Ekonomski i ekološki aspekti

Međutim, istorija je prepuna primera koji ukazuju na to da su se neka korisna znanja, usled neoprezne i nepromišljene upotrebe, okrenula protiv čoveka. Zato kada je reč o GMO, umesto o brzoj i lakoj zaradi, treba razmišljati dugoročno i prednost dati dobrobiti naše zemlje, a ne kratkoročnim političkim interesima. Upravo zbog toga, ovo je pitanje o kome se ne može odlučivati bez široke javne rasprave i bez ozbiljnih naučnih istraživanja koja bi otklonila svaku sumnju u štetnost GMO.

Upotreba GMO u poljoprivredi ima i ekonomske efekte. Naime, domaći instituti za proizvodnju semenskog materijala razvili su brojne sorte ratarskih, povrtarskih i voćarskih kultura koje su prilagođene našim klimatskim i agroekološkim uslovima. Ali prihvatanjem mogućnosti da uzgajamo GMO useve mi, zapravo, dobijamo samo dozvolu da svake godine moramo da nabavljamo seme od ovlašćenog proizvođača (obično neke strane kompanije, koja ima sopstveni interes koji ne mora da se slaže sa našim), ali ne i dozvolu da sami razvijamo tehnologiju za njegovu proizvodnju. To praktično znači da postajemo uvozno zavisni, a to je nešto što se kroz istoriju nije pokazalo kao pametan scenario. Jer, uvozom GMO semena direktno se oduzima posao domaćim institutima. Domaća pamet pada u drugi plan, a umesto domaćih naučnoistraživačkih institucija favorizuju se kompanije-uvoznici GMO semena. Tu su i druge nuspojave. Pomenimo samo neke. S obzirom na to da je GMO seme proizvod nove tehnologije, podleže zaštiti intelektualne svojine, pa prenos polena sa GMO useva na ne-GMO, može da rezultira podnošenjem tužbi, iako je seme dobijeno od takve biljke neplodno. Ali, kako ćete sprečiti da se polen sa GMO parcele vetrom ne prenese na susednu, ne-GMO parcelu? Takođe, kad se koristi GMO seme, ono se po pravilima organske proizvodnje tretira kao zagađenje, pa se u tom kraju ne može razvijati organska proizvodnja. Velika otpornost GMO useva na bolesti posledica je činjenice da te biljke u sebi imaju gen koji dovodi do proizvodnje malih količina pesticida (otuda njihova veća otpornost na bolesti). Međutim, to ima i svoju mračniju stranu. Zbog rezistentnosti na pesticide GMO biljke postaju super korovi, koje je praktično nemoguće iskoreniti sa parcela na koje su uvedene, odnosno teško je ponovo se vratiti na ne-GMO proizvodnju. Ne treba zanemariti ni mogućnost da štetnici postaju rezistentni na pesticide i insekticide, a da se ishranom stoke GMO hranivima, u njihovim tkivima, a onda i u proizvodima (meso, mleko, jaja) nalaze rezidue pesticida koji završavaju u telu potrošača, odnosno ljudi (ista situacija kao sa antibioticima u stočarstvu).

Ako želimo da govorimo o ekološkim aspektima upotrebe GMO u poljoprivredi, onda treba podsetiti na to šta je ekosistem. Reč je o kompleksnom jedinstvu živih bića (biocenoza) i prostora u kome oni žive (biotop). Svaka životna zajednica u prirodi mora da zauzima neki prostor u kome se članovi te zajednice kreću, hrane se, dišu, nalaze zaklon… Taj prostor se naziva biotop i naseljavaju ga pripadnici odgovarajuće biocenoze, koji uspostavljaju složene međusobne odnose istovremeno se povezujući sa okolinom u kojoj žive. Tako biocenoza i biotop zajedno čine ekološki sistem višeg reda – ekosistem. Ekološka ravnoteža narušena je onog trenutka kada samo jedan faktor nestane, ili se promeni na do tada neviđen način. Na sve ekosisteme na planeti zemlji najviše utiču ljudske aktivnosti. Tako su, recimo, klimatske promene direktna posledica nepromišljenog ponašanja ljudske vrste. Ali, da se vratimo na poljoprivredu. Pođimo od pretpostavke da je neko odlučio da zaseje GMO soju. U zavisnosti od klime, sastava zemljišta, načina obrade, agrotehničkih mera, eko sistema na tom području, međusobni uticaji useva i okoline su praktično nepredvidljivi. Trebalo bi da se nekoliko sezona i godišnjih doba, prati da li dolazi do nekih promena u eko sistemu, i kakvi su prinosi soje (obratite pažnju na ogledna polja na kojima se, recimo, ispituju hibridi kukuruza). Realno posmatrano, gotovo je nemoguće predvideti u kom pravcu idu promene i kakve sve posledice mogu da imaju.

Osnovna postavka svih ozbiljnih naučnih istraživanja je trajanje ogleda i broj jedinki koje su u ogled uključene (kako bi se smanjila statistička greška i povećala pouzdanost dobijenih rezultata). Primera radi, kad se istražuje neki novi lek, postupak procene njegove bezbednosti traje po nekoliko godina, neophodni su eksperimenti na životinjama, a nakon toga i na ljudima. Ovo je zbog toga što su određeni lekovi, iako bezbedni za životinje, na ljude imali pogubna dejstva. Pomenuću lek „talidomid“ koji je korišćen 60-ih godina prošlog veka kao sedativ za smirenje trudnica. Iako dokazano bezopasan eksperimentima na pacovima, izazvao je rođenje velikog broja dece sa teškim deformitetima udova pre nego što je povučen iz upotrebe. A kakva je situacija sa GMO? Ni traga od nekog, iole ozbiljnog, istraživanja koje bi otklonilo svaku sumnju u eventualne štetne efekte dugoročnog korišćenja GMO hrane. Da li zaista mislite da šestomesečni, ili dvogodišnji, ogledi na pacovima u laboratoriji mogu da daju pouzdane rezultate na osnovu kojih ćemo reći da nije dokazana štetnost GMO za ljude i da je, imajući to u vidu, sasvim u redu masovna upotreba GMO hrane?

Što se tiče argumenata da se upotrebom GMO borimo protiv gladi u svetu, treba napomenuti da je svetska proizvodnja hrane u ovom momentu dovoljna da na planeti ne bude gladnih, ali je dostupnost hrane neravnomerna. Bogati imaju i previše, a siromašni praktično ništa. Argumenti da će se zahvaljujući nekom revolucionarnom otkriću iskoreniti glad u svetu nisu novi. Podsetiću da su sredinom prošlog veka, antibiotici reklamirani kao revolucionarno otkriće koje će povećati prinose u stočarstvu, a time i iskoreniti glad u svetu. Trebalo je da prođe gotovo 50 godina da se pokažu i loše strane – rezistentnost bakterija, ali i ljudi na antibiotike. Danas je, recimo, potrebna nekoliko stotina puta veća doza antibiotika za lečenje upale pluća, nego što je to bilo neophodno pre masovne upotrebe. Slična je situacija i sa korišćenjem hormona u stočarstvu i hraniva životinjskog porekla za ishranu preživara. Hormoni kod ljudi izazivaju hormonske poremećaje i prerano sazrevanje devojčica, preteran rast ili probleme sa telesnom težinom. Što se tiče upotrebe mesnog, koštanog i krvnog brašna u koncentratima za stoku, to je rezultiralo epidemijom BSE-a, ili bolesti ludih krava.

Autorka je konsultantkinja za održivi razvoj u Centru za obrazovanje odraslih EDUCA HUMANA