Putovanje do kraja teksta

Kupio sam kartu u jednom pravcu, za gradić Solefteo, nekih sedamsto kilometara severno od Stokholma. Stajao sam sa torbom na autobuskoj stanici, bilo je oko devet sati ujutru, autobus je polazio u pola jedanaest. Imao sam još sat i po vremena. Muvao sam se po stokholmskoj autobuskoj stanici, tražio mesto gde bih mogao da sednem i da sačekam polazak. Našao sam neki internet-kafe, jedan mladi Turčin je radio za šankom, nikoga nije bilo osim nas dvojice. Naručio sam koka-kolu, on je rekao da će mi doneti, da mogu da sednem za kompjuter broj šest i biće uključen.
„Je l’ mogu samo da sednem za sto?“, pitao sam.
„Možeš, ali kompjuter će biti svejedno uključen pa možeš da surfuješ“, rekao je.
„Je l’ moram da surfujem?“, pitao sam.
„Ne moraš“, odgovorio je.
Seo sam za kompjuter broj šest i on mi je doneo koka-kolu. Pogledao sam kompjuter i otvorio svoju elektronsku poštu. Imao sam jedno novo pismo. Otvorio sam ga. Neka devojka, napisala mi je svoje ime i od koga je dobila moju adresu, i da je pročitala knjigu koju sam napisao, da je trenutno u Beogradu i da bi volela da se upoznamo. Odgovorio sam joj da sam upravo na autobuskoj stanici u Stokholmu i da čekam autobus za Laponiju i pozdravio je. I to je bilo sve. Sedeo sam, gledao kroz prozor i pio svoju koka-kolu. Čekao autobus. Posle desetak minuta kompjuter je zapištao, stiglo mi je novo pismo, opet od iste devojke, napisala mi je da ne živi inače u Beogradu, i da je tu samo na par dana, i da ćemo se možda videti nekom drugom prilikom, ali poželela mi je srećan put i da pozdravim Deda Mraza. Zahvalio sam joj se. Napisao sam joj da nije loš osećaj kad ti neko nepoznat poželi srećan put, i pozdravio sam je. Čekao sam autobus i isključio svoju adresu i ostavio kompjuter uključen. Nisam surfovao. Nije moglo da se puši, ali nisam ni morao da pušim.
Proveo sam pre toga nedelju dana u Stokholmu, u ateljeu moje prijateljice Sandre i uglavnom se družio s njom i njenim ćerkama, Vanjom i Maj. Njen muž Danijel je radio po ceo dan, video sam ga par puta, večerali smo zajedno. Svideo mi se grad, imao sam sreće sa vremenom, bilo je toplo i sunčano, bio je već kraj avgusta i svi su uživali vozeći bicikle. Pokušao sam da zamislim kako sve to izgleda preko zime, ali bilo je teško to zamisliti. Svuda su se zelenele krošnje, nebo se plavilo, i taj grad načičkan na ostrvima je blistao. Kao i uvek, pomislio sam da je baš ovaj grad idealan za život, pa sam na kraju shvatio da to uvek pomislim kad god odem u neki grad. Ili bilo gde. Ispada tako, da mi je svuda idealno za život, to sam zaključio.
Ušao sam u autobus, i autobus je krenuo tačno u minut. Čekao me je put od nekih sedam sati i izvadio sam svesku i olovku. Pisao sam. Povremeno sam bacao pogled kroz prozor, pokušavao sam da se setim svega, išao sam na sever i to sam toliko dugo želeo. Napokon sam bio u prilici da to i uradim, na kraju, sedeo sam u autobusu i išao na sever Skandinavije. Sumirao sam šta sam sve uradio za dve godine, od onog jutra kad sam se probudio u bolnici privezan nekim aparatima i cevkama zabodenim u ruke, ležao u krevetu nepokretan. Ispalo je da sam se zaista pridržavao nekog svog plana, i da ću proslaviti dve godine od izlaska iz bolnice baš u Laponiji. Nabrajao sam u svesci šta sam sve uradio. Nisam nabrajao šta nisam uradio. Kako je autobus izašao iz Stokholma, i kad smo već dublje zašli u unutrašnjost, među šume i reke, sve sam manje pisao. Nije mi se ni to radilo, a i teksta u glavi je bilo sve manje, nabrojao sam samo par stvari: prohodao, napisao dve knjige, imao jednu devojku, onda sam napisao kako me mrzi da pišem u autobusu.
Gledao sam kroz prozor i na kraju sam stigao. Gradić Solefteo je bio poslednja stanica. Izašao sam iz autobusa i spustio torbu. Trenutak kada sam spustio torbu bio je važan događaj za mene. Dve godine života su bile završene. U tom trenutku, izledalo je kao jedan dug vremenski period. Bio je to dobar osećaj. Čekali su me Rolf i Aneli, moji prijatelji koji su u mom planu obaveza bili poslednji na toj listi, kod njih sam hteo da završim svoj zadatak. Taj plan sam napravio pre dve godine, da njih posetim kada prohodam i uradim ono što sam morao da uradim. Imao sam sreće sa knjigama i zaradio sam dovoljno novca da sprovedem taj plan do kraja. Dve godine pre toga, to je sigurno moglo da izgleda kao sumanuta i besmislena fantazija čoveka koji leži u krevetu privezan za aparate i pravi plan za naredne dve godine. Tako je i izgledalo verovatno. Nisam nikome ni govorio o tom planu, naročito ne koja je bila poslednja stavka u notesu. Ali stigao sam autobusom i spustio svoju torbu u Laponiji.
Izgrlio sam se s Aneli i Rolfom, ljudima koji su te dve godine navijali za mene, ali i pre toga, od njih sam sve vreme imao podršku, u svemu. Stariji od mene preko dvadeset godina, dobro smo se uvek razumeli, iako smo se videli samo četiri ili pet puta, ali i razmenili smo na desetine pisama. Rolf je pesnik i on mi je pisao na engleskom, Aneli je prevodilac sa srpskog na švedski i ja sam njoj pisao na srpskom, onda je ona njemu prevodila, i tako smo održavali kontakt. I prijateljstvo. Rolfu su otkrili rak prostate u međuvremenu, i imao je operaciju, i sve se srećom završilo uspešno, rak je odstranjen. Ušli smo u stari ford, pustili muziku, i odvezli se u njihovu kuću, nekih pedesetak kilometara od Soleftea. Kuća je bila duboko u šumi, najbliži komšija je bio na pola sata hoda. Najbliže selo Lidgat na sat vremena hoda. U selu jedna prodavnica, benzinska pumpa, crkva, jedan restoran, i još par kuća. Toliko toga smo imali da pričamo. I pričali smo, dugo, do duboko u noć. A onda sam se srušio u krevet. Ništa se nije čulo. I zaspao sam.
Probudio sam se sledećeg jutra, izašao iz sobe na spratu, Rolfa i Aneli nije bilo. Napravio sam kafu, poneo notes i olovku i izašao u dvorište i seo za sto. Bio je mokar od rose koja se na severu zadržava duže nego na jugu Evrope. To je bila prva stvar koju sam primetio. Prva razlika. Sedeo sam ispred kuće, u šumi, i u potpunoj tišini. Ništa se nije čulo. Nije bilo ptica, i nije bilo insekata. Te stvari sam odmah primetio, a zatim su krenule druge. Rolf se vratio iz šetnje sa psom Hempom. Malo kasnije, Aneli se vratila iz sela, donela je poštu i novine. Hemp je bio mlad lovački pas, željan trčanja. Bio je vezan kanapom dugim oko dvesta metara, Rolf mi je objasnio da je to zbog lisica koje često protrče, Hemp bi pojurio za njima, i izgubio bi se u šumi. Ili bi ga lisice već namamile. Rolf je morao da se odmara, Aneli je otišla u kuću, imala je nekog posla, Hemp i ja smo krenuli u šetnju. Obmotao sam konopac oko ruke da mi se ne izgubi, bacao sam mu loptu niz uzani zemljani drum koji je išao kroz šumu do jedne od brzih reka koja se nalazila u blizini. Hemp nije najbolje razumeo moje komande, znao sam jedino da mu zviznem da se vrati ka meni ili da ga zovnem po imenu. Nisam znao ni reč švedskog, ali mi je prijalo da zviždim. I razumeli smo se dobro, ipak, Hemp i ja. Stigli smo i do reke, bilo je toplo i Hemp je odmah skočio u reku. Gurnuo sam šaku u vodu, bila je ledena i to sam mogao da osetim sve do lakta. Hemp je plivao sa lopticom koju je gurao njuškom po površini vode. Izvalio sam se na obali reke, legao sam na nešto što je ličilo na debeli sloj mahovine, bilo je mekano i udobno, i nisam znao kako se to tačno zove. Meni je ličilo na mahovinu. I dok sam se šetao sa Hempom primetio sam u šumi zaista dovoljno stvari za koje je trebalo da pitam Rolfa, jednom, kada budemo šetali zajedno. Bilo je vidljivih tragova u šumi koje su losovi pravili, grane žbunova su bile polomljene, te glomazne životinje ne menjaju svoju rutu, i lome sve pred sobom. Bilo je svuda ogromnih mravinjaka napravljenih od borovih iglica, visokih preko jednog metra, i kada im se primakneš, mogu se videti mravi kako se užurbano kreću po borovim iglicama. Uz reku sam često nailazio na oglodano drveće, tragove dabrovih oštrih zuba. Čuo sam jednom kako se jedno stablo srušilo u reku a zatim i jasan zvuk tapkanja po vodi; to je neki dabar slavio uspešno obavljen posao, i to oboreno stablo koje mu je verovatno bilo potrebno za kuću. Sve sam to ipak samo mogao da pretpostavim, i da posmatram. Trebalo mi je i da mi neko kaže šta je zapravo od svega toga tačno.
Ništa nisam znao na severu, tamo gde mi se toliko išlo.
Kada smo se Hemp i ja vratili kući, zatvorio sam svoj notes koji se nalazio na stolu u dvorištu, i vratio ga u torbu. Više ga nisam ni vadio. Ništa nisam znao i nisam ništa ni želeo da pišem. Mogao sam jedino da pitam Rolfa ili Aneli kako se šta zove, i to mi je bilo uzbudljivo i dovoljno, ceo taj trud da stignem do severa, gde sam ostao bez reči i bez potrebe da ih zapisujem. Trebalo je samo da gledam i da pitam šta je ovo i šta je ono.
Jedina stvar koju sam znao, stigao sam tamo gde ništa ne znam.
Nisam mogao biti u boljoj poziciji.
A onda sam posle par dana otišao dalje, još severnije. Umorio sam se za te dve godine i bilo mi je baš to potrebno.
Da budem tamo gde ništa ne znam i gde nemam nikakvog teksta. Ili barem ne onog na koji sam navikao, svakodnevnog, u Beogradu, u Srbiji, na jugu Evrope, gde znaš tačno kako se koja stvar imenuje, ili zove.