Zagarantovani prihod – utopija ili realnost

Ali, uprkos takvom ishodu ovo pitanje će biti aktuelno još izvesno vreme, imajući u vidu da se takva zamisao u nekoliko navrata pojavljivala kroz istoriju – počev od Tomasa Pejna u 18. veku. Ipak, stiče se utisak da će ovoga puta ta ideja duže opstati, uzimajući u obzir činjenicu da su sve manje šanse da će siromašni i slabije obrazovani dobiti zaposlenje, kao i da se eksperimentiše sa neograničenim novčanim transakcijama i u siromašnim i u bogatim državama. Osnovna zagarantovana zarada je, zapravo, kombinaciju dva cilja – smanjenja stope siromaštva i poricanja tvrdnje da posao predstavlja osnovni smisao života. Prvo načelo je političke i praktične prirode, dok je drugo filozofsko, odnosno etičko. Glavni argument za uvođenje takve mere glasi da plaćeni posao ne garantuje uvek, i svima, bezbednu i pristojnu egzistenciju. Ilustracije radi, u doba razvoja industrije, rad u fabrici postao je jedini izvor prihoda za većinu ljudi, ali uvođenje novih mašina dovodilo je do otkaza, na šta je radnički pokret odgovorio zahtevom: „dajte nam posao, ili se starajte o nama“.

Princip „staranja“ došao je do izražaja prilikom uspostavljanja sistema socijalne sigurnosti, takozvanog kapitalizma blagostanja, čija je svrha bila da se pruži novčana pomoć ljudima, uglavnom posredstvom obaveznog osiguranja, koji su, ne svojom voljom, ostali bez posla. Ali, to nikako ne znači da je socijalna pomoć bila doživljavana kao alternativa poslu. U kasnim fazama, kada je ljudima sa invaliditetom i ženama koje podižu decu omogućeno da prekinu rad, sredstva za njihovo izdržavanje počela su da se ubiraju i putem poreza. U ovom trenutku, kada su prihodi i radna mesta postali veoma nesigurni, osnovna zagarantovana zarada postaje sve primamljivija, što se može zaključiti i na osnovu studije „Prekarijat“, Gija Stendinga sa Univerziteta London. S druge strane, nameće se pitanje etičnosti osnovne zagarantovane zarade. Suština rada, koja se može pronaći i u Bibliji i u klasičnoj ekonomiji, jeste „prokletstvo“, ili, kako bi to ekonomisti rekli ceh, kojem se pribegava kako bi se preživelo. U tom kontekstu, treba uzeti u obzir i činjenicu da su zahvaljujući tehnološkim inovacijama uvećani prihodi po glavi stanovnika, što znači da je potrebno manje raditi da bi se zadovoljile osnovne potrebe.

DŽon Stjuart Mil i DŽon Majnard Kejnz upravo su govorili o mogućnostima za sve veće lenjstvovanje, što je značilo zaokret od onoga što donosi korist, ka onome što je lepo i istinito, a upravo je osnovna zagarantovana zarada u skladu sa njihovim principima. Ali, ima i onih koji se protive manjku rada. Primera radi, za vreme kampanje za referendum u Švajcarskoj pokrenuto je pitanje: „šta biste radili da ne morate da brinete o svojoj zaradi“. Protivnici bezuslovnog dohotka izrazili su stav da u tom slučaju većina građana ne bi radila ništa. Ipak, istorija pokazuje da nije tačno da odsustvo sa tržišta rada demorališe ljude. Da je takvo gledište ispravno bio bi ukinut sistem nasleđivanja imovine, a malo je onih koji su dovodili u pitanje prava evropske buržoazije u 19. veku, čiji su pripadnici, uglavnom, živeli od rentiranja. U ovom kontekstu treba pomenuti i tvrdnju Virdžinije Vulf da žena koja želi da piše fikciju „mora da ima novca i prostora za sebe“. Brzi uspon robotike takođe osnažuje ideju o uvođenju bezuslovne zarade. Naime, stručnjaci upozoravaju da će u naredne dve decenije biti tehnički izvodljivo da se automatizuje čak trećina svih poslova, što znači će radna mesta i zarade postati sve nesigurniji.

Autor je član Gornjeg doma Britanskog parlamenta i počasni profesor političke ekonomije na Univerzitetu Vorvik