Miomir Korać: Kao Prometej, krao sam bogovima vreme

 To je najveći broj grobova koji je ikada istražen sa cele teritorije Rimskog carstva. Druga po redu je nekropola Intercisa (Dunajvaros) u Mađarskoj, koja je istražena u prošlom veku i koja broji „samo“ 4.500 grobova. Neverovatno je saznajno iskopavanje rimske nekropole. Iskopavate grad mrtvih i kada to radite, onda za konstrukciju života polazite od inverzne slike sveta. Sve ono što nalazite u kultu mrtvih i prilozima koji idu uz njega odslikava svakodnevni život. Tako polako o stanovnicima grada Viminacijuma sklapate sliku o njihovom životu. Opipljiva metafizika ili kakav paradoks. Na osnovu grobova lekara rekonstruisali smo zdravstvenu službu jednog grada koji je veličine današnjeg Beograda. Na osnovu dečijih igračaka i staklenih posuda, neverovatno tankih zidova i laganih kao pero, spoznali smo da su briga za decu i problemi sa njima identični kao i danas i da se mnoge stvari nisu promenile. Na osnovu sačuvane epigrafske građe saznajete o veoma razvijenoj poštanskoj službi, gde ste mogli da pošaljete pismo iz Rima i da ono stigne u recimo Aleksandriju za dvadeset dva dana.

***

Kako može detinjstvo da prođe u porodici u kojoj osim roditelja, imate i tri starije sestre? Pa u maženju i pažnji, ali ne u onom „razmaženom“ smislu. Batine nisam dobijao, bio sam, kako se to kaže, dobro dete koje je vredno učilo, ali istovremeno i išlo i u bakalnicu „kod Selinka“. Očigledno su mi roditelji rano savili kičmu i pripremili je za teret rada, tako da sam još kao mali u jednoj stisnutoj ruci nosio zgužvane pare (da slučajno ne izgubim), a u drugoj ceger da u njemu donesem ono što treba za kuću. Ima jedna epizoda koje se ne sećam baš u svim detaljima, ali je se sećam u celini. Ja sam „strašno“ voleo „kiki“ bombone. Dakle, nađem ja u parkiću 100 dinara i kupim 100 grama „kiki“ bombona. Dođem kući i držim ih skrivene ispod majice, ali kako to već biva i kako se namesti, kada mi je majka otvorila vrata, ispale su mi bombone pred njom. Sledi, naravno, pitanje odakle mi pare za bombone. Priznao sam joj da sam našao 100 dinara u parkiću i kupio „kiki“ bombone za 45, a 55 dinara vratio na isto mesto. Uzela me je za ruku, otišli smo u parkić i tamo u travi kod drveta je zaista bilo 55 dinara.

***

Mene dugo nisu priznavali kao arheologa jer sam voleo slatkiše. Posledica toga i takvog ukusa jeste da vam je alkohol, manje više kao ukus, strana kategorija. Ne naginjete ka tome. A terenski, pa samim tim i arheološki radovi, često idu ruku pod ruku sa „dobrom“ kapljicom. Druga moja arheološka mana je da sam već početkom 80-ih godina zakoračio u svet arheologije sa spektrumom, računarom koji sam kupio u Londonu. Sve su to bili moji „negativni“ ulazi u arheološki prostor. To su bili moji odlasci u pusto polje gde imate dvostruku šansu. Da se nikad ne vratite ili da pronađete svoj put i možda za druge utabate novu stazu. Očito da sam stalno, kako to kažu u akademskim krugovima, bio „na ivici“. To ima svoje i dobre i loše strane, jer vam se stvaraju uvek iznova prepreke i novi izazovi, ali sa druge strane rešavanjem problema otvaraju vam se novi vidici i putevi. Tako mi je početkom ovog veka, iskreno govoreći, bilo pomalo dosta grada mrtvih (počeli su već da deluju na mene) i zaželeo sam da još jednom krenem u pusto polje, u iskopavanje rimskog grada. Ovaj odlazak nije bila samo moja privilegija, jer su 1882. i 1902. godine rimski grad Viminacijum iskopavali utemeljivači čuvene Beogradske škole, arhitekta Mihajlo Valtrović i arheolog Miloje Vasić. I tada sam prvi put i dobio novac unapred, jer sam bio budan kada je sreća prolazila pored moje kuće i širom sam joj otvorio vrata i pozvao je da uđe… Moram da priznam da sam neko vreme bio u razmišljanju kako da raspodelim taj novac i onda sam se setio svog dede, koji me je savetovao da ako ne mogu da razrešim problem, da ga što je više moguće pojednostavim. Tako sam, u mislima, podelio novac u dve kese. Sa novcem iz jedne sam kupio instrumente (georadare, magnetometre, GPS-ove supsantimetarske preciznosti), oformio mladu i poletnu ekipu i sa njima detektovao preko dvadeset velikih objekata na Viminacijumu i pokrenuo ponovna iskopavanja na severnoj kapiji vojnog logora i rimskim termama. Sa novcem iz druge kese sam pokrio objekte , ne samo da ih zaštitim već da ih prezentiram i pokažem i nama i svetu. Tako sam novac potrošio, ali sam napravio proizvod koji je izašao na svetsku turističku pijacu kulturne baštine. Za samo šest godina napravili smo arheološki park, ono za šta je Habzburgovcima ili nemačkim carevima bilo potrebno od 80 do 100 godina. Kao Prometej, (ne zamerite na poređenju), krao sam bogovima vreme.

***

Danas u saznajnom arheološkom procesu učestvuju i matematičari i geofizičari, i oni koji se bave daljinskom detekcijom, i satelitskom navigacijom, i analizom 3D objekata u zemlji. Primenom savremene tehnologije, (georadari, magnetometri, geoelektrika…) u stanju smo da, pre nego što započnemo arheološka iskopavanja, vidimo objekte u zemlji. Ispod stotina hektara oranica na Viminacijumu ključa jedan usnuo grad veličine današnjeg Beograda, sa hramovima, trgovima, forumom, amfiteatrom, teatrom, hipodromom, carskom palatom, kovnicom novca … Sve su to objekti na kojima će se raditi narednih tri stotine godina, ali koji su već sada, nama arheolozima, vidljivi uz pomoć te savremene tehnologije. Moramo da budemo jako pažljivi u iskopavanjima, jer je Viminacijum jedinstveno mesto, koje posle propasti Rimskog carstva niko nije naselio i koji je ostavljen nama kao privilegija da ga istražujemo. Danas u viminacijumskom timu radi devet doktora nauka i 12 doktoranada, jedna ekipa mladih lavova sposobnih za sve u naučnom smislu, ali i za dobar roštilj (nikada ne smete do kraja da budete ozbiljni jer možete da „puknete“). Svi oni imaju manje-više lagodan kalendar. Dve godine za magistraturu i dve i po do tri za doktorat. Ah, zaboravio sam da kažem da ti mladi doktori i doktorandi imaju ukupno četrnaestoro dece i za njih pravimo dečije toge i tunike, hitone i himatione, igračke, drvene konjiće, lutke, igrice i kockice. Možda će i neko od njih da bude arheolog.

***

Čovek se mentalno nije promenio u poslednjih šest-sedam hiljada godina, dakle od prvih neolitskih kultura. I tada, kao i sada, osnov društva je porodica. U arheologiji stotine godina gotovo prohuje začas pred vašim očima i u vašim mislima, tako da arheolozi imaju jednu osobinu da krstare kroz vreme. I uvažavajući i čitajući prošlost, čini mi se da tek sada ulazimo u novo doba koje odslikava informatika, u širem smislu, i ovca Doli. Meni kao arheologu to govori da će taj novi proces trajati nekoliko stotina godina. Dugo, mereno našim životnim vekom, ali začas u arheološkom poimanju vremena. Završiće se time da tada nećete znati ko su vam otac i majka, jer ih, u stvari, neće ni biti u tom fizičkom smislu. Slika možda malo izgleda sumorna, a možda i nije. Čovek je ipak čudo i kao voda nađe svoje mesto i put, jer ne znamo šta će uslediti posle tog perioda. Možda će se društvo ponovo vratiti na stari način opštenja.

***

U arheologiji ne postoje granice koje danas postoje u svetu i koje su omeđane granicama savremenih država. Arheologija nam pokazuje da čak nije ni važno koliku teritoriju držite. Mereno desetinama ili stotinama godina nekad ste teritorijalno veći, nekad manji u zavisnosti od više činilaca, na koje utiče i vaša unutrašnja struktura društva, ali veoma često i mnogobrojni spoljašnji faktori vezani za susede ili tzv. velike sile. Zato i nije toliko važna ta „teritorijalnost“, već je najvažnije da sačuvate materijalne i ljudske resurse, koji će vam omogućiti da se ponovo vratite na mesto koje vam civilizacijski pripada. Arheologija nas uči da taj tovar koji ponesete u vašem kulturnom razvoju, u vašoj kulturnoj baštini predstavlja nekakvu dragocenu škrinju, kovčežić koji vam stoji na prašnjavom tavanu ili u podrumu, a kojeg ćete se jednog dana setiti i otvoriti. Jednom važni, uvek važni. Tako je i u svakodnevnom životu. Nije važno da li ste pali, već da li ste ustali.

***

Arheologija se, između ostalog, bavi tzv. kulturnom baštinom. Ali brinući se o kulturnoj baštini, vrhunska institucija koja se zove UNESKO preporučiće vam da osim njenog očuvanja i konzervacije, treba da vodite računa o tome da posetilac sa određenog mesta treba da ponese ekspiriens ili doživljaj. Dovodeći u vezu tu preporuku i ono što imamo u našem „prašnjavom kovčežiću kulturne baštine“, logično je da napravite kulturne rute koje ćete najpre postaviti, urediti i standardizovati, a zatim te rute povezati sa drugim evropskim i svetskim rutama. Standardizacija takve rute podrazumeva samo pet stvari: 1. da svaki lokalitet duž ove rute bude celodnevno otvoren tokom cele godine, odnosno da ne radi samo 1. januara; 2. da ima bar jedan pokriveni objekat kako ne bi zavisio od vremenskih uslova; 3. da ima bar jednog stalno zaposlenog vodiča koji govori engleski jezik; 4. da ima suvenirnicu i tavernu, gde turisti mogu da kupe primerene suvenire (ne grickalicu iz Hongkonga, već suvenir koji je izašao ispod ruke umetnika) i osveže se i 5. da ime toalet sa najmanje 10 kabina koje bi mogle istovremeno da opsluže putnike nekoliko autobusa. Ah, da. Morate i da odete sa nožem u šumu kako biste nasekli malo drva da od njih napravite jedan tronožac (kakav su imali i naši preci), da sednete na njega i da uzviknete: Navali, narode! Jednostavno i komplikovano u isto vreme kao i sve stvari u životu.

***

Hajde da se vratimo negde, pre 10.000 godina, na oko 200 km od Beograda, na prostor Lepenskog Vira. Na tom prostoru žive ljudi koji osim toga što love ribu, spavaju i rade one stvari za reprodukciju vrste, žele i da naprave nešto što ne pripada nijednoj od tih stvari. Prave prvu monumentalnu evropsku skulpturu. Da napravite tako nešto i da budete tada „svetski prvak“, mora da vam se desi eksplozija u glavi. I naravno nije bilo moguće nikako drugačije, nego da na taj prostor nekih desetak hiljada godina kasnije dođe veliki mag u liku profesora Srejovića, koji će taj prostor ne samo otkriti već i odgonetnuti… A onda, nekoliko hiljada godina mlađa, eponimna neolitska kultura, „vinčanska kultura“, koja je zauzimala jedan veliki prostor. Pa kulture prvih metalurga u IV milenijumu pre naše ere. Pa opet, nekih par hiljada godina kasnije, sa naše teritorije potekne 18 rimskih imperatora, što je četvrtina ili petina svih rimskih imperatora sa cele teritorije Rimskog carstva. Ovi imperatori koji se pojavljuju od sredine III veka i traju do VI veka spasiće Rimsko carstvo i iznedriti jednoga koji će promeniti civilizacijsko lice koje mi danas vidimo. Pa sjajni srednjovekovni period naše zemlje… Šta nam sve to govori? Svakako ne da su Srbi narod najstariji, već da imamo sjajan genetski kod, da imamo prostor „nađubren civilizacijama“.

***

Na kulturnoj ruti Putevima rimskih imperatora Lepenski Vir i Vinča, zajedno sa Kale Krševicom kod Bujanovca, imaju svoje zasluženo mesto bez obzira što ne pripadaju rimskom periodu, ali pripadaju onom našem kovčežiću kulturnog nasleđa.

***

Večita je čovekova želja i potreba za srećom i Rimljani se nimalo ne razlikuju po tome, jer su oni u pravom smislu „evropski“ ljudi. Žive u gradu sa milion stanovnika, što je danas ekvivalent gradu sa trideset ili četrdeset miliona; imaju biblioteku sa preko milion svitaka; organizuju svakodnevne potrebe uz pomoć čiste izvorske vode koju dovode u grad preko desetina kilometara akvadukta, sa javnim česmama i kupatilima; sa slobodnom razmenom ljudi, robe i ideja (to je rimska maksima), u državi sa skoro trista hiljada izgrađenih puteva… Da se danas kojim slučajem nađu u našem vremenu, mislim da bi se iznenadili samo – avionom. Jer, šta je trista hiljada kilometara puteva koji su povezivali Škotsku na severu sa prednjom Azijom, Irakom i Iranom na jugoistoku kao ceo prostor submediteranskog dela Afrike? Kao što znamo, put je komunikacija. Šta je danas komunikacija? Internet. Dakle , stvari u suštini ostaju iste samo se menja oblik i forma komunikacije.

***

Moja sećanja počinju od danas. Već sada znam da sam ostao dužan osobama koje volim. Dužan sam, jer nisam sa njima bio onoliko dugo koliko treba, što sa njima nisam više pričao, što su mi se prolazne stvari ponekad činile važnijim od suštinskih. U svom sećanju gajim svoje profesore, čije slike krase biblioteku Domusa – naučnoistraživačkog centra na Viminacijumu. Kada prođem pored njihovih slika, svestan sam da ne bih postojao u ovom obliku i ovakav da nije njih bilo. Njihovi učitelji su i moji učitelji, a učitelji njihovih učitelja su utkani u moje graditeljsko tkivo. U tom lancu naći će se i učitelji koji sežu do duboko u prošlost, do svih onih koji su znanjem i pameću pokušavali da promene svet. I oni su me naučili da je mesto pojedinca skromno i da on ne menja svet, ali zato inicira promene. Oni su me naučili da arheologija nije nauka senzacije. Gotovo uvek morate da radite desetine godina, da bi u jednom trenutku to bila senzacija za druge, a uobičajeni sled događaja za vas.