Centralizovana Srbija nije poželjan član evropske porodice

 O centralizovanosti jedne države može se govoriti na osnovu broja nivoa i statusa vlasti, odnosa necentralnog (lokalnog i regionalnog) javnog troška u odnosu na ukupan javni trošak, zatim na osnovu strukture i veličine lokalnih budžeta i izvornih prihoda. Na osnovu ovih indikatora lako se može dokazati centralizovanost Srbije. Nju, pored toga, karakteriše visok stepen korupcije i niska demokratičnost (shvaćena kao mogućnost građana da utiču na odluke i rad vlasti).

S druge strane, istraživanja pokazuju da decentralizacija doprinosi većoj demokratičnosti, kvalitetnijem upravljanju, a blagotvorno deluje i na problem korupcije. O odnosu decentralizacije i korupcije postoje različiti stavovi – po jednima decentralizacija povećava mogućnost za korupciju, po drugima je situacija upravo suprotna. Da bi se ovo razjasnilo treba praviti razliku između dve vrste korupcije: jedna je kada, na primer, građanin potplati opštinskog službenika da bi dobio neku dozovolu ili povlasticu, a druga kada veleposednik-biznismen izdejstvuje za sebe u centralnoj vlasti monopolsku poziciju na tržištu zarad sticanja bogatstva. Prvi slučaj može se nazvati i lokalnom ili pojedinačnom korupcijom, štete od nje ima, ali ako to primeti neka „viša instanca“, odnosno, ako se neko požali na to, postoji verovatnoća sankcionisanja. Drugi slučaj može se nazvati sistemskom korupcijom. Dva kraka razlikuju se u šteti koju proizvode po javni interes. Sistemska proizvodi daleko veću štetu za celu državu i sve građane. Osim toga, mogućnosti za njeno otkrivanje daleko su manje, a i kad se otkrije pitanje je ko će to da sankcioniše, budući da se ona odvija u samom vrhu.

Nema istinske volje za decentralizaciju

Postoji, dakle, teorijsko opravdanje za decentralizaciju Srbije. Iskustva pokazuju da u savremenim uslovima i informacionom dobu decentralizovane forme upravljanja definitivno odnose prevagu nad hijerarhijom, građani i lokalne stranke zahtevaju decentralizaciju, političari se deklarativno zalažu za nju i podržavaju je, ona se pominje u gotovo svim partijskim programima, EU je preporučuje, a opet, u realnosti gotovo da ništa nije urađeno povodom tog pitanja.

Zašto? Postoje oni koji tvrde da nema dovoljno administrativnih kapaciteta na lokalnom nivou, da nema dovoljno obrazovanih, da su nam navike i politička kulutra nepovoljne za decentralizovanu državu, da će biti više korupcije… I pored deklarativnih zalaganja za decentralizaciju oni koji treba da je sprovedu (političari) često navode ove argumente. Radi se ili o nerazumevanju fenomena, ili (što je verovatnije) o izbegavanju i odlaganju decentralizacije. A ona, opet, mora da se sprovodi strateški, kao proces uz simultanu informativnu i edukativnu kampanju. Isticanje samo negativnih njenih strana, odnosno, mogućih troškova i štete, jasno ukazuje na, zapravo, izbegavanje stvarne decentralizacije. Nije sporno da svaki koncpet ima svoje negativne strane i rizike. Međutim, treba jasno reći, ako postoji eventualna šteta i rizici od decentralizacije, oni su daleko manji od štete i rizika koji proizilaze iz aktuelnog centralizovanog sistema. Time argument po kome smo „nezreli“ za decentralizaciju pada u vodu!

Ne treba zaboraviti, takođe, da decentralizaciju sprovodi centralna vlast, a to je proces kojim se moć centralne vlasti smanjuje i prepušta nižim nivoima. U realnosti to znači da političar sam sebe oslobađa dela moći i prepušta je nekom drugom. A moć je osnovni resurs u politici. Kao što preduzetnik nastoji da uvećava kapital, odnosno, bogatstvo tako i političar nastoji da sačuva ili uveća moć.

Upravo u ovoj teorijskoj postavci krije se suština odgovora na pitanje zašto je Srbija još uvek centralizovana, zašto je tako visok stepen korupcije i zašto se ne sprovodi decentralizacija.

Niska demokratičnost mogućnost za sistemsku korupciju

Jedan od suštinskih problema u Srbiji jeste centralizovanost i autoritativnost političkih stranaka. Ključne odluke donose samo stranački lideri, odnosno, uzan krug ljudi oko njih. Stranka u Srbiji (čitaj njen lider u vladi), zahvaljujući izbornom sistemu, može u potpunosti da kontroliše svoje članove, odnosno, poslanike u parlamentu ili članove vlade. Po Ustavu i zakonima Srbije, stranka je vlasnik mandata i može po slobodnom nahođenju da smeni jednu osobu i postavi drugu. Jasno je onda kako će se poslanik ponašati – da li će mu primarna osnova za odlučivanje biti javni interes i građani ili stranački interes (koji ne mora biti istovremeno i javni), a stranački interes, odnosno odluka opet zavisi najčešće od jednog ili eventualno nekoliko ljudi. S druge strane građani glasaju za političke stranke, a stranke nakon izbora slobodno formiraju svoje liste. Izborni sistem je isti i na centralnom i na lokalnom nivou. Zbog toga se gubi veza između glasača i predstavnika u vlasti – mnogi tvrde da u Srbiji izbori zapravo i nisu suštinski neposredni već postoji svojevrstan delegatski sistem (stranke kao medijatori). Građani, pored toga, gotovo da nemaju mogućnost istinskog uticaja na rad vlasti i donošenje odluka, što ukazuje na nisku demokratičnost.

Na trećoj strani nalaze se veliki kapitalisti, tzv. biznismeni ili kako se to ovde kaže tajkuni. Kao što političar nastoji da uvećava svoju moć, oni nastoje da uvećavaju svoje bogatstvo. Jedni drugima mogu da pomognu. Tako dolazimo do suštine ovdašnjeg problema. Po prirodi stvari može se pretpostaviti da će oni pokušati da uđu u „dil“ kako bi obema stranama bilo dobro. Poznavajući ovdašnju situaciju, ta nastojanja i pokušaji nisu sporni, očekuje se, naprosto, da će takvih pokušaja biti (o moralnosti sada ne govorimo). Problem nastaje kad imate sistem koji je podešen da to lako omogućava. Ako tajkun, na primer, želi da bude izglasan zakon koji će mu omogućiti monopolsku poziciju na tržištu, on će lako da identifikuje nekoliko ključnih ljudi koji vode glavnu reč u strankama, a čiji poslanici moraju da slušaju reč svog šefa. Njemu je isplativije da uloži nekoliko miliona kako bi izdejstvovao povoljnu odluku posle koje će mu slediti mnogo veća dobit. Tu je i suština tzv. sistemske korupcije, sporih reformi, nevođenja brige za javni interes građana.

Decentralizacija jednako demokratizacija

Ovim je opisan ceo krug disfunkcionalnosti i nedemokratičnosti ovdašnjeg sistema. Građani imaju malu mogućnost uticanja na rad vlasti, a biznismeni veliki. Pozicija političara mnogo više zavisi od odnosa sa veleposednicima nego sa građanima. Stoga nije teško pretpostaviti čiji će interes zastupati. Razgradnja takvog sistema ili bolje rečeno njegova reforma predstavlja primarni cilj. To više nije ni pitanje članstva u EU i porodici organizovanih i razvijenih država, to je prvenstveno pitanje nas samih. A ulazak u organizacije kao što je EU treba da bude zapravo posledica uspelih reformi. Decentralizacija je upravo mehanizam koji doprinosi prevazilaženju negativnih strana trenutnog sistema, jer će sadašnja moć koncentrisana kod malog broja ljudi biti disperzirana na veći broj aktera. To ne znači da ni tada neće biti korupcije, delovanja velikih igrača, ali mogućnosti za tako nešto biće daleko manje.

Stoga, decentralizaciju treba shvatati u ovom – holističkom aspektu a ne samo kao puko povećavanje nadležnosti opština ili uvođenja regiona. Decentralizacija neće imati smisla ako se povećavaju nadležnosti na lokalnom nivou a na centralnom stanje ostaje nepromenjeno. Suština je da se ista „količina“ moći odlučivanja i vlasti preraspodeli između različitih nivoa vlasti. Samo je tada decentralizacija istinska i proizvodi očekivane rezultate.