Vojvodina i njena prava

U pisanoj izjavi Pajtić je još naveo da se „narušavaju… i ranije stečena prava, što je nezabeleženo u modernoj evropskoj praksi. Deklaracija će ozbiljno upozoriti na to da nepoštovanje načela autonomije, ustavnih i zakonskih rešenja, slabi pravnu državu i evropsku demokratsku praksu. Time se ugrožavaju stabilnost i normalno funkcionisanje odgovorne države“.

U predlogu deklaracije, između ostalog, piše: „Autonomija Vojvodine je istorijsko i prirodno pravo njenih građana i njihovom voljom Vojvodina je u sastavu Srbije. U tom duhu, autonomija Vojvodine je i Ustavom Srbije uređeno i obezbeđeno pravo na različitost, pri čemu se podrazumeva decentralizacija vlasti, podela nadležnosti i samostalno uređivanje određenih poslova od interesa za građane pokrajine.“

Veći deo navedenog mogao je biti izrečen i 1989. i recimo 2004. ili 2007. godine. Autonomiju koju je Vojvodina imala u okviru SFR Jugoslavije, po Ustavu iz 1974, ukinuo je Miloševićev režim. Takozvanim omnibus zakonom iz 2001. data je mogućnost da se pokrajini vrate mnoge nadležnosti. Važeći Statut APV, proglašen decembra 2009. godine, zadržao je samo manji deo tih nadležnosti. Konačno, Ustavni sud Srbije je jula 2012. proglasio neustavnim dvadesetak odredbi Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine, između ostalih i onu da Vojvodina ima glavni grad i da su njeni sastavni delovi Srem, Banat i Bačka, da ima pravo da finansira Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti (VANU). Tada se govorilo da je takva odluka Ustavnog suda izazvana željom sudija da vrate neke dugove Demokratskoj stranci i da se dopadnu novim vlastodršcima. I dopali su se.

Kao što se i moglo očekivati, Pajtićeva najava izazvala je buru i bes. Pojačao ih je datum: sednica Skupštine Vojvodine trebalo je da se održi u sredu 10. aprila. Ni predsednik Vlade Vojvodine ni njegovi saradnici nisu se setili onoga što su odmah, s neskrivenim uživanjem, zapazili protivnici autonomije „severne pokrajine“. Srpska napredna stranka (SNS) upozorila je da „privatni vlasnici Vojvodine“ žele da se o Deklaraciji raspravlja „na dan nastanka jedne od najmonstruoznijih fašističkih tvorevina tokom Drugog svetskog rata (proglašenje Nezavisne Države Hrvatske 1941. godine)“. Potpredsednik SNS Igor Mirović istakao je da su Pajtić i njegova vlada izabrali „najgori trenutak i najsramniji datum za predlog neistinitog i podmuklog političkog pamfleta čiji je cilj da u teškim trenucima po Srbiju ugrozi njene interese i borbu za fotelje i funkcije predstavi kao borbu za Vojvodinu“. Portparol Demokratske stranke Srbije (DSS) Petar Petković zaključio je da je posredi „ultimatum od vojvođanskih vlasti“. On smatra da je reč o „sinhronizovanom spoljnom i unutrašnjem udaru na Srbiju. Pajtić je poluga spoljnih sila za unutrašnju destabilizaciju Srbije“.

I tako redom. Vaskrs šešeljizma.

Ne iznenađuje zgražavanje i jed onih koji se zalažu za ukidanje ostataka ostataka autonomije i svođenje Vojvodine na geografski pojam. Iznenađeni su, međutim, i koalicioni partneri Demokratske stranke u pokrajinskoj vlasti. Savez vojvođanskih Mađara (SVM) i Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV) – tvrde njihovi čelnici – saznali su za Pajtićevu deklaraciju iz medija. Za najavljenu sednicu tako je saznao i predsednik Skupštine Vojvodine Ištvan Pastor, koji bi trebalo da je sazove. To je, u najmanju ruku, nepristojnost prema onima na čiju podršku se računa. Da li je ona proistekla iz žurbe i nervoze ili iz nepoverenja? Upućeni i oni koji se u Novom Sadu smatraju takvima kažu da u Banovini, kako meštani nazivaju zgradu u kojoj je sedište izvršne vlasti, već mesecima vlada panika. Mada su u Vojvodini dobile većinu, demokrate su ostale bez zaštitnika u Beogradu. Njihovi čelnici prvi put su pomislili da neće doživotno biti na vlasti i strašno su se prepali od te pomisli. A kad je krenula tzv. borba protiv korupcije, još jednom se ispostavilo da apsolutna vlast najviše kvari. Gde god da začeprkaju Vučićevi specijalni timovi, nailaze na tragove Demokratske stranke.

Demokrate se, naravno, malo razlikuju od svih višestranačkih vlasti koje su vodile, pljačkale i čerupale Srbiju u poslednjih dvadesetak godina. Kao i svi ostali, DS je svuda gde je imala vlast činila sve što je prošle nedelje naglo zasmetalo njenom potpredsedniku Pajtiću: smenjivala je po svom ćefu rukovodioce i članove upravnih odbora, postavljala nestručne ali stranački podobne, prala novac i na kopanju seoskih jendeka i na gradnji gradskih bulevara, nameštala poslove svojim kadrovima – članovima stranke, rođacima, prijateljima… Republička vlast štitila je pokrajinsku, pokrajinska novosadsku i ostale opštinske… Većina medija mudro je ćutala. Nešto iz straha, nešto zbog nedostatka dokaza, ponajviše zbog toga što je vlast znala da novinarima i urednicima priđe s tople ljudske strane: nekom ručak, nekom večera i mobilni, nekom kompjuter, nekom gotovina preko neke partijske firme, za izmišljenu ili stvarnu uslugu, nekom letovanje, nekom putovanje u inostranstvo, nekom oglasi…

Pajtić je bio miljenik većine medija. Jedno vreme njegovi saradnici podsećali su novinare da pri svakom pominjanju njegovog imena navode i doktorsku titulu. Niko nije dobio potpisan i overen zahtev. I bez toga se znalo da se određena uputstva i preporuke ne odbijaju. Tako je, jer tako biva, bivalo i prilikom donošenja značajnih finansijskih ili kadrovskih odluka.

Radikalniji autonomisti nikad nisu bili zadovoljni Pajtićem. Tvrdili su da on u svemu bespogovorno izvršava naloge Borisa Tadića, zakletog centraliste. Priče o separatizmu, na koje je naseo i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, zasmejavaju sve koji su čak i ovlaš pratili delovanje i izjave predsednika Vlade Vojvodine. Kao i svi ovdašnji politički moćnici, šef države bira saradnike i savetnike koji mu govore samo ono što voli da čuje i koji se neprestano dive njegovoj pameti. Zato je Nikolić, ne proveravajući šta piše u ustavu, poverovao svojim savetodavcima da je je Pajtić „predsednik takozvane Vlade Vojvodine“. Dok je u tome sasvim siguran, nešto drugo mu se, kad je reč o Pajtiću, samo čini: „Čini mi se da već sada postoji dovoljno dokaza da u njegovoj vladi nije sve rađeno u skladu sa zakonom.“ Ako postoje dokazi, čemu besmislene priče o težnji ka otcepljenju, čemu besplatni autobusi za prevoz antivojvođanskih mitingaša u Novi Sad, čemu štampanje antivojvođanskih plakata o državnom trošku novac? Ako proveravaju Pajtićeve veze s firmama Dušana Borovice i ličnu ulogu u Razvojnoj banci Vojvodine (ili nekoj drugoj), političke optužbe im samo otežavaju posao: svedoče da im nije do čistih ruku već do osvete. Čanka su, eto, uhvatili u kafanskoj tuči, pa su do daljeg obustavili izvesne radnje.

Demokrate su se, na gradskom nivou u Novom Sadu i nekim drugim opštinama, godinama držale nepisanog ugovora o nenapadanju s radikalima (danas naprednjacima). Iako su imali dokaze, nisu dirali čak ni manje lopove. Oni iz krupnog biznisa bili su zaštićeni, na zajedničko zadovoljstvo. Otkad je Vučić krenuo da isteruje pravdu, sva primirja su ukinuta, a sva sredstva dozvoljena. Pre mesec dana, recimo, naprednjaci su udarili na pokrajinsku vlast prolivanjem tzv. „Kneževićevog mleka“. Zaboravili su da vojvođanski paori, ako već imaju viška, ne bacaju hranu, već dele sirotinji. Zaboravili su, takođe, da Vojvođani na tobože nepartijski protest ne idu sa šapkama Vojske Republike Srpske.

Sve ukazuje na to da je SNS odlučila da što pre i po svaku cenu sruši pokrajinsku vladu. Šef države, čak, podrugljivo preporučuje Pajtiću da raspiše „nekakav referendum“, ali i da podnese ostavku i raspiše izbore. Nervoza obe strane vidi se i iz aviona. Predsednik Vlade Vojvodine prvi je pokušao da prebaci loptu na politički teren. Ispalo je više nego traljavo. Naprednjaci uzvraćaju istom merom. Nikoliću i Vučiću to povećava ugled u periferijskim birtijama. Prvom to možda i prija, drugom kvari imidž modernog proevropskog političara, do kojeg mu je izuzetno stalo. Ozbiljni ljudi, i u Srbiji i van nje, optužbe za separatizam razumeju kao nedostatak argumenata, a time i samopoštovanja. Naravno, i kao opasnu pretnju demokratiji.

Za uzmak je kasno. Beograd je pokrenuo operaciju pod šifrovanim nazivom „Jogurt 2“ s ciljem da se uništi još jedno uporište DS i demokratskih snaga. Vlast u Vojvodini naprednjacima je važna ne toliko radi ukidanja ostataka njene autonomije koliko radi zbrinjavanja zaslužnih i suvišnih kadrova u pokrajinskim institucijama i javnim preduzećima. Ponegde još ima malo novca, red je da se to iscedi. Sve malobrojniji Novosađani kojima je još do šale kažu da bi naprednjačkoj operaciji više priličila nazva „Surutka“. Nema više onakvog vojvođanskog jogurta kakav se pravio pre četvrt veka.