Bacite se na vežbanje

Ideja da se vežbanjem borite protiv stresa može da izgleda više nego očigledna, posebno kod onih koji se te ideje svesrdno drže. Ono što predstavlja iznenađenje je kako je teško razmrsiti te veze.
,,Reakcija na stres se proteže celim telom od mozga pa sve do imunološkog sistema'', kaže dr Eli Paternam, predsednica Kanadskog društva za istraživanje fizičke aktivnosti i zdravlja, koja vodi Laboratoriju za kondiciju, starenje i stres na Univerzitetu Britanske Kolumbije.

Vežbanje ima i višestruk uticaj na ceo organizam – uključujući poznate prednosti popravljanja raspoloženja. Da li onda vežbanje jednostavno čini da se osećate bolje kad je stres u pitanju ili se direktno bori protiv nekih od negativnih fizioloških efekata stresa, kao što su upala i povećan rizik od srčanih bolesti?

Jedna nova nemačka studija, koju je vodio istraživač Birt fon Haren i čiji rezultati su objavljeni prošlog meseca u časopisu European Journal of Applied Physiology, bavi se reakcijom srca na stres. Istraživači su odabrali 61 studenta, od kojih je polovina prošla 20-nedeljni program vežbanja koji je podrazumevao hodanje ili trčanje u trajanju od 30 do 60 minuta dva puta nedeljno. Period u kom je sproveden ovaj program vežbanja je određen tako da se završi neposredno pred ispitni rok.

Da bi izmerili reakciju na stres, istraživači su se oslonili na fiziološku meru koja se naziva ,,varijabilnost srčanog ritma'', ili HRV, a koja se odnosi na blage varijacije vremena između dva uzastopna otkucaja srca.

,,Srce je najsrećnije kad pleše'', objašnjava dr Ričard Sloun, profesor bihejvioralne medicine na Univerzitetu Kolumbija u NJujorku. ,,Dobro je kad ima dosta varijabilnosti srčanog ritma.''
Analizom ove varijabilnosti, istraživači su u mogućnosti da ispitaju balans između dve komponente autonomnog nervnog sistema: parasimpatičkog (koji se ponekad naziva ,,odmaranje i varenje'') i simpatičkog (,,bori se ili beži'') sistema. Smanjenje velike učestalosti HRV-a ukazuje na prelazak iz parasimpatičkog sistema – to je signal da se telo i um pripremaju za borbu sa nekim stresnim izazovom.
Kada su istraživači u Karlsrueu merili puls tokom 36 sati za vreme ispitnog roka, pokazalo se da studenti koji su prošli program vežbanja imaju pokazatelje varijabilnosti srčanog ritma koji ukazuju na manju reakciju na stres.

Ovi rezultati su značajni zato što i dalje traje kontroverza vezana za ,,hipotezu o prilagođavanju višestrukim stresorima'', ideju da prilagođavanje jednom obliku stresa podrazumeva zaštitu i od drugih oblika stresa. Prethodne studije ove ideje su dovele do oprečnih rezultata; na primer, jedna studija iz 2011. godine koju je vodio dr Sloun nije ustanovila nikakvo poboljšanje HRV reakcije na stresan laboratorijski zadatak nakon 12 nedelja vežbanja.

Ova nova studija ima nekoliko prednosti. 20-nedeljni program treninga je duži nego kod mnogih prethodnih studija a ispiti su mnogo stresniji od uobičajenih blagih stresora koji se koriste u laboratorijskim studijama. ,,Zaista je uzbudljivo posmatrati intervenciju koja menja fiziološku reakciju na stres'', kaže Paterman.

Paterman takođe koristi realno okruženje za proučavanje stresa. Trenutno vodi šestomesečnu studiju o negovateljima osoba sa Alchajmerovom bolešću da bi video da li redovno vežbanje može da zaustavi ili eliminiše neke od zdravstvenih problema koje često imaju osobe pod tako stresnim okolnostima. Analiziraće različite ishode vezane za upalu, imunološku funkciju i čak i dužinu telomera – DNK karakteristike koja je povezana sa starenjem.

To je dobar podsetnik da borba protiv stresa ne podrazumeva samo opuštanje. Jedna od neobjašnjenih misterija nauke o vežbanju jeste zašto je vežbanje toliko uspešno u smanjenju srčanih bolesti, na primer. Kada se uračunaju sve uobičajene prednosti kao što je smanjen holesterol, krvni pritisak i telesna težina, dolazi se do objašnjenja za samo 60 odsto uočenih prednosti.

Odakle potiče ostatak? Možda od poboljšane reakcije na stres, kažu fon Haren i kolege. Postoje dokazi da hroničan stres one vrste koja je uočena u podacima o HRV-u tokom ispitnog roka povećava rizik od kasnijih srčanih problema. Ako vežbanje održava vrednosti HRV-a (a time i autonomni nervni sistem) blizu normalnih, to bi moglo da predstavlja skrivenu dugoročnu prednost po zdravlje.

Debata o ovome još uvek traje, a celokupna slika kako vežbanje i stres uzajamno deluju je i dalje izuzetno složena – ali je praktična poruka jasna. ,,Vežbanje pomaže u svemu'', kaže Sloun, ,,čak i ako ne razumemo u potpunosti kako.''