Kriza italijanske levice i „berluskonizam“

Taj sistem dozvoljavao je da partije na vlasti (demohrišćani, socijalisti, liberali, republikanci i socijaldemokrate) finansiraju samo sebe i svoje predizborne kampanje. Krajem osamdesetih, nakon pada Berlinskog zida, taj sistem počeo je da se urušava: partije na vlasti više nisu imale međunarodnu podršku zemalja NATO jer komunizam nije više predstavljao opasnost za Italiju. Sudska vlast je počela da istražuje i za neverovatno kratko vreme sudije su okrivile i uhapsile javne službenike, preduzetnike, gradonačelnike, da bi na kraju stigli i do poslanika, ministara i premijera. U isto vreme, mafija je iskoristila slabost države i bombe su odjeknule u Rimu, Palermu i Milanu: stradalo je nevino građanstvo, zajedno sa sudijama koji su se obračunavali sa mafijom, poput Đovanija Falkona i Paola Borselina.

Silazak na teren

Nestabilnost je trajala do 1994, kad se jedan uspešni preduzetnik, Silvio Berluskoni, pojavio na svojim televizijama kako bi obavestio narod da je on odlučio da „siđe na teren“: osnovao je jednu partiju, Forza Italia, koju je on lično vodio i koja je iste godine pobedila na izborima. U toj televizijskoj pojavi sve je bilo priređeno do detalja: Berluskoni je izgledao mlađi zahvaljujući jednoj ženskoj čarapi stavljenoj ispred kamere koja je ublažila bore na njegovom licu, u pozadini je jedna slika prikazivala porodicu budućeg premijera i, iza nje, bilo je mnogo knjiga. Berluskoni je pričao polako, jasnim glasom, i koristio je mnoge fudbalske metafore: samo ime, Forza Italia! (živela Italija) slogan je koji navijači koriste kada bodre državnu reprezentaciju. On je već bio predsednik fudbalskog kluba „Milan“, koji je tada bio jedan od najjačih na svetu. Berluskoni se predstavio kao „novi čovek“ italijanske politike, bogat – dakle nema potrebe da krade i koji će voditi javnu stvar (res publica) kao da je privatna firma. Berluskoni nije spomenuo, a to najveći deo Italijana nije znao, da je on bio jedan od stubova starog sistema: bio je lični prijatelj Betina Kraksija, koji je više puta bio premijer tokom osamdesetih i koji je omogućio Berluskoniju da sagradi svoje medijsko carstvo, Fininvest. Onda Fininvest, danas Mediaset, bila je (i ostala) sastavljena od kuća koje su izdavale novine i časopise, i što je najvažnje, tri televizije koje su se emitovale u celoj državi. Iako italijanski zakon nije dozvoljavao da jedan čovek drži u svojoj vlasti više od dve televizijske stanice, Berluskoni je uspeo, zahvaljujući svojim odnosima sa Kraksijem, da otvori i treći kanal, koji se zove Retequattro i koji je ukrao frekvencije drugom – legalnom – radio-kanalu kako bi mogao da širi svoj signal.

Posle izbora 1994. godine, Berluskoni je vladao – i još uvek vlada – u koaliciji sa Alleanza nazionale, bivšim fašistima koji godinama nisu igrali nikakvu ulogu u italijanskoj politici i kojima je prvi put premijer dao podršku kada se njihov lider, Đanfranko Fini, kandidovao za gradonačelnika u Rimu. Drugi savetnik je bio Umberto Bosi, lider Lega nord, ksenofobične partije koja je imala za cilj samostalnost severne Italije.

Promena mentaliteta

Tokom devedesetih, Berluskonija su podržavale sve poznate zvezde televizije koje su radile za njega. Protiv njega su bili naslednici kominističke partije (PCI), koji su bili decenijama u opoziciji i koji su se 1990. podelili i osnovali dve partije, DS (Levičarske demokrate) i PRC (Refondacija komunističke partije). Dok su partije koje su zajedno vladale tokom osademdesetih bukvalno nestale, bivši komunisti, koji nisu učestvovali u korupciji i koji su bili van sistema, bili su jedini koji su mogli da se suprotstave Berluskoniju. Ali, napravili su veliku, fatalnu grešku. Nisu shvatali da je Berluskoni, zahvaljujući svojim televizijama, polako menjao mentalitet Italijana. Levičari su mislili da svet koji je Berluskoni stvarao, svet polugolih plesačica, igara u kojima su ljudi osvajali automobile i neverovatnu količinu novca sedeći kod svoje kuće, neće imati nikavkih posledica na političkom polju. Naivno su verovali da kontrolišu polje kulture kao prethodnih četrdeset godina. U Italiji su se komunisti borili za ljudska prava, ženska prava, besplatno školovanje… zahvaljujući intelektualcima, koji nisu bili prisutni samo na univerzitetima nego i u fabrikama. Pričali su sa radnicima, povezali se sa njima i dobili njihovu podršku. Nisu levičari razumeli da je forma polako pobedila sve vrednosti. Tokom osamdesetih, posle godina terorizma i borbe za prava, ljudi su počeli da se distanciraju od politike, više se nisu raspravljali u sekcijama političkih partija, bilo kojih partija, desnih ili levih. Dok je ekonomija rasla, dok je Italija postajala poznata u celom svetu zbog svojih porodičnih preduzeća i hrane i predmeta „made in Italy“, Italijani su ostajali kod kuće i gledali nove programe iz Amerike koje je Berluskoni uvozio. Individualizam je počeo da savladava kolektivnu svest, nije bilo više kolektivnih borbi i priča. Danju su radnici radili, a večeri su provodili zatvoreni kod kuće, ispred televizije. Počeli su i oni da glasaju za partiju Forza Italia. Levica je dobila glasove samo u krugu intelektualaca, koji više nisu činili vezu između partije i društva, između kulture i poslovnog sveta. Njihovu ulogu odigrala je, i još danas igra, televizija. Bivši komunisti nisu shvatili da je počela nova era.

Demokrate su bile zbunjene, nisu mogle da shvate otkuda to da je jedan čovek, koji se nikada nije bavio politikom, mogao tako lako da pobedi. Od onda italijanska levica preživljava kao da je u predsamrtnoj komi. Pobedila je dva puta na izborima (1996. i 2006) sa Romanom Prodijem, ali su vlade bile slabe. Italijani nisu otkazali Berluskoniju podršku ni u najnovije vreme, kad su afere počele da potresaju samog premijera i međunarodni ugled vlade: Berluskoni se družio sa mladim devojkama kojima je garantovao radno mesto u televiziji ili… u skupštini. Kad je istina počela da izbija na videlo, Berluskonijeva žena je zatražila razvod (iako je možda to učinila zbog rasprava vezanih za veliko nasledstvo) i nastali su problemi sa Vatikanom (koji sada ima teškoća da pruži podršku premijeru). Berluskoni je jednostavno rekao da se on tako ponaša jer ga „Italijani takvog vole“. I u pravu je. Berluskoni simbolizuje ono što Italijani, naročito muškarci, žele da budu: uspešni, moćni i stalno u blizini žena.

Povratak na trg

A levica? Kako se kreće u ovom periodu? Od 2007. više ne postoji DS, već PD (Demokratska partija), u kojoj su se zajedno našli bivši komunisti i naslednici stare Hrišćanske demokratije (koja je bila oduvek podeljena na dva dela, jedan levičarski i drugi desničarski – Hrišćanski desničari podržavaju Berluskonija). Na izborima 2008. PRC (Refondacija komunističke partije) je u suštini nestala i nema nijednog poslanika u skupštini. PD, koju vodi Franćeskini, duboko je podeljena i čini se da katolička duša ne uspeva da se pomiri sa laičkom oko važnih tema iz prosvete (da li država mora da finansira privatne katoličke škole), etike (priznavanje gej parova), ekonomije…

Jedina tačka slaganja jeste otpor Berluskoniju. Italijanska levica ne uspeva nikako da predloži italijanskom društvu novi red i nove vrednosti, nema snage da se suprotstavi „berluskonizmu“, ideologiji koja se sastoji od potpunog nestajanja zanimanja za negovanje javnog i opšteg dobra: plodovi ove politike su ksenofobija, utaja poreza, individualizam. To što italijanska levica ne razume jeste da nije Berluskoni opasnost za Italiju, nego „berluskonizam“, ideologija koju je on počeo da razvija. Berluskoni ima već 73 godine i nije večan. „Berluskonizam“ će, međutim, preživeti i može da se pretvori u jednu novu formu fašizma.

Ako hoće ne samo da vlada nego i da preživi, levica mora prestati da napada Berluskonija zbog činjenice da se druži sa mladim devojkama i da predloži ozbiljnu političku alternativu „berluskonizmu“. Kako? Političari moraju da se vrate ponovo na trg, da razgovaraju sa mladim ljudima koji zarađuju 500 evra mesečno i da traže rešenje za nezaposlenost koja još uvek vlada na jugu Italije. Da pokušaju da postignu dogovor sa starim i novim generacijama kako bi mogao da se reformiše zakon o penzijama, da se bore protiv utaje poreza i za bolji raspored resursa, da se predloži ozbiljan zakon o federalizmu koji bi mogao da pomogne da se južna Italija, sada siromašna, razvija i da ne primorava severnu, bogatu, da plaća poreze za izdržavanje cele države.

Potrebno je da kultura – pozorište, muzika, književnost – zauzme mesto na kome su isprazne televizijske priče i potrošnja bez granica. Potreban je novi, savremeni humanizam.