Šljiva

 Ali u ovogodišnjem rodu od 700.000-800.000 tona, koji se, zna pouzdano Keserović, sledeće godine ne može ponoviti, tek 4-5 odsto je šljiva madžarka, kaže on. „A od madžarke-požegače bolje sorte za preradu nema. Ali i tu smo našu staru sortu izgubili“, kaže pomalo rezignirano on i dodaje da je, kakva simbolika, sa požegačom ruku pod ruku propalo i ostarilo i srpsko selo.

Da nije šljivika oko Osečine, Rađevine, Valjeva, gde se madžarka održala … ali, ipak, nije sve još izgubljeno. A ova prekorodna godina jedinstvena je prilika da se ta cenjena sorta šljive spasi. Manje od 50.000 evra, koliko je potrebno za tu spasilačku operaciju, velike su pare kad se zna da oni koji ih imaju piju uglavnom viski.

Jer, kao što čoveka zakači herpes, pa sa njime živi, tako je madžarku zakačila šarka, „jednostavno virus sa kojim se mora živeti“.“Ova bi godina bila odlična prilika da se uradi klonska selekcija požegače, da je lepo pošaljemo u Holandiju da se oslobodi virusa, vratimo je u Srbiju, napravimo matičnjake i krenemo sa razmnožavanjem“, kaže profesor Keserović. „Isto to smo već uradili za kajsiju, koja je takođe osetljiva na šarku.“

I da se još jednom ponovi važna stvar, profesor upozorava dok je vreme, šljiva će, što po zakonu prirode, a što zbog nebrige i neorganizovanosti, dogodine biti skupa koliko je ove godine jeftina. Jer na stablima koja se ove godine povijaju pod teretom ploda, koji dobrim delom neće biti obran, neće se formirati pupoljci i ovogodišnji rod, za bar 200.000 tona veći od prosečnog, neće se ni slučajno ponoviti. Da je sreće i para, ove bi godine trebalo napraviti rezerve. Ali organizovanog otkupa šljiva u Srbiji – nema.

Dakle, šljiva je po svome rodu i dalje prvo srpsko voće, kao takva je „Oj, Srbijo, među šljivama…“ ušla u poeziju pa „Zrelo je“ i u politiku, gde je prepoznavana i kao nekad ovakav, nekad onakav simbol Srbije u okruženju, ali o ogromnoj ulozi koju je u ekonomiji Srbije igrala tokom 19. i početkom 20. veka, uključujući i nekoliko trenutaka u istoriji, više se ne može govoriti. Šljiva i proizvodi od šljive smatraju se na domaćem tržištu nečim starinskim i tradicionalnim, a na stranim tržištima nečim egzotičnim, potvrđuju i proizvođači raznih proizvoda od voća. Čak i na policama prodavnica u Srbiji pre će se naći marmelada od jagode i kajsije ili sad opet modernih šipuraka nego pekmez od šljive, koji se, „tako se meni čini“, kaže za Danas Jovan Čeković, koji se proizvodnjom od šljiva bavi u Koštunićima, sada smatra za nešto starinsko. „Demode“, što bi se reklo. Jer, istina je da su mnogi veliki prerađivači domaćeg voća propali u vihoru domaće privatizacije, ali interes za ogromnu preradu šljive nije izgleda našao ni privatni sektor. Tako da 90 odsto roda šljive ide pravo u rakiju čiji su Srbijanci poznati potrošači. A još je, videće se, rado viđena i u okruženju. Prošle godine je, prema podacima naših statističara, proizvedeno 302.695 hektolitara šljivovice, obuhvat proizvodnje, priznaju statističari, nije potpun.

Tačno je da su na tržištu jagoda i kajsija dominatniji ukusi, kaže za Danas Vaso Lekić, direktor poznatog proizvođača džemova, marmelada, slatka i sokova Foodland, ali pekmez od šljive takođe spada u deset naših najprodavanijih proizvoda, a udeo šljive u našoj ukupnoj proizvodnji je 10-15 odsto. „Ali pekmez od šljiva prelazi u kategoriju delicija i interesantan je na svim tržištima za koje je to sada egzotika: engleskom, francuskom, američkom, švedskom, australijskom. Oni nisu veliki poznavaoci tog ukusa i kad to vide uvek im je: vau!“, kaže Lekić.

„Mi ćemo u Koštunićima ove godine napraviti dosta pekmeza od šljiva koji gotovo sav izvozimo u Angolu pre svega za potrebe njihove vojske u plastičnim kanticama od tri i pet kila, a imamo ga i u njihovim robnim kućama u teglama od po kilo“, kaže Čeković. On ističe da su cene hrane, a pogotovo ove od voća i povrća u Angoli ogromne, sve je bar duplo i često i višestruko skuplje nego kod nas.

Nema poznavaoca ekonomske istorije Srbije ne zna, kaže Branislav Gulan, član Odbora za selo SANU, kako je knez Mihailo 1867. godine prvi put izvezao 4.000 tona šljive i zaradio 84.000 dukata i kako je Srbija nekoliko godina kasnije spasena ekonomske krize izvozom nekoliko desetina tona suve šljive u SAD i zaradom od tridesetak miliona dolara, što je bio i prvi izvoz Srbije u tu zemlju. O tolikim se milionima dolara zarađenim od izvoza šljive danas više ne može govoriti, mada SAD spadaju i dalje u značajnije kupce, ali šljivovice. Današnji milion dolara nije isto što i nekadašnji milion dolara, ali knez bi se našeg napretka možda postideo: prošle godine Srbija je od izvoza rakija (šljivovice, kruškovače i višnjevače) zaradila oko dva miliona evra i to pre svega izvozom najbližim susedima u Crnoj Gori i Bosni Hercegovini, ali i isporukama tržištu Amerike. Izvozom sveže šljive prošle godine, kad je šljiva rodila za nešto manje od 400.000 tona, zaradilo se oko 13,5 miliona evra, od toga na tržištu Ruske Federacije oko 10,7 miliona evra, a izvozom suve šljive oko 4,8 miliona evra, od toga na tržištu Ruske Federacije oko 1,6 miliona evra. „Ovako, 1926. godine izvezeno je iz Srbije oko 26.000 tona šljive, a 2006. godine 1.600 tona, pa sad vi vidite“, kaže profesor Keserović. Šta bi nam rekao knez? Bravo, modernisti! Što je on izvezao, to mi popijemo.