Saracin, Saraceni i unutrašnja integracija Nemačke

Nemačka ukida samu sebe, glasi naslov Saracinovog polemičkog dela u kojem ovaj nemački ekonomista i član Socijaldemokratske stranke (SPD) iznosi teze o pogubnosti intenzivne imigracije iz bliskoistočnih i severnoafričkih zemalja, nespremnosti muslimana da se integrišu u nemačko društvo i državu, te o srastanju „nižeg sloja“ Nemaca sa muslimanskim useljenicima koji će Nemačku, dugoročno posmatrano, učiniti „glupljom“ i, kako se već u naslovu dela preti, „ukinuti“ je.

Svako ko je imao prilike da poseti neku od siromašnijih prigradskih četvrti nemačkih gradova razume o čemu Saracin priča. Neke od njegovih teza su više nego očigledne: ni najpovršnijem posmatraču nemačkog društva nije potrebna statistička potvrda o prosečno nižoj obrazovanosti miliona useljenika iz Turske i pojedinih zemalja Bliskog istoka niti o nespojivosti nekih od vrednosti ovog kulturnog kruga sa vrednostima Evrope – religiozno-pravni sistem koji se u ekstremnom slučaju manifestuje kamenovanjem preljubnica teško je spojiv sa nazorima današnje evropske kulture, ključno obeležene čovekoljubljem i kulturom praštanja hrišćanstva, humanizmom i prosvetiteljstvom. Takođe važi za poznatu i prihvaćenu činjenicu da su useljenici u Nemačkoj intenzivnije prisutni u statistikama kriminala nego rođeni Nemci. Saracinovo delo, potkrepljeno mnogim drastičnim ali ne i iznenađujućim statističkim podacima, zrači pomalo naivnim pozitivističkim oduševljenjem brojkama. Neka od Saracinovih posmatranja predstavljaju međutim očigledan populizam. Tako on navodi da će Nemačka, ako se današnji demografski trend nastavi, za trista godina imati samo tri miliona stanovnika, iako je jasno da nije ozbiljno polaziti od demografskih trendova u redu veličine od više stotina godina. Iz istog razloga neozbiljna su i Saracinova razmatranja o tome da će za oko sto godina procenat useljenika iz Severne Afrike i sa Bliskog istoka iznositi oko 70 odsto stanovništva Nemačke, dok se sada svodi na 6,5 procenata. Čak se i podatak o prosečnoj nižoj obrazovanosti muslimana u Nemačkoj može relativizovati: iako samo sedam odsto Turaka u Nemačkoj dođe do mature, dok u celini maturira 17 odsto građana, deca Iračana, Iranaca i Avganistanaca maturiraju čak u 30 odsto slučajeva. Više od 15 odsto useljenika iz ove tri muslimanske zemlje dobije univerzitetske diplome, dok je nemački prosek samo 11 odsto. Paušalna analiza obrazovanja „muslimanskih useljenika“ u Nemačkoj dakle predstavlja puko zavođenje naroda.

Reakcije na Saracinovu kritiku savremenih Saracena te njihovog držanja i života u Nemačkoj ekstremno su različite: dok sa jedne strane rukovodstva svih nemačkih partija demokratske orijentacije kao i ključne ličnosti kulturnog establišmenta najstrože osuđuju Saracinovo delo kao rasističko ili, u najblažoj formi, upereno protiv cele jedne (izborno relevantne!) grupe stanovništva, ankete pokazuju da do 95 procenata žitelja Nemačke podržava Saracinove stavove. Ova stidljiva i još uvek tiha ali očigledno latentno agresivna masa, nezadovoljna ekonomskim slabljenjem i socijalnom krizom Nemačke, svoj bes prema strancima muslimanskog porekla iskazuje za sada u anonimnim komentarima online izdanja nemačkih medija. U tim komentarima uvek iznova provejavaju lajtmotivi neškolovanih, netolerantnih i neintegrisanih muslimana i nemačkih političara, otuđenih od naroda. Ove nedelje se čak i sam predsednik države, staloženi i kompetentni Kristijan Vulf, javio iz dvorca Belvi i upozorio – što mu je jedna od glavnih ustavnih kompetencija – da raste razdor između politike i naroda, pozvavši na zajedničko građenje demokratije. Vulf nije pominjao Saracinovu knjigu, niti njen prijem u Nemačkom narodu, ali kontekst je svakom posmatraču bio jasan.

Statistike koje javnosti prezentuju nemačke integracione službe uvek iznova pokazuju da se znanje nemačkog jezika – i time barem delom i integrisanost – kod useljenika iz muslimanskih zemalja, jedine prave problematične grupe imigranata, iz generacije u generaciju poboljšava. Pri tom se njihov tradicionalno visoki natalitet smanjuje, te se na taj način muslimani dugoročno približavaju proseku nemačkog društva. Razlog više da se insistira na daljem evropeizovanju, a ne na javnom žigosanju muslimana. Svojom knjigom i svojim s vremena na vreme naivno-uvredljivim načinom izražavanja, Saracin može postići samo suprotno od onoga što navodno želi: Centralni savez muslimana Nemačke već se oglasio saopštenjem da je Saracin simbol „ružnoga Nemca“ i zamislivo je da će se upravo mnogi integrisani i prema Nemačkoj dobronamerni imigranti posle Saracinove knjige i njenog oduševljenog prijema u narodu osećati na neki način prevarenim. Umesto da ističe uspehe makar delimične integracije muslimana i drugih useljenika, Saracin – i očigledno veliki deo Nemaca – posmatra isključivo propuste procesa integracije i pledira za drastično ograničenje dalje imigracije. S obzirom da je kao iskusan političar mogao da bude siguran da će njegove teze biti politički nesprovodive, Saracin nije mogao imati drugu duboku nameru već da jednom populističkom knjigom, napisanom u zavodljivom stilu „niko ne može prevariti narod“ (osim autora), izrekne ono što prosečan Nemac želi da čuje, i time se ekonomski obogati i profiliše. Čitajući u velikoj meri ksenofobične ispovesti neistaknutih pripadnika nemačkog naroda u komentarima na članke o Saracinu, danas se čini srećnom okolnost da je Nemačka predstavnička a ne direktne demokratija. Politička i kulturna elita ove zemlje se – to pokazuje slučaj Saracin – odlikuje znatno širim horizontima nego „narodne mase“ i time zaslužuje naslov elite. O tome svedoči i činjenica da je Savezna banka Nemačke u međuvremenu odlučila da Saracina isključi iz svog upravnog odbora. No, svaki jaz, pa i ovaj između društvenih slojeva, nosi u sebi mogućnost da se u njega upadne, te će Nemačka, ako ne želi da se utopi u tom jazu, u toku sledećih godina morati da se ozbiljno posveti kako pitanju integracije useljenika, tako i pitanju političkog prosvećenja i unutrašnje integracije sopstvenog naroda.

Autor je docent u Hanoveru i Osnabriku, doktorira na Filozofskom fakultetu Humbolt univerziteta u Berlinu, usavršavao se u nemačkom Bundestagu i odgovorni je urednik Informativne službe SOK AKTUEL Eparhije srednjoevropske