Voren i Veran

O njima ćemo, međutim, nešto kasnije. Komisije ovoga tipa dobar su običaj zapadnoga sveta – nastaju kao supernezavisna tela u situacijama kritičnim da se stekne poverenja nacije u nekoj osetljivoj stvari. To je pravilo. Bler je svojevremeno dao lordu Hatonu da ispituje ubistvo (a ovaj utvrdio da je u pitanju bilo samoubistvo) eksperta za oružje izvesnog Kelija. Zaobilazi se, možete li zamisliti, i jedno tako etablirano pravosuđe kakvo je englesko, kao što je, isto ono, izazvano i radom skorašnje Levesonove istrage o epohalnom skandalu Mardokovih tabloida. Ima toga još, ali da vas ne umaramo. Napomenimo samo, da je kod nas Koštunica posle 5. oktobra bio formirao Komisiju za istinu i pomirenje, sa, dakle, nešto širim zadacima, ali nije bio srećne ruke. Nije se začelo kao tradicija.

Verana Matića ne treba predstavljati našoj javnosti. Tvorac Devedeset dvojke, novinar, mada uvek je više voleo biti nešto drugo nego to, novinar. On je, zapravo, od onih novinara koji tekstova nemaju jer praktično i ne pišu. Veran Matić, međutim, otkad se zna za njega, u nekoj je akciji: okretan, sa viškom pozitivne socijalne fantazije, evo, tek što je istovario poslednje inkubatore za bebe, ušao je u ovu istražnu Komisiju. Ne primećuje se da ga u nečem koči jedna koliko bizarna toliko dramatična pojedinost – on se, za razliku od nas novinara-smrtnika – kreće danas po Beogradu u džipu sa policijskom pratnjom, koju mu je dodelio Mup procenjujući da mu je zaštita neophodna zbog otvorenih emisija koje pušta na B92. Sa sastanka, sa prijema, sa nečeg desetog, vi ćete na tramvaj, Veran Matić mora disciplinovano pod policijsku zaštitu, pravcem i na način koji mu se diktira Pa, strašno. To može prijati samo retardiranom duhu, kakav Matić jamačno nije.

Šta bi Verana Matića moglo više motivisati da se upusti u priču o Dadi Vujasinović, Milanu Pantiću i Slavku Ćuruviju – u priču o njihovim nerasvetljenim ubistvima – od gore opisane situacije u kojoj se i sam nalazi. Ta ograničena sloboda koje je dopao zbog slobode koju je zastupao na svom B92 morala je, nema sumnje, biti podsticaj. Ali, Voren je – kad je imenovan za šefa tima o atentatu na Kenedija – bio predsednik Vrhovnog suda. Matić je glavni urednik jednog medija. Tu je ona bitna razlika koju smo nagovestili na početku. I ako neki problem sa ovom Matićevom komisijom postoji, onda je on u njenoj konstrukciji. Novinari koji su se u njoj bez oklevanja obreli, stupili su na posao koji, naime, nije njihov. Još kad se ispostavilo da to neće biti samo novinarska nego novinarsko-bezbednosno-policijska grupa, tek onda je znak pitanja uvećan. Sarkastičnije pero nego što je ovo, ovde bi napisalo da je dobro što je promenjen običaj i da je bolje da policija i novinari sarađuju javno nego tajno, ali ovaj autor drži da su ovakve koalicije prirodnije za neke diktatorske nego za demokratske sredine. Ne da mu se da zamisli čak ni Putinovu Rusiju, u kojoj bi seli zajedno policajci i novinari da vide kako je recimo stradala novinarka Politkovskaja.

Ovde to prolazi. Pa kad smo već spomenuli konstrukcionu grešku Komisije, napomenimo da je ona i u tome ko ju je politički sponzorisao. Možda, zapravo, najviše u tome. Predsednik Vlade Dačić – ponavljamo to što svi znamo – bio je u doba strašnih događaja o kojima je reč visoki dužnosnik Miloševićeve partije na vlasti, a prvi potpredsednik Vlade, Vučić, barem u slučaju Ćuruvija bio je ministar u Vladi, i to još ministar informacija. Uzmimo da obojica danas hoće da pokažu svoje bolje lice, i ne treba ih prekorevati zbog te (eventualne) namere. Ali, jedno smeta: previše je tu hipokrizije. Mogli su to odobravati ćuteći.

Navedimo samo dva primera u vezi sa čovekom koji sad ima status deus ex machina. Primer prvi: letos, negde oko formiranja nove vlade, Vučić je – kao uslov da učestvuje u njegovoj emisiji – od Dragana Bujoševića tražio da isključi jednog novinara (ime poznato ovome autoru) iz sagovorničke grupe u studiju. Bujošević se nije zahvalio Vučiću i potražio nekog drugog, nego je pokorno prihvatio njegov uslov, nepoželjni novinar, avaj, takođe, a akter ovog siledžijstva, Vučić, mrtav-ladan nastavio da drži pridike o slobodama, i o diktaturi žutih.

Drugi je primer manje načelan, a bliži sadržaju o kojem govorimo u ovom tekstu. Zna se, naime, da je Ćuruvija nekoliko večeri pre ubistva – svakako nakon pogromaškog teksta u Politici Ekspres koji je ubistvo najavljivao – telefonom zvao ministra Vučića da vidi o čemu se to radi. Vučić je mesecima pre toga Ćuruviju drao kao jarca, sa drakonskim kaznama Telegrafu, itd. Ali, dobro, sad je gorelo, svaka mu se adresa mogla činiti kao slamka spasa. Ako je prvi u svemu, mogao bi Vučić biti prvi i u ovom: njegova priča verovatno ne može rasvetliti fatalni događaj, ali nesumnjivo može dočarati fatalnu atmosferu u kojoj se tada živelo. Komisija ne bi smela propustiti tu priliku da i sebe i javnost upozna sa Vučićevom verzijom. I to bi, nema govora, već bilo nešto.

Premda je, dakle, mnogo šta u vezi sa Matićevom komisijom nakrivo nasađeno, ono što joj daje pravo na život jeste malo makijavelizma, odnosno visoki moralni cilj kojem ona ima (navodni zadatak) da teži. Premda ima puno konfuzije oko nje – počev od naziva, preko mandata, do metoda rada i praktične svrhe celoga posla – sve će se to jednoga dana progutati, pod jednim uslovom: da uspe. Ali, šta je tu uspeh? Komisija je zagazila u ladnu vodu – bez poslovnika, bez sličnih proceduralnih alata, bez iskustva. Radi sa policijom, a ima na kraju da pokaže da ta policija nije radila kako treba. Mora da ide protiv prošlosti onih koji je sad u vladi podržavaju. Itd. Itsl. To su njene teške kontradikcije. Naruku ne idu ni istorije velikih komisija, za Vorenovom se vuče rep i dan-danas, za Hatonovom ništa manje. Malo šta joj je naklonjeno. Trebaš, dakle, biti bezobziran, pa ići dalje. Ili, pak, možda trebaš samo imati petlju?