„Spuštanjem“ vlasti do dobre uprave

Kako gledate na komentare da su decentralizacija i regionalizacija nametnuti projekti?

– Organizacija države nije konstantna kategorija, već dinamičan sistem koji se stalno menja i adaptira okruženju. Pogledajmo uslove u kojima živimo i uporedimo ih sa vremenom od pre samo nekoliko decenija. Informaciona i komunikaciona revolucija, povećano interesovanje za zaštitu životne sredine, ljudska prava i takozvane neteritorijalne probleme, produženje životnog veka, povećanje broja penzionera u odnosu na broj radnika, samo su neki od primera onoga što je uzrokovalo krizu upravljanja poslednjih decenija. Država od sedamdesetih godina prošlog veka ne može uspešno da obavlja sve poslove koji su tradicionalno bili u njenoj nadležnosti. Zbog ovog, inače globalnog fenomena, logično se nametnulo pitanje reformi država i upravljanja čiji je bitan, ali ne i jedini segment, prepuštanje nadležnosti nižim nivoima vlasti.

Šta bi decentralizacija donela Srbiji?

– Srbija bi decentralizacijom postigla veću demokratičnost, jer vlast se „spušta“ ka građaninu, kvalitetnije odlučivanje i upravljanje, jer samo se „iz blizine“ može dobro upravljati, i manje mogućnosti za sistemsku korupciju. Jednostavno, imali bismo uspešniju državu. Uspešnu državu karakterišu demokratičnost i jaka ekonomija. Funkcionisanje ekonomije i stvaranje bogatstva neophodan je, ali ne i dovoljan uslov uspešnosti, jer ako je bogatstvo rezervisano za mali broj ljudi, dok većina tavori u siromaštvu, još ne možemo govoriti o uspeloj državi. Zato je neophodna demokratičnost shvaćena kao mogućnost da ljudi utiču na odluke koje ih se tiču i da imaju jednak pristup mogućnostima učešća u ekonomskom životu i javnim servisima.

Da li su administrativno-tehnički kapaciteti i politička kultura u Srbiji adekvatni za regionalno organizovanje države i postoje li pretpostavke za nesmetano funkcionisanje regiona?

– Uslovi uspešnosti regionalizacije u jednoj državi zavise upravo od ova dva aspekta. U Srbiji je ovo i najveća pretnja uspešnosti reforme. Međutim, kao što svaki lek ne leči svaku bolest, tako i kod izrade strategije decentralizacije treba uzeti u obzir sve „simptome“. Ukoliko se to pravilno uradi proces decentralizacije i prenosa nadležnosti biće praćen informativno-edukativnom kampanjom i podizanjem upravljačkih kapaciteta, od administriranja do izgradnje autoputeva, univerzitetskih centara, poslovne infrastrukture…

Često se uz priču o regionalizaciji pominju „fragmentacija“, „država u državi“, „secesija“, Ustav iz 1974…

– Od države – ili preciznije od centralne vlasti – beži onaj ko loše živi. Ukoliko teritoriju neke države karakteriše nizak životni standard, minimalna mogućnost upravljanja javnim finansijama i odlučivanja u školstvu, kulturi i drugim oblastima javnih politika i ako pri tome postoji subnacionalni ili regionalni identitet, mogu se javiti i ozbiljniji zahtevi za nezavisnošću. To može ugroziti stabilnost države, ali isticati samo regionalizaciju kao faktor koji može dovesti do nestabilnosti je pogrešno. Interesantna su istraživanja na primerima nekih regiona u Španiji, Italiji, Francuskoj, Britaniji, gde je posle regionalizacije broj ljudi koji su bili za nezavisnost ostajao isti ili je čak dolazilo do pada. Inače, gotovo uvek postoji neki procenat ljudi koji će zastupati ideju o nezavisnosti. Isticati njih u prvi plan i donositi generalne zaključke na osnovu ekstremnih zalaganja nekolicine pogrešno je i štetno za državu u celini. Kad je reč o „fragmentaciji“ i „državi u državi“, bitan segment decentralizacije jeste kontrola. Sve što se radi na nižim nivoima mora biti u skladu sa Ustavom i zakonima. Ma koliko se država decentralizovala ona ostaje krajnji kontrolor i jedini autoritet kontrole legalnosti i ima pravo da suspenduje odluku nižeg nivoa vlasti ako se njom krši zakon. Kad toga nema onda ne govorimo o decentralizaciji kao reformskom pravcu, već o elementu disfunkcionalnosti ili fragmentaciji države. Upravo je to bio slučaj sa Ustavom iz 1974. po pitanju odnosa Srbije i autonomnih pokrajina. Pokrajine su tada bile takozvani državni fragmenti. U istoriji je bilo još ovakvih primera.

Kolika bi bila cena uvođenja novog nivoa uprave?

– Jedan od ciljeva reformi je upravo racionalizacija sistema, podizanje kvaliteta javnih usluga uz smanjenje javnog troška. Ako se decentralizacija dosledno sprovodi, ona znači optimalnu preraspodelu postojećih nadležnosti između države, regiona i opština, a ne izmišljanje novih poslova i njihovo preklapanje. Dakle, reforma će podrazumevati smanjenje državne administracije, otud i manje troškove. Regionalizacijom bi se umesto sadašnje glomazne i neefikasne državne administracije dobile dve efikasne: racionalizovana državna i nova regionalna. Javni trošak bi u najgorem slučaju trebalo da ostane isti.

Da li je realno očekivati ovu vrstu reformi u skorijoj budućnosti?

– Za političara na vlasti decentralizacija i regionalizacija kao njen modalitet jeste kontroverzan proces, jer se njime odriče moći kao osnovnog resursa u politici. Otuda tromost u ovim procesima i izbegavanje i pored deklarativnog zalaganja. Drugi problem je neinformisanost i okrenutost dnevnoj politici. Slična situacija je poslednju deceniju ili dve bila u Slovačkoj, Češkoj, Poljskoj… Scenario bi bivao gotovo isti. Pojavljivale su se prvo priče u javnosti, zatim zastupnici i protivnici regionalizacije. Nigde proces nije tekao glatko, a bio bi okončan pošto bi političari pretrpeli pritisak iz EU, ali i iznutra, sa lokala. U Srbiji još nema istinske želje za promenama, ali pojavljuju se političke opcije koje zastupaju ovu ideju. Decentralizacija i regionalizacija sve su češća tema u medijima, a sve su češće i jače i lokalne inicijative. Nesumnjivo, tokom narednih godina doći će do konsenzusa po ovim pitanjima.

Vidi se ko je ko

Lako se može dokazati da su decentralizovane države uspešnije, bar u Evropi. Utvrdi li se koliki su izvorni prihodi opština, status i finansije regiona i uopšte odnos necentralnog i ukupnog javnog troška, može se utvrditi stepen decentralizovanosti. Kad se to poveže indikatorima koji ukazuju na stepen razvoja i demokratičnosti, jasno se vidi veza između decentralizovanosti i uspešnosti država.

U najdecentralizovanije države u Evropi spadaju Švajcarska, Švedska i Nemačka, dok su neke od najcentralizovanijih Bugarska, Rumunija, Hrvatska i Srbija.