Manjež i Jarinje

Viđam se sa domaćom ekipom, prijateljima iz Sarajeva i sa Ianom, našim zajedničkim irskim koproducentom. Posle poklanjanja je tribina, večeramo u Šestici, idemo na piće. Moj omiljeni Irac je mali, crven, prgav i duhovit. On, braća i sestra zajedno imaju petnaestoro dece, i putovanja mu služe da odmori mozak. Dok odmaramo mozak, priča mi koliko je u Irskoj bolje u odnosu na ono što sam zatekla prošli put. Pita me kako je u Beogradu. Muka mi je i da počinjem da pričam, pa ga puštam da me dalje zasmejava.

Ne stižem ni da se raspakujem. Idem u Centar za kulturnu dekontaminaciju na tribinu koju organizuju moji LGBT prijatelji. Učestvuje nas sedmoro. Još dva puta toliko ljudi je u publici. Još pet puta toliko policajaca je ispred CZKD-a. Nijedan predstavnik medija. Parada još uvek nije zvanično otkazana, čeka se Dačićeva izjava. I ja čekam da mi neko kaže da li se ove godine Srbija brani na Jarinju ili u parku Manjež. Beograd koji poznajem uglavnom ćuti.

Subota, 1. oktobar

Uz vračarsku jutarnju kafu prepričavam prijatelju kako se Ljubljana promenila za samo godinu dana. Skockali su već uređeni grad. Nema saobraćaja u centru, što moje slovenačke kolege užasno nervira. Zavidim im, i pokušavam to da podelim sa prijateljem, urlajući preko stola dok komšija turira na pola metra od mene.

Nalazim se sa Majom sa kojom radim scenario. Dogovaramo se da jednu scenu nećemo da diramo, da je odlična i duhovita. Dok pričamo kako će izgledati kad se snimi, ja sve vreme razmišljam koja glumica će pristati da se dobrovoljno kupa u Savi u novembru.

Parada je zvanično otkazana i B. me poziva da sutra dođem u Medija centar da zvanično podržimo Prajd, šta god to u Srbiji 2011. značilo. Odbojkašice pobeđuju Tursku u polufinalu EP, i ja dobijam opkladu u večeru od drugara iz Istambula, rođenog u Yu.

Nedelja, 2. oktobar

Idem u Medija centar gde se održava „Parada između četiri zida“. Danas su svi mediji tu. Važno je zabeležiti šta Jelko Kacin poručuje glede naših šansi u približavanju zajednici evropskih naroda, a povodom otkazivanja parade. Deluje mi mnogo značajnije ono što imaju da kažu Srbijanka Turajlić ili Vojin Dimitrijević. Ali ti ljudi koji odavno znaju šta su evropske vrednosti za koje se zalažu, prinuđeni su, nažalost, da to ponavljaju godinama. I dirljivo mi je da još uvek imaju snage da to čine, profesorski uporno. Strašno je, međutim, što oni zbog kojih „država nije u mogućnosti da garantuje bezbednost grđanima“ imaju u proseku dvadeset godina.

Odbojkašice su pobedile Nemice u finalu. Došao je Sajmon, producent koji će sledeća dva dana učestvovati na CEI konferenciji koju organizuje Ministarstvo kulture. Viđamo se uveče kod Duke. Naš engleski prijatelj je opušten, sjajan u svom poslu i voli Beograd. Navikla sam se već da svako ko dođe u Beograd na oba dana, odlazi odavde dobro raspoložen. I uvek se iznova pitam zašto nisam otišla na vreme, pa da dolazim ovde radi zabave. Zovu me neki ljudi koje uglavnom nisam čula sto godina. Članovi šire familije, drugari iz osnovne škole. Gledali su vesti, videli me i nije im jasno „šta ja to hoću“. Ovo je jedan razgovor :

– Ja sam mislio da si ti volela k…. (kolokvijalni izraz za muški polni organ).

– Jesam.

– Šta se desilo?

– Ništa, i dalje volim.

– A šta onda radiš sa pederima?

– Pa i oni vole k….

Ne da mi se da ponovo pričam o pravima svakog pojedinca na seksualno, i svako drugo opredeljenje. O Obrazu, o Dverima koje mogu, koliko sutra, da postanu partija, o tome da je svaki fašizam u istoriji počinjao porodičnim šetnjama, o mojim gej prijateljima koji ne mogu da se venčaju, o tome da će takvima smetati i sve drugo što ne spada u korpus „zdrave porodice“, da će na red doći hendikepirani, autistični, dijabetičari…

Ponedeljak, 3. oktobar

Zove me Beba, moja najbolja drugarica, već tridesetak godina u statusu sestre. Kaže da će me se odreći u Politici, na onim stranama posle oglasa, a pre čitulja. I dalje ne stižem da je vidim.

Pokušavam da se upristojim do onog „protokolarnog“ dela dana kada dvadesetak gostiju učesnika konferencije o interkulturalnom dijalogu na filmu dolazi u novu zgradu Jugoslovenske kinoteke. Rale, nažalost, nije tu jer je prethodnog dana slomio nogu. Dočekuju ih ministar kulture i direktor Filmskog centra. Dinko im posle pokazuje novu zgradu. Dok se gosti dive Kinoteci, razmišljam o sinoćnjem razgovoru o tome kako Francuska godišnje proizvede izmedju 230 i 280 filmova. Ništa mi nije jasno.

Nagovaram Mariju da idemo zajedno u Klub. Puno nas je za stolom. Srećem drugara koji je došao iz Amerike da ovde snima. Nisam ga dugo videla i uvek se obradujem kad shvatim da neko izgleda bolje nego kad sam ga poslednji put videla. Nekako se, najčešće, poklopi da su to ljudi koji ne žive ovde. Dođu, vide nas, ražele se, pa se vrate u svoje normalne živote.

Utorak, 4. oktobar

Idem u Etnografski muzej gde je zakazana panel diskusija od ujutro. Za one koji, kao i ja, retko svraćaju u ovu kuću na Studentskom trgu, imam zanimljivost. Na drugom spratu živi mačak. Pravi, pravcijati. Tu jede, spava, pozdravlja goste, sam otvara vrata i šeta se gde misli da treba. Jedan čovek mi prilazi i smeje se. Kao i svima ostalima, ljubazno i bunovno mu kažem „good morning“. On kaže „Zdravo, ja sam Miroslav, Brankin muž“. Branka je moja tetka. Njena majka i moja baba su rođene sestre. U mojoj crnogorsko-bokeljskoj familiji je sramota kad teču ne možeš da prepoznaš ni na ulici. Što je najgore, znam da radi u muzeju. Dok učesnici razgovaraju o stvarima koje su teško teoretisanje, razmišljam kako se više uopšte ne viđamo. Dok je baba bila živa, to je bilo nezamislivo. Sa sestrom se čujem kad ne stignem da je vidim. Ali mojoj sestričini to ne znači baš ništa. Sa osam meseci, ona se menja dnevno, a ja to propuštam. Grize me savest i zovem Anđelu da vidim šta rade. Nemam vremena da joj objašnjavam kako sam sa familijom prešla na engleski.

Uz večeru sa Ivanom pričam o njegovoj novoj devojci. V. je lepa kao Grejs Keli i on je srećan kao nikad. To su oni za koje vam se čini da su greškom bili razdvojeni sve ove godine. Dok meni Beograd izgleda poniženo, trudim se da registrujem da je retko lepa jesen, da u mom komšiluku neko peče paprike i širi miris koji obožavam, da je počelo da se prodaje kestenje na ulici i da je moj prijatelj srećno zaljubljen. I to je nešto za danas.

Sreda, 5. oktobar

Danas je rođendan mom prijatelju, i jedanaest godina od kada nam se desio narod na ulici. Sećam se gde sam bila tog jutra, sećam se i šta sam radila to veče. Pitam se da li bi mi bilo bolje da se ne sećam, da mogu da zaboravim, kao što mi je jutros pošlo za rukom da zaboravim mobilni.

Četvrtak, 6. oktobar

Umro je osnivač kompanije Apple. Neki ljudi oko mene su na pola sata poverovali da je Dobrica Ćosić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Stiže mi sms od Bebe sledeće sadržine: „Ako bude neki riality menjam sestru, ima prva da se prijavim“. Obećavam sebi da se sutra viđam sa B. i da ponovo počinjem da idem na vežbe. To sa vežbama, inače, radim svakog petka.

Autorka je filmska i TV rediteljka iz Beograda