Po-etički bes

Pravac kretanja je nepoznat. Upravo, ne znajući kuda ide svet, svet se pretvorio u globalnu depresiju, što i nije tako loše naspram velikih tragedija. Stanje duše je razoreno i ispražnjeno sopstvenom izdajom. Ne voleći drugog, rađa se satisfakcija besmisla.

Mnogo intelektualaca danas prati političare i političke događaje jer je to postalo jedino utočište erosa. Uzbuđujemo se i kad nas zajebu. A političari se smeju kao klovnovi i zataškavaju realnu nesreću. Ne kritikujući ih mi postajemo deo njihove biografije, ili monografije za koje se novac ne štedi. No, prava moć se valja „iza“. Zato me čudi da misaoni ljudi ne uključuju svoje vizičko oko i lampice za upozorenje: S.O.S.! Književnici, slikari, pesnici još veoma malo reaguju da se pomogne planeti. Mrtvo-hladni su. Destrukcija prolazi pored nas, a mi imamo prava da malo odremamo. Ne mogu da verujem da nove pesnike ne zanimaju mravi, krtice, trava ili pauci. Lično, osećam potrebu da im se obratim! Jer su njihova znanja u ovom konfuznom vremenu veća od svih naučnih disertacija i ozidanih akademskih dogmi. U laboratorijama racija sprema se puč protiv života. Politizovana znanja su anahrona. Treba spremiti dušu za propadanje.

Čudno je to, ali ni crkva nešto ne brine za božansko delo (prirodu), pa sledi da su mnogi ateisti (naizgled) mnogo revniji prema božjem stvorenju, nego konfesionalni zaduženici u mantijama. Pitam se šta bi Bog rekao kad bi došao na neko gradilište gde se uništavaju trave i stabla, parkovi i prvotni ambijent?! A možda nam te zelene površine uopšte i nisu potrebne, jer se razvila savršena molitva za materijalizam i napredak. Bože, verujemo u tebe samo kad nam tutneš bogatstvo. Tako ispada da su religiozni ljudi veoma pohlepni, a ateisti odani Bogu jer se bore za prirodu.

Ona nas opominje u vidu poplava i požara, u vidu niskih temperataura i prženja… ali mi ništa ne primećujemo. U velikim kataklizmama i nije važno da li si religiozan ili ateističan, već koliko si brz da pobegneš.

Nauka obećava da će sve to poravnati!!! Ali, ja lično nemam hrabrosti da poverujem u to jer je ona sve i pokvarila. Pripadam svetu progresa, ali više verujem u čar koju su negovali primitivni narodi sa naturom.

Zato decu učim da ekologija nije nauka, već odnos sa prirodom. Zajedništvo iz kojeg se rađa smisao stvarnosti. Sada se koristi termin Zaštita životne sredine, ali to je samo nova prevara, kako bi se još više iskoristili potencijali planetarnih resursa. Nauka veruje u razgradnju, a priroda u obnavljanje. Uostalom zar ne treba po stoti put citirati poglavicu Šonija iz Sijetla: „Čoveče, ubijajući sve oko sebe uskoro ćeš i sam umreti od usamljrenosti“. Neka mi se jave biznismeni, istureni intelektualci, naučnici, tehnolozi… koji to mogu negirati.

Samoća je nekad bila stanje, sad je bolest. Oni koji budu poželeli zagrljaj biće raspeti na stub srama, život je izlišan, radost je neprijateljstvo, lepota je platforma za ismejavanje… Po-etički bes danas je novi stih koji se bori protiv gojenja, sveopšteg.