Svežina u Beogradu

Po običaju, žurio sam na jutarnji kolegijum i na raskrsnici kod crkve Svetog Marka pogledam levo – prazna raskrsnica, pogledam desno – nema tramvaja na početnoj stanici, pa mrtav hladan pređem preko pešačkog prelaza na crveno. Kako sam stupio na trotoar kod poslovnice Jata, iza obližnjeg kioska pomalja se saobraćajac, sa tefterom u ruci i traži mi isprave. Dok gleda ličnu kartu, obaveštava me da sam napravio ozbiljan prekršaj i da će mi pisati kaznu.

Ja mu, uzdajući se u najave policijskih zvaničnika da će na početku primene novog zakona prekršioci biti samo opominjani, nervozno objašnjavam da je glupo kažnjavati nekoga zato što prelazi na crveno praznu raskrsnicu i nikog ne ugrožava ili ometa, da samo stotinak metara ka Narodnoj skupštini ima gomilu uličnih prodavaca koji se provlače između vozila u pokretu prodajući rekvizite propisane tim istim zakonom, da – ako mu je do bezbednosti saobraćaja – može krenuti uz Bulevar i napokon početi da kažnjava one koji parkiraju vozila na kolovozu, da je bezobrazno to što sakriven iza kioska vreba prekršioce kako bi, valjda, najlakše ispunio propisanu normu za varijabilu…

Sa svakim mojim argumentom njegovo ispunjavanje obrasca dobijalo je na sigurnosti, tako da sam sada ponosni vlasnik prekršajne prijave. Imam još dan-dva vremena da platim kaznu, ali mislim da ću izaći pred sudiju za prekršaje kako bih i njemu ponešto objasnio. Mada, slutim kakav će biti epilog. Sva sreća što se novouvedeni negativni bodovi ne odnose na pešake.

Subota, 12. decembar

Na današnji dan pre ravno 20 godina javnosti je obnarodovano da će grupa intelektualaca formirati, tačnije obnoviti Demokratsku stranku i da je time došao kraj jednopartizmu u Srbiji. Na tu godišnjicu podsetio je prvi predsednik stranke Dragoljub Mićunović, ističući da je vrednosna vertikala demokrata za sve ove godine ostala ista: politička sloboda, poštovanje zakona i udruživanje sa evropskim narodima. Bože, pa to su opšta mesta, pomislim slušajući profesora. A onda se setim slatke jeze i ushićenja koje smo tih dana, slušajući i promovišući ove ciljeve u svojim medijima, osećali mi tadašnji mladi novinari. Ako su ovi principi danas postali opšta mesta koja su usvojile gotovo sve političke snage u Srbiji, nešto smo uradili.

I setim se kolege i prijatelja Zorana Mamule koji se tada odvažio da bude među prvim članovima DS-a. Čestit, kakvim ga je Bog dao, to je učinio iz čistog idealizma i bez ikakve primisli da tu svoju odluku valorizuje ni bilo kakav način. I osetim veliku tugu i prazninu, jer decembar je mesec koji me podseća na to da Maki već osam godina nije sa nama. Čoveka koji je najzaslužniji što je informativna redakcija radija B92 postala brend slobodnog srpskog novinarstva krasile su osobine koje nisu poželjne danas. Rekao bih čak da su staromodne: idealizam, erudicija, poštovanje drugih ljudi, duhovitost, principijelnost.

Nedelja, 13. decembar

Bez velike pompe, posle pauze duge gotovo dve decenije, danas je uspostavljena direktna železnička veza između Beograda i Sarajeva. Povratna karta košta 35 evra i osetno je jeftinija od avionske. Ono, međutim, što će možda pokolebati zaljubljenike u ovaj vid prevoza jeste to što će vožnja između dva grada trajati devet sati, puna dva časa duže nego pre dvadeset godina. Dva puta se prelazi granica, tri puta menjaju lokomotive. Putnika u prvom vozu na obnovljenoj liniji nema mnogo, ali je svaki dragocen. Svaki čovek koji se, naoružan strpljenjem, uputi iz jednog u drugi grad predstavlja nit u tankoj mreži poverenja.

A mreža poverenja između Srba i Bošnjaka se, uprkos dubokim ožiljcima, mukotrpno plete zahvaljujući ljudima poput Rasima Ljajića. Čovek koji je na početku političke karijere ličio na Don Kihota, sada je poštovan i među svojim Sandžaklijama i među Srbima. Toliko, da su se danas na kongresu novoformirane Socijaldemokratske partije Srbije u njemu upućenim hvalospevima nadmetali lideri demokrata, naprednjaka, socijalista, narodnjaka i ligaša. Šta je to što Rasima izdvaja na srpskoj političkoj sceni? Čime je tako nabildovao svoj koalicioni potencijal čovek koji je bio ministar gotovo u svim vladama od 2000. naovamo, a kome gotovo svakodnevno stižu anonimne pretnje? Doslednost ili sposobnost da se napravi kompromis osobine su koje poseduje, ali koje ne krase samo njega. Ono što ga izdvaja od ostalih jesu ljudskost i normalnost koje širi oko sebe, hrabrost da se prihvati najnezahvalnijih poslova (saradnja sa Haškim tribunalom, socijalna politika, eksplozivni jug Srbije), velika energija koju ulaže u obavljanje tih poslova, kao i rešenost da ih privede kraju. I sve je više običnog sveta koji tu iskrenost prepoznaje. To prepoznaju donedavni, sadašnji i možda budući politički partneri, ali i oni kojima se efekti njegovog rada ne dopadaju.

Ipak, da li će sve to biti dovoljno da uspe Ljajićev najnoviji politički projekat zvani Socijaldemokratska partija Srbije? Nažalost, nisam siguran. To bi značilo da mu je pošlo za rukom nešto na čemu su polomili zube mnogi pre njega, a to je da približi ideju levog centra građanima Srbije, poslovično sklonijim jačim bojama. Značilo bi i nešto još važnije – da je veliki broj Srba spreman da im politički lider bude pripadnik drugog naroda. Suviše lepo da bi bilo istinito. A možda se varam.

Ponedeljak, 14. decembar

Moj kum Neško, koji već godinama radi kao građevinski inženjer u Abu Dabiju, najzad je dobio povod za likovanje. Vlada emirata Dubaija morala je da zatraži 10 milijardi dolara hitne pomoći od svog naftom bogatog suseda Abu Dabija, kako bi platila dugove nastale izgradnjom spektakularnih projekata u vidu kilometarskih nebodera ili veštačkih ostrva u obliku palmi. Paradoksalno, upravo je nedostatak nafte svojevremeno naterao emirat Dubai da angažuje sve potencijale kako bi se ravnopravno nosio u trci sa komšijama koje su raspolagale neuporedivo većim prirodnim bogatstvima. I poslednjih decenija činilo se da je kvadratura kruga rešena: grad je postao najznačajnija vazdušna luka u ovom delu sveta, potom finansijski centar, pa nezaobilazna turistička destinacija, da bi na kraju u njemu nekretnine počeo da kupuje svetski džet set, željan ekstravagancije. Puno razloga da se na one oko sebe gleda pomalo s visine. Svetska ekonomska kriza je, međutim, nemilosrdno razotkrila istinu da se iza fantastičnih projekata krije prenaduvani špekulativni balon zvani Dubai Vorld, čija se dugovanja procenjuju na neverovatnih 80 milijardi dolara. Doduše, nije da su se i ovi Neškovi u Abu Dabiju nešto mnogo ustručavali od bacanja para u vetar, ali su makar imali ono što Dubai nema – naftu u neizmernim količinama.

Utorak, 15. decembar

Naslovne strane svih dnevnika u Srbiji osvanule su sa slikom drčnog guvernera Narodne banke Srbije Radovana Jelašića i porukom privrednicima koji su (takođe preko štampe) zatražili sastanak u vezi sa kursom dinara, da o pomenutoj temi nema šta da razgovara ni sa njima, ni sa bilo kim drugim, dok se ne promeni monetarna politika u zemlji. Za devet godina od kako je u vrhu srpskih finansija Jelašić je izgovorio mnogo oštrih reči, ali prvi put je njegov istup bio na granici pristojnosti. Reklo bi se da je napokon počeo da liči na svog davnog prethodnika Lazu Pačua, čoveka velikog znanja i kažu nezgodnog jezika. Guverneru se ne može odreći doslednost u odbrani promenjivog kursa dinara, ali nije baš ni da su privrednici tražili fiksni. Prosto, ljudi se prisetili prošle godine kada je za par meseci vrednost evra skočila za dvadesetak odsto, a potom znamo šta je usledilo. Jeste ovog decembra bio u pitanju samo jedan procenat, ali u strahu su velike oči. Ono što u čitavoj stvari može da raduje jeste Jelašićeva spremnost da demonstrira potpunu autonomnost u obavljanju funkcije. Što se, valjda, i očekuje od ekonomskog lidera godine po izboru žirija magazina Ekonom:east.

Ministar Milutin Mrkonjić ima drugačije probleme. Kako, recimo, da upamti koga treba da grli i šta kome treba da obeća. A njemu je obećati kao žednom vode popit. Još nam uši zveče od obećanja da će se naredne godine na jugu graditi autoputevi prema Bugarskoj i Makedoniji i ka Mađarskoj na severnom delu koridora, a Mrka već najavljuje završetak obilaznice oko Beograda, pa autoput prema Čačku, da bi nas ovog utorka obradovao još jednim projektom – autoputem Pojate-Kruševac-Kraljevo-Čačak-Užice-Višegrad, za koji tvrdi da će početi da se gradi već 2011. godine. Znam ja da nema šanse da se u tako kratkom roku uradi sve što najavljuje ministar, znam da je ranije obećavao i završetak Prokopa, da u mom rodnom Kraljevu već deset godina stoje temelji nedovršenih zgrada iz vremena Mrkine obnove zemlje, da je Europolis još uvek samo daleka vizija… Al’ nekako mi slatko da ga slušam. Optimizam koji širi je zarazan.

Sreda, 16. decembar

Sneg pada već treći dan. Koliko mu se radujem zbog predstojećeg skijanja toliko i zbog pročišćenog vazduha koji ostavlja za sobom. Svežina koja se u Beogradu ne oseća baš često.

Žrtva prvog ozbiljnog snega ove godine je gradonačelnik Zagreba i predsednički kandidat Milan Bandić koji je u Brčkom izuvao cipele da bi se lakše kretao, padao na leđa, pa onda četvoronoške puzao kako bi položio venac na spomenik poginulim hrvatskim vojnicima. Snimak ovog događaja na „ju-tjubu“ isprva deluje kao burleska, a na drugo gledanje otkriva čoveka velike energije i potpuno posvećenog poslu kojim se bavi. Bez obzira na to što nema podršku svog SDP-a, verujem da može ući u drugi krug izbora za predsednika Hrvatske, a onda je svašta moguće. Birači vole srčane ljude.

Četvrtak, 17. decembar

Četvrtak su u Beogradu obeležili taksisti protestnom vožnjom. Većina njihovih zahteva deluje suvislo, ali jedan ipak bode oči: naši taksisti ne žele fiskalne račune. Baš kao i njihove kolege advokati smatraju da za njih ne treba da važe pravila kao za ostale profesije. RTS prenosi razgovor novinara radija Beta RFI sa predstavnikom štrajkača, ali kaže da je izjavu dao za RFI. To vidim kao duplu muku: jednu novinara javnog servisa koji ne zna kako se zove medij koji citira, a drugu kao svoju sopstvenu – muku urednika koji za dve i po godine svoju stanicu nije učinio toliko prepoznatljivom da joj se ovakve stvari ne mogu dešavati. Tu je, naravno, i muka drugog osnivača našeg radija. Već godinu i po dana, od dolaska Sarkozijeve ekipe na čelo RFI-ja, traje proces reforme francuskog javnog servisa i njegovog izlaska iz evropskih projekata koje je započela prethodna administracija.

Ministar zdravlja Tomica Milosavljević prvi primio vakcinu protiv novog gripa. Javnost podeljena između njegovih apela da se pripadnici rizičnih grupa što pre vakcinišu i tihog, ali moćnog delovanja čaršije koja zavidnom količinom glasina minira ministra.

Od ponoći građani Srbije s novim pasošem mogu bez vize da putuju zemljama šengenskog sporazuma. Srećan nam put.

Autor je glavni urednik radija Beta RFI