Početkom osamdesetih godina prošlog veka utemeljena je poslovna filozofija na kojoj je doskoro bio baziran gotovo čitav korporativni svet. Mantra biznisa se svodila na koncept da šta god da radiš moraš uvek imati cilj. U praksi stalno si morao da znaš: gde si trenutno, gde želiš/moraš da stigneš, kako ćeš to da uradiš i šta će se desiti ako ne stigneš gde si pošao.
Pokretački mehanizam poslovanja su predstavljali ciljevi koji su se kaskadirali od vrha piramide nadole. Ovakav način rada, makar u teoriji, zvučao je razumno i bezbedno. Uprkos tome, svet korporacija je pokazao da je i te kako ranjiv, što pokazuje i činjenica da većina top-kompanija s kraja prošlog veka – više ne postoji.
A u međuvremenu svet se promenio, pa kada je kraljica Elizabeta 2008. godine na početku globalne ekonomske krize postavila pitanje ekonomistima zašto je došlo do krize i zašto je nisu predvideli, niko nije mogao da joj da više od nemuštog odgovora. Šta se desilo sa važećim poslovnim rezonima? Gde je nestala poslovna etika?
Svet je pre osam godina iz sistema relativne uređenosti ušao u fazu strašne haotičnosti. Preživljavale su one kompanije koje su se manje oslanjale na teorijska pravila, a više na zdrav razum i sposobnost rasuđivanja u svakodnevnim promenama na tržištu. I zapravo konstanta je postala činjenica da se tržište neprestano menja.
Cunami koji je „počistio“ mnoge kompanije i mnoga radna mesta naterao je učesnike da smanje brzinu i dobro osmotre svet oko sebe. Niko više nije slepo verovao u supermoći „supermenadžera“ za koje se ispostavilo da su i te kako umeli da čine greške. Velika promena na tržištu zahteva i promenu u načinu vođenja poslova. Očigledno je potrebna i promena paradigme po pitanju donošenja odluke. Umesto hijerarhije ciljeva „od vrha nadole“, možda treba razmišljati u suprotnom smeru „odozdo – nagore“ po kome zaposleni aktivno učestvuju u donošenju odluka kao i njihovoj implementaciji.
Tada dolazimo do nove mantre u biznisu koju bi mogli da nazovemo „moje čedo“ – motivacija i zadovoljstvo zaposlenih raste, jer većina voli da donosi odluke i da oseća odgovornost za njih!
Ovaj model rada ipak ne bi predstavljao povratak u samoupravljanje: jasno je da sloboda odlučivanja na bilo kom nivou u preduzeću mora da ima i određeni unapred definisani okvir baziran na zakonima, procedurama kompanije, opštoj strategiji, kodeksu ponašanja… Sigurno je da će i (stvarna) etika igrati sve važniju ulogu u biznisu budućnosti kao i (nelicemerna) društvena odgovornost kompanija i zaposlenih.
Autor je direktor Actavisa za Srbiju i Adria regiju
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
