Svi smo mi Evropejci

Mi smo generacija prvaša. Rođeni polovinom 80-ih godina prošlog veka bili smo prve generacije „nove dece“ koja su postajala svesna okruženja i prelomomnih momenata poljske istorije, u sred rušenja komunizma i građenja hrome demokratije. Prvi smo išli u reformisanu školu, a zatim upisivali nove ispite. Prvi smo bili i u dugim redovima kad se otvarao Makdonalds u Poljskoj, pila koka-kola i igrale Lego kocke za koje su naši roditelji izdvojili najmanje pola svoje plate. Mnogi od nas su, u danima ulaska Poljske u Evropsku uniju, proslavljali osamnaesti rođendan i postajali punoletni.

Već na fakultetu društvo nam je odbrojavalo: pet, četiri, tri, dva, jedan, START. Da nas pošalje u trku štakora, a zatim sagleda posledice. Ali nama u glavama nije bilo da se grizemo kao štakori. Želja nam je samo bila da živimo normalno, brzo ako se žurimo, polako kad sedimo kao sada, a došlo je još jedno leto i vreme za letovanje. Zato i o tome razgovaramo.

Svi razmišljamo gde se te godine može otići na odmor. Možda u Španiju, u Portugal, u Egipat, Tunis, Tursku. Možda na Balkan u Srbiju, Hrvatsku, Makedoniju, Sloveniju, Bosnu i Hercegovinu, Albaniju, Crnu Goru, Grčku, Bugarsku… Pijemo sledeće pivo. Sve su ideje odlične i nikome ne bi palo na pamet da odbije odmor na tako lepim mestima. Možda i dalje.. u Australiju, Brazil, SAD, Kinu… Neki od nas su i tamo bili pa zašto da ne. Nemam pasoš, kaže jedan od nas, što nam prostor „zatvara“ na zonu Šengena.

Naši očevi i majke mogli su da odu u inostranstno na letovanje samo tako šro je to bila Čehoslovačka, Mađarska ili, u najboljem slučaju, u Jugoslavija te Bugarska, ali i to su mogli da ostvare samo oni koji su sretno dobili pasoš i dozvolu, najčešće jer su nekoga od porodice imali u partijskom šesnaestercu. Tek danas, kad su im glave već poprulično „u sivoj zoni“, imaju mogućnost da upoznaju svet što najčešće ne rade zbog starih navika pa, uglavnom, šansu za putovanje daju svojoj deci. Ponavljam, mi smo prva generacija koja određuje nove puteve, koja se ne boji rda razgleda daleke i bliske države, ljude, kulture, kojoj je jedini problem da ima dovoljno praznika za sve te avanture.

Sad smo odrasli i zarađujemo svoj vlastit novac koji nam je dovoljan za takva razmišljanja. Iako te večere nismo ništa odlučili sigurno je da idemo negde na odmor, možda i na prelepo poljsko more, ili na čudesna mazurska jezera koje su za nas prvaše, konačno, izbor a ne nužnost.