Mrtva straža

A ljudi se snalaze dvadeset godina i odavno im je muka od toga. Kakva je to zemlja koja nam za sve te godine nije omogućila da bar jedan dan ne moramo da se snalazimo? Kakva je to zemlja u kojoj direktor zoološkog vrta izjavi da je zid koji se srušio i prilikom koga je mladić upao u kavez s medvedima i poginuo, sto godina služio i da se nikom ništa loše nije desilo? Pa zar je to garancija da je zid pouzdan? Solunski dok uopšte nema ogradu i svako bi mogao lako da upadne u more a ipak se to ne dešava. To je zato što Grci imaju svest i paze da im se to ne desi, a i kad bi ogradili dok sigurno ne bi dozvolili da ta ograda traje sto godina nego bi je renovirali. Kakva je zemlja u kojoj se traži da plaćamo račune i poreze, da idemo u vojsku, da povećamo natalitet, a niko te ne pita kako živiš niti te za nešto nagrađuje?

Sve je više očajnika koji su žrtve tranzicije. Kao da se radi o gubavcima s kojima se ne sme ni popričati, a razgovor bi tim ljudima možda ulio nadu i zaustavio ih u pokušaju da dignu ruku na sebe. Gde je nestala ta lekovita lepa reč? Ovde se ni elementarna kultura ne poštuje, da uvek kažemo dobar dan ili da pustimo nekog da izađe iz radnje ili busa pre nego što uđemo. Možda se pitate šta time dobijamo pošto će jedan svakako morati da uđe a drugi da izađe. To je tačno ali tom ljubaznošću ćemo jedni druge radovati i hrabriti a ne nervirati i razočaravati, a to već nije isto.

Postoje brojni klubovi koji me preko sms-a pozivaju na žurke i promocije jer misle da sam pun para. Poruka mi gotovo uvek stigne na sam dan događaja, ko da ja čitav dan blejim na gajbi ne znajući gde da izađem i sad mi oni odjednom nude spas. Ne kažem da nema takvih koji nisu isplanirali svoj dan, sigurno ih ima mnogo, ali takvima se na žalost poruka nikad i ne šalje.