Lice i naličje globalizacije

Delovalo je kao enigma zbog čega se toliko mnogo ljudi opire globalizaciji kada su dobijali uverenja da će imati koristi od takvog procesa. U međuvremenu protivnicima globalizacije u zemljama u usponu pridružilo se desetine miliona građana u razvijenim državama. Istraživanja javnog mnjenja, uključujući detaljnu analizu Stenlija Grinberga i njegovih saradnika sa Instituta Ruzvelt, pokazuju da je trgovina jedan od glavnih izvora nezadovoljstva većine Amerikanaca, a slična gledišta izražena su i u Evropi. Od neoliberalnih ekonomista koji su zagovornici globalizacije, s vremena na vreme, čujemo da ljudi zbilja jesu srećniji, ali da oni toga, naprosto, nisu svesni. Naime, pitanjem nezadovoljstva treba da se bave psihijatri, a ne ekonomisti. S druge strane, istraživanja pokazuju da u razvijenim državama životni standard većine građana nije unapređen. Ilustracije radi, u Sjedinjenim Državama 90 odsto ljudi lošije živi u poslednje tri decenije u odnosu na prethodni period. Istovremeno, prosečna zarada stalno zaposlenih Amerikanaca niža je nego što je bila pre 42 godine, ako uzmemo u obzir povećanje stope inflacije, dok su realne zarade ostale na istom nivou kao pre šest decenija.

Navedene posledice ekonomskih nedaća s kojima se suočavaju brojni Amerikanci odražavaju se i na zdravstvenu statistiku. Na primer, ekonomisti En Kejs i Angus Diton, dokazali su da se skraćuje životni vek velikog broja belih Amerikanaca. Situacija u Evropi je nešto povoljnija, ali nije zavidna. Nova studija Branka Milanovića „Globalna nejednakost – novi pristup dobu globalizacije“ nudi važne uvide, s obzirom na to da sagledava velike „dobitnike“ i „gubitnike“ kada je reč o zaradama ostvarenim u periodu između 1988. i 2008. Među velikim pobednicima nalazi se jedan odsto svetskih plutokrata, ali i pripadnika srednje klase u zemljama u usponu, dok se među velike gubitnike, koji su dobili premalo ili ništa, ubrajaju pripadnici srednje i radničke klase u razvijenim zemljama. Mada globalizacija nije jedini razlog za tu situaciju, svakako je jedan od uzroka. Ako pretpostavimo da će tržišta postati savršena, kako se naglašava u većini analiza neoliberalnih ekonomista, slobodna trgovina dovešće do izjednačavanja u zaradama nekvalifikovanih radnika širom sveta, a trgovina robom predstavljaće zamenu za protok radne snage. U tom kontekstu, uvoz robe iz Kine, koju proizvodi veliki broj nekvalifikovanih radnika, smanjuje potražnju za nekvalifikovanim radnicima u Evropi i SAD. Dakle, neoliberali nikada nisu ukazivali na tu posledicu liberalizacije trgovine, već su tvrdili, preciznije rečeno, lagali su, da će svi imati koristi od globalizacije.

Izneverena obećanja vodećih političara u vezi sa globalizacijama nesumnjivo su dovela do urušavanja poverenja u sistem. Takođe, spremnost vlada da ponude izdašne „spasilačke pakete“ za banke koje su svojim ponašanjem prouzrokovale finansijsku krizu 2008. godine, dok su obični građani uglavnom prepušteni sami sebi, osnažila je gledište da krah nije nastao samo zbog loših ekonomskih rasuđivanja. Kada je o Sjedinjenim Američkim Državama reč, republikanci u Kongresu su se čak usprotivili i inicijativi da se pomogne onima koji su direktno pogođeni globalizacijom, a na širem planu neoliberali, tobože zabrinuti zbog „kontraefekata“, nisu pristali na uvođenje socijalnih mera kojima bi se zaštitili „gubitnici“. Ali, ukoliko želimo da od globalizacije korist ima većina članova društva, mora se uspostaviti snažan sistem socijalne zaštite, što su Skandinavci odavno shvatili i po principu „društvenog ugovora“ uspostavili društva koja su otvorena za globalizaciju i promene u tehnologiji. Globalizacija, naravno, predstavlja, samo deo procesa koji se trenutno odvija, dok se drugi deo priče odnosi na tehnološku inovaciju. Ali, sva navedena otvorenost i promene trebalo je da nas učine bogatijima i bilo je nužno da razvijene države donesu mere kojima će se obezbediti da ostvareni dobici budu široko raspoređeni.

Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i predavač na Univerzitetu Kolumbija.