Njegoš

Ali, ne, sad se već može reći da je toga, na sreću, bilo manje nego što se strahovalo (da bi ga moglo biti). Možda i zato – dopustimo sebi malo ironije – što i samoga slavlja nije bilo mnogo, da bi nam se na kraju, pomalo neočekivano, u svoj svojoj nadmoći ukazala upravo ona bolja strana Njegoševe godišnjice. Nije, istina, proglašen za sveca, ali njegov ikonički status ni ovde ni tamo nije doveden u pitanje, Njegoš je ostao početak i kraj. Reče uostalom stari dobri Šekspir: sve je dobro što se dobro svrši.

Skepse je, dakle, bilo i ona je rođena već u početnoj dilemi o tome jesu li države dobri saveznici u jednome ovakvom poslu. Da li su, naime, zaostale ako se prime ove uloge (slavljenja, recimo, jednoga pisca), ili su moderne ako je odbiju i prepuste odgovornost pojedincima i ustanovama društva? Dve koje se u ovome slučaju pitaju – Crna Gora i Srbija – dale su svoj odgovor ne mareći previše za gore spomenutu dilemu: deklarisale su jednostavno volju da se nađu u središtu ovoga događaja, postavile visoke odbore, i pokušale da javnosti dadnu intonaciju. O učincima vlada ćemo nešto kasnije, ovde tek da zaokružimo misao: birajući da Njegoševu godišnjicu učine i državnom, nisu, međutim, uradile ništa što ne rade, ili ne bi uradile, Mađarska sa Petefijem, Nemačka sa Geteom, ili Rusija sa Puškinom. Rusija – jednako one carska i boljševička, ili sad ova putinovska – nedostižna je, naravno, i nikad ne možeš preterati ako se upoređuješ sa njom. (Sovjetski Savez podigao je 257 spomenika Puškinu, 1999. se raspadao, ali su se slavila dva veka tvorca Onjegina.) Puni smisao ideje državnog jubileja u vezi sa nekim piscem nađen je po svemu sudeći u stavu Dostojevskog o tome da je „Puškin najveća pojedinačna manifestacija ruskog duha“. Puškin, Njegoš ili Vuk, neko treći ili četvrti, tek države, očito, staju iza onoga stvaraoca koji može poneti ovu maksimu na svojim plećima. Kad se setimo Hitlera i Vagnera malo se naježimo, ali to bi iskustvo nesumnjivo trebalo uzimati kao dokaz zloupotrebe a ne upotrebe te ideje.

Irci su izgleda procenili da Džojs, na primer, odnekud ne bi mogao ispuniti zahtev Dostojevskoga, pa su ga prepustili ekstravagantnim fanovima koji za svaki Blumsdej šetaju Dablinom, tako čuvajući uspomenu na pisca Uliksa. Ispijajući pivo u irskim pabovima, oni se na neki način rugaju toržestvenim akademijama državnih proslava. To je, razume se, jedna druga kultura sećanja, kad je važan samo pisac i njegov duh, a ne nacija i njen. Sa linije te druge kulture javili su se i neki naši mlađi pisci u vezi sa Njegoševom godišnjicom, koji nisu želeli državu u blizini velikog pesnika, ali se nisu odvažili na kontragest tipa Blumsdeja. (Možda zato što bi to, recimo, podrazumevalo penjanje na Lovćen.) U svakom slučaju, propuštena je šansa, i države su ostale glavni igrači. Srbija je to ranije isprobavala na primeru Vuka, obe na primeru istoga Njegoša.

Njegoš tu, međutim, nije baš tako laka roba. Čiji on duh manifestuje, to je mesto sporno već puno godina, i nije, dabome, izostalo kao takvo ni ove, jubilarne. Pre sto godina, Srbija i Crna Gora bile su kao što i danas jesu samostalne države, ali prvi vek Njegoša slavljen je pretežno u srpskom znaku. Danas to više nije tako, stoleće koje je minulo donelo je dramatične promene, promenila se pre svega Crna Gora. Ovo što sledi je opis, ne lament: 1913. sa Cetinja svaka je poruka počinjala i završavala sa pogledom na Avalu. Pre dve nedelje crnogorski premijer u petnaest minuta govora ispred obnovljenog Njegoševog mauzoleja spomenuo je Srbe ciglo jednom: kad je nabrajao narode koji žive u Crnoj Gori. Pridev srpski, ni jednom. (Treba visoka doza oholosti pa se odlučiti za taj izbor u državi Njegoševih naslednika.)

E, sad: kolonijalno upirati pogled u Beograd 1913, i arogantno okretati glavu od njega 2013. dve su strane jedne iste krajnosti koja je po svojoj prirodi šovenska i antiistorijska. Jer, šta je bolji mali crnogorski od velikog srpskog nacionalizma? Crnogorsko antisrpstvo i srpsko anticrnogorstvo više su sinonimi nego antipodi. Ono što se, dakle, lepo videlo i u godini jubileja jeste to da se ne okončava proces otimanja Njegoša srpskoj književnosti, i crnogorskoj naciji. Zapetljano i protivrečno? Samo na prvi pogled. Mali rat za Njegoša, koji nekad vode vlasti u dve države i njihove ideološke grupe, a nekad samo delovi crnogorske i srpske javnosti, ušao je u fazu kad ova dva entiteta (srpska književnost i crnogorska nacija) imaju potrebu da kao ugrožene vrste postanu saveznici. Oni to ovoga puta nisu umeli, ili nisu mogli, da urade. U Zagrebu su konferenciju o Njegošu organizovala dva državna ministarstva. Vrlo lepo. Zašto to nisu Beograd i Podgorica, takođe? Kad je pre sedam godina obeležavan Teslin jubilej, i Mesić i Tadić i Buš bili su pokrovitelji. Vrlo dobro se znalo: uskogrudo i grubijanski bilo bi svoditi Teslu na naciju. Jednako tako i Njegoša. Današnje srpske i crnogorske vlasti hvale se prijateljstvom i razumevanjem, ali Nikolić nije bio na Lovćenu. (Tadić u Smiljanu jeste.) Uzgred: kako bi zvučalo da je neka marketinška agencija stavila Njegošu u usta one poznate Tesline reči i izbacila njihovu parafrazu kao slogan: Ponosim se svojim srpskim rodom i crnogorskom domovinom!

Kad spomenuti Nikolić bude predavao izveštaj o radu svoga državnoga odbora, neće to moći biti ništa drugo do prazan list papira. Naučni skup propao, nisu ni započeta dublja promišljanja o tome šta učiniti da se Njegoš preda u ruke novih naraštaja koji će ga čitati na tabletima, Srbija je bila umorna čak i za njoj uvek omiljene rituale. Bilo bi jadno ako je to sve samo zato da se u duhu svoje regionalne politike ne zameri Crnogorcima. Ali, pojedinačni napori nisu izostali. Profesor Lompar promovisao je kolosalnu vezu Crnjanskog i Njegoša, kao mogući put Njegoša u novo doba, ka novim generacijama. Manojlo Vukotić štampao je hrestomatiju njegošijanu, a Veselin Simonović u formi džepne knjige izbacio Luču mikrokozma u više od sto hiljada primeraka.

Ako nije Srbija, jeste, međutim, Crna Gora! Ona je poentirala odlukom da se dan Njegoševog rođenja ubuduće u toj zemlji slavi kao državni praznik. Ima li toga još negde u svetu? Ne da mi znamo. Dostojno divljenja. Dostojno Njegoša.