Sve je dobro što se dobro svrši

Ovu eulogu pisali smo u noći kad je srpska delegacija letela za Brisel, ne znajući, naravno, hoće li se sve okončati onako kako priželjkujemo, odnosno onako kako smo napisali u prethodnom pasusu. Zašto smo se odlučili na to? Pa naprosto zato što se već duže vremena taj sporazum ukazuje kao apsolutna neizbežnost. Tako je zapravo sa severom Kosova otkako ga je Angela Merkel bacila na sto Tadiću, lansirajući u javni opticaj onu famoznu političku tezu o neprihvatljivost tzv. paralelnih institucija.Vrdanje nije išlo, mada je probano, i zato je dogovor sa Prištinom postao samo pitanje vremena. Za sedam, sedamnaest, sedamdeset sedam, 2. aprila, 17. aprila, 19. aprila – svejedno kad, postalo je više nego jasno da se mora desiti. Sudbini – a ličilo je na nju – možeš da okreneš leđa, ali joj ne možeš umaći. Drugim rečima, nije se moglo više desiti da ne bude postignut. Potom i potpisan.

Nema sumnje da je nekako tako – u tom sudbinskom ključu – problem video i Ivica Dačić. Nipošto, međutim, fatalistički i metafizički, nego kao gotovo opipljivu materijalnu realnost. Mogao je, štaviše, zamisliti da će to morati učiniti odmah neko iza njega, ukoliko to ne učini on sam. Svestan, sasvim izvesno, upravo te činjenice upustio se u proces sa iznenađujućom posvećenošću koja možda nije očarala čitavu domaću scenu, ali je zadivila sponzore procesa. Moglo mu se toliko da ih direktno ignoriše, čak i Amerikance, kojima se najviše dopao; ponekad je izgledalo da hoće da ih odbaci i sve uradi sam sa Tačijem. Nije isključeno da se radilo o blefu. Kako god, izveđeno je vešto, i davalo mu je krila.

Kad je Milošević kretao za Dejton, rekao je da ide po mir. Kad se vratio, imao je šlagvort, i kazao da je taj mir i doneo. Njegov tadašnji portparol, a naš današnji premijer nije stigao da smisli nešto slično. On je u Brisel odlazio i iz Brisela se vraćao pun kontradiktornih izjava, pa ga je prošle subote u ovome listu Miloš Mitrović opisao kao Janusa. Ljudi su, izgleda, napokon razumeli da ne treba da gledaju u ono šta priča nego u ono šta radi. E, tad je već sve bilo drugačije.

Kad budete čitali ovaj članak znaćete je li on juče (petak, 19. aprila) završio taj posao koji se jedared završiti mora. Ne bude li kako procenjujemo da će biti, nećemo njega smeti staviti na vrh liste krivih. U Briselu je on, naime, nasuprot sebi imao ne samo kosovskog premijera, nego kao možda ništa manje protivnike i svoga zamenika u vladi, i svoga predsednika države. Oni su, naime, stajali tu da podele slavu, ako je bude, i izvuku se od odgovornosti, ako pak bude nje. Nikad nisu – kao Dačić što je – delovali nekalkulantski. Naprotiv. I pustimo priču o državnoj slozi, ona je za lakoverne. Sa Nikolićem su stvari stajale jasnije, i utoliko – ali samo utoliko! – on je bio manji izazov. Jedan primer: kad Dačić ode sa sastanka koji državni vrh ima sa patrijarhom, predsednik se države odmah, čim ovaj zatvori vrata, žali poglavaru Crkve da kako Ivica ide po svetu i svima se obećava.

Mnogo drugačiju ulogu od Nikolića ne igra ni Vučić. Otkako je ono – 2. aprila – prvi put sa Dačićem u Brisel stigao u belom odelu meksikanskog trgovca konjima, prekidajući svoje mudro ćutanje o Kosovu i obeležavajući sebe kao novu personu dramatis pregovora, stvari su počele opasno da se komplikuju. Pa zašto su onda sponzori procesa hteli i njega za stolom? Ne treba nam previše mudrosti da zaključimo da je to zbog većine koju ima u vladi, i histerije koju proizvodi u političkim poslovima. Računali su da će bolje moći da upravljaju ovim poslednjim kad joj je akter u društvu oko baronice Ešton nego na mobilnom telefonu u Beogradu. Uspelo je, ali samo delimično. Scene fajta koje je pravio sa Tačijem (kao da je delija na Zvezdinom severu) žalosno su svedočanstvo o tome, posebno ako se ima u vidu to da je on, po povratku iz Brisela, iz Glavnog stana svoje stranke emitovao nekontrolisana samohvalisava saopštenja. Njegovi saradnici uveravaju po gradu da je reč o postupku kojim se podiže kuraž Srba. Nama se pak bližom istini čini formulacija koju novinar londonskog Ekonomista Tim Džuda ove nedelje širi Evropom i Azijom: najmoćniji čovek Srbije pokazao se, kaže, kao neprilagođen. U Džudinom originalu: emotionally unprepared. I nije onda čudno što se – prema zabrinutim glasovima učesnika u pregovorima – Džudina zemljakinja Ešton na ovim sastancima brzo umara!

Najproblematičnijim se, ipak, ispostavlja to što Vučić učestvuje u dijalogu tako što u njemu pre svega rešava svoja lična politička pitanja pa onda i kosovsko. Pre nego što će prvi put krenuti sa Dačićem u Brisel, na stranci je doživeo simbolički poraz: pobedila je Nikolićeva priča, ne ona koju je on širio svemirom. Bez obzira na rejting to nije moglo da ga ostavi hladnim. Ispostavilo se da ako se on i menja stranka naprednjaka očito ne, ili barem ne dovoljno brzo. U njoj će se, međutim – a ne u široj javnosti – rešavati njegova politička sudbina. Sa time i kvalitet njegovoga doprinosa budućoj kosovskoj agendi Srbije.

Ne, ne brinite, nisu nas ovi detalji odvukli od ključne konstatacije koju smo kazali na početku, da je sporazum istorijski proboj. Ali, ostaje pitanje: kako je to moguće da ga naprave opisani likovi? Skorašnji film o Linkolnu podsetio nas je na činjenicu da je on kupio desetine glasova da bi u Kongresu progurao epohalni zakon o slobodi od ropstva. Moramo se, izgleda, navići na okolnost da moral nije obavezna komponenta istorijskih poslova. Niti savršenost, uopšte uzev. Dačić je ambivalentan, dribla levo i desno i u trku, baca nam prašinu u oči, digneš ruke od njega odmah kad počneš da mu ispituješ doslednost na putu. Nikolić je nepouzdan, šaren, kolebljiv, tračer. Vučić, pa recimo samo ovo: mesijanski smor koji misli da smo idioti. Itd., da se ne ponavljamo. Pa opet, kad se slegne prašina od silne deskripcije kojoj smo pribegli, ostaće taj korak. Možda je zatezanje sa srpske strane ponekad kvarilo utisak, ali se mora reći da ono ima svoje razloge. Bezbednost Srba tamo nikada nije bila nešto izvesno, čak i u socijalističko vreme. Srbija sad sebe sklanja – jer mora da se skloni – da bi umesto nje na scenu došli kosovski Srbi kao akteri dalje priče. Da li će oni znati da je iskoriste, novo je, i nimalo lako pitanje.