Vlast se ne može održati šundom

Oni su doneli doneli uzbudljivu i potresnu priču o jednom od možda poslednjih boraca za vrhunsku umetnost – Markusu Jakovljeviču Rotkoviču, Rusu jevrejskog porekla, čija je porodica zbog progona emigrirala u Ameriku 1913, i jednom od ključnih predstavnika apstraktnih ekspresionista koji su se pojavili u NJujorku posle Drugog svetskog rata. U izvanrednoj scenografiji čuvenog crnogorskog slikara Dimitrija Popovića, koja dočarava čudesna crvena platna i atelje Marka Rotka, Branislav Lečić briljirao je u liku ovog velikog ruskog slikara, što je publika nagradila ovacijama.

– Drama DŽona Logana „hvata“ ovog umetničkog genija u trenutku kad njegovo vreme prolazi i on je svestan toga, kad nailazi novi pravac koji brzo i lako osvaja svet, pop art. Predstavnik i „vesnik“ tog novog doba i nove generacije koja smenjuje staru upravo je njegov pomoćnik, mladi slikar Ken, koga igra Marko Grabež. Tako publika postaje „sudija“ velike rasprave o samom shvatanju i razumevanju umetnosti, o umetničkom egu, o sujeti i prolaznosti umetnika, o paradoksalnom umetničkom senzibilitetu, o pitanjima moralnosti i amoralnosti u umetnosti, o tome da li je umetnost biznis, mora li umetnik da razmišlja i o svojoj materijalnoj egzistenciji, ne samo o stvaranju… Iz „drugog“ fokusa, ova priča nam govori i o ljudskoj toplini, o usamljenosti čoveka, o otuđenju, raspravlja o Ničeovom „Rođenju tragedije“… Ali, predstava daje i definitivan zaključak, kao sam smisao čovekovog postojanja – za vrhunsku umetnost, za prave moralne životne vrednosti, za slobodu mišljenja i izražavanja, za svet bez jeftinog, populističkog kiča koji služi zaglupljivanju ljudi, svi zajedno moramo da se borimo – kaže Lečić, ističući da ga je jako obradovala reakcija premijerne publike koja je ostala do kraja predstave uprkos velikoj kiši, i pri tom još nekoliko minuta aplaudirala.

* Reditelj Marunović je odmah posle izvođenja predstave istakao, pre svega, izvanrednu igru glumaca. Kako ste vi lično osetili Marka Rotka, genijalnog umetnika kome je smetala prirodna svetlost, koji je slikao samo u svom ateljeu, gde se i ubio 1970. godine?

– Mark Rotko je u nekoj mojoj zamisli ipak morao biti plemenit čovek i na kraju je to bila i moja rediteljska intervencija – da ga oplemenim, da mu dodam jednu ljudsku dimenziju u svom tom egoizmu, u velikom ego-tripu, u toj gigantskoj samozadovoljnosti koju je posedovao, i da mu prosto dam jednu ljudsku notu. Činilo mi se da bi taj nivo emotivnog u komadu bolje funkcionisao, i bolje komunicirao sa nama. Time bi ta priča, osim što je zatvorena u jednu slikarsku dramu što je čini vrlo zanimljivom onima koji znaju istoriju umetnosti, slikarstvo i Rotkovo delo, bila zanimljivija i drugim ljudima. Pokazalo se da sam bio u pravu, i da je to insistiranje na humanizaciji Rotka, ali i Kena, iako ih DŽon Logan ne opisuje baš tako u svojoj drami, uzbudljivije za gledaoce.

* Drama „Crvena“ ima više slojeva, jedan od njih govori i o tome koliko umetniku teško pada neprijateljski stav društva – Rotko je morao da promeni ime u Americi, jer je „previše Jevreja“ u slikarstvu, kako se govorilo u to vreme. Na koliko nivoa ta priča komunicira sa nama danas?

– Ovaj komad doživljavam kao edukativan na više načina. Jer, i to neprijateljstvo društva prema Rotku, kako je sam govorio, može da posluži kao poligon istinskog oslobođenja. Oslobođen od lažnog osećaja sigurnosti i zajednice, umetnik može, smatra Rotko, da odbaci i svoju plastičnu štednu knjižicu, kao što je odbacio i druge oblike sigurnosti. Jer, i osećanje sigurnosti i lažno osećanje zajednice zavise od onoga što je poznato. Kad ih se oslobodimo, transcendentalno iskustvo postaje moguće. Ali, nije taj momenat u fokusu ove predstave, kao ni Rotkovo samoubistvo. Ovde je izvučena jedna crvena nit kao ideja vodilja, a radi se o umetnosti, bez obzira koja je umetnost u pitanju, ali se odnosi i na sve druge segmente naših života. Ovaj komad upravo govori o tome da treba razmišljati šire, da treba imati izazov, da treba stremiti nečemu višem, moralnijem, vrednijem, istinitijem, toplijem, plemenitijem. Jer, čovek je, ako ne stremi ničemu, kao kokoš – samo kljuca ono što je oko njega. A mi nismo kokoši, mi smo ljudi, imamo nebo iznad nas, i moramo u tu visinu da gledamo. Svi koji danas misle da u javnosti i medijima treba plasirati samo kič i šund, da je ljudima to potrebno, da se samo na tome istog trenutka zarađuje, ili da se neka vlast može održati tim sredstvima, u velikoj su zabludi. Jer, i ta prostota je prolaznog karaktera, samim tim što je jeftina. Zato treba ići ka višim vrednostima, ka stvaranju kulturne svesti višeg nivoa, jer je to i neka logika, i realitet života.

* Ko bi se sve mogao pronaći u liku Marka Rotka?

– Čitav niz umetnika, koji su u svom kontinuitetu ostavili trag. Priča o Rotku nije biografska, DŽon Logan je napisao tako da je ona, u stvari, Rotkov povod za obračun sa nečim mnogo jačim, generacijskim, sa nekim vrednosnim sistemom u svim segmentima društva. To je obračun koji je neophodno da se ustoliči i traje, i da, na kraju krajeva, i sam bude doveden u pitanje. Ali, ne da se marginalizuje i odbaci, i da trivijalnost života pobedi. Mnogo je i ljudi i umetnika koji danas imaju hendikep, jer misle da im je duša suvišna, da treba stremiti nečemu što je u ovom našem pridošlom korporacijskom sistemu isplativije. A ja mislim da je čovek ispunjen jedino kada se duhovno okupa, kada stvarno stvori koncept života u kome ono što pošteno radi ima smisla. Ako čovek juri samo za parama, nije srećan. Video sam mnogo sudbina, i mogu da kažem da nisam prepoznao da je neko srećan samo zbog količine novca koju ima.