Ka tajni tame

 Govore da je isterivao demone iz seljana i da je imao neobičnu naviku da sam šeta po dubokim šumama koje su okruživale selo. Učestvovao je u sarajevskom atentatu…“ Ovako je, o počecima svog života i svojim precima zapisao slikar LJubomir LJuba Popović (82), koji je preminuo u noći između četvrtka i petka, posle duge i teške bolesti.

Popović je bio jedan od najcenjenijih savremenih srpskih slikara, kako u domaćim, tako i u međunarodnim krugovima. Uz Dadu Đurića i Vladimira Veličkovića, on, kako je i sam govorio, pripada triju umetnika koji su od kralja Aleksandra naovamo uspeli da se nađu na međunarodnoj koti. To znači da njihova dela imaju cenu na međunarodnom tržištu i da, recimo, za jedan na brzinu izveden Popovićev crtež na papiru može da se dobije 300 evra. Sam Popović skromno je tvrdio: „Nismo u vrhu gde se nalaze Šagal, Miro, Pikaso i drugi. Mi smo u drugoj ili trećoj ligi.“ Čime je zapravo želeo da kaže da njegova umetnost u svetu vredi nešto a da je tako svedoče Popovićeve slike koje se nalaze u značajnim svetskim kolekcijama i to što su monografije o njemu pisali neki od najznačajnijih autora.

Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Valjevu, a u Beogradu je studirao na Akademiji primenjenih umetnosti i na Likovnoj akademiji. U Pariz, u koji se odselio 1963. došao je sa 100 franaka, a od prve prodaje slika zaradio 500.
NJegove slike dobro su primljene iako su to nadrealističke vizije koje dolaze iz tame. Već na Prvom oktobarskom salonu u Beogradu izlagao je sliku „Izlazak učaurenih“, koja predstavlja deo umetnikovog budućeg programa – „nesvesnu liniju ka tajni tame“. To je i sam pojasnio kada je u jednoj svesci zapisao da ima jedan crni kvadrat u sebi i nešto zapisano na njemu. „Iz njega izlaze spodobe, iz tog mraka, za koje ja ništa ne znam i ne odgovaram za njih. Moj zadatak je da ih obradim likovno onako kako sam naučen na Akademiji i one će me pratiti celog života.“ Zato ne čudi što se njegove slike, neretko velikog formata koji je karakterističan za ovog autora, zovu „Veštac“, „Mesto sahrane“, „Žena tame“, „Suđenje hermafroditu“.

U Beogradu je boravio krajem prošle godine kada je u Galeriji RTS priređena retrospektivna izložba u čast njegovog 80. rođendana. Svoje slike, ovde, u zemlji, izlagao je isključivo tamo gde su, prema njegovoj oceni, one zasluživale da budu viđene, nakon što su propala dva pokušaja da se u galeriji SANU (čiji je član, van radnog sastava, bio od 1991. godine) organizuje njegova retrospektiva.

Ipak, najveći broj njegovih dela publika je mogla da vidi u Modernoj Galeriji Valjeva, kako zbog Popovićevog lokalpatriotizma, tako zbog toga što se lično, kao njen inicijator, pobrinuo da ovaj prostor funkcioniše po najvišim standardima.

Posvećenost svom pozivu sam je opisao ovim rečima: „Kod mene je stvar u tome što ja slikarsku materiju toliko volim da, u trenucima kad se unesem u rad, ja zaboravim da postojim“.

A istoričar umetnosti Nikola Kusovac video je to ovako: „Imao sam prilike da pratim kako LJuba radi. To je čin najvišeg monaškog predavanja poslu, unošenja u molitvu. Tu se potpuno potvrđuje ona teza koju je i Šejka zagovarao – da je slika oblik molitve“.

Osim slikama, Popović je intrigirao svoje savremenike radoznalošću duha, poznavanjem književnosti, filma, filozofije, stripa, erotizma, ezoterije i okultnih učenja. Takođe, poznat je bio i po tome što se nije libio da se izjasni o većini aktuelnih problema.

Govoreći o tome zašto odbija da prima nagrade, među kojima je takav tretman imala i francuska legija časti koju mu dodelio ministar kulture Fransoa Leotar, Popović je isticao ono što smatra pravim priznanjima: to što je njegov veliki format ušao u „Istoriju simbolizma“ u izdanju Tašena, što je prvi slikar s prostora ex-Jugoslavije kome je objavljena monografija u Francuskoj, što se njegova slika „Mesečarka“ nalazi u najvećoj svetskoj kolekciji nadrealističkih slika kod Danijela Filipakija. Inače je, kako je govorio, „van pameti dodeljivati nagrade slikarima, njih treba da dobijaju pisci i reditelji kako bi što bolje bili primljeni u narodu“.

Sliku „Ima li života posle smrti“ – svoj umetnički testament, kako je nazvao, radio je nekoliko godina, a govoreći o umiranju lakonski je izjavio: „Ne bi mi bilo žao da odapnem, nego mi je strašan pojam kome će da idu sve te knjige i stripovi.“

Telegram saučešća ministra kulture Vladana Vukosavljevića

Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljić uputio je telegram saučešća porodici i prijateljima preminulog slikara LJubomira Popovića, u kome se između ostalog kaže: „Odlaskom LJube Popovića Srbija je izgubila jednog od najcenjenijih slikara današnjice koji je svojim delima uspevao da zadivi i domaće i međunarodne umetničke krugove i da širom sveta promoviše srpsku kulturu. Iako je pola veka proveo stvarajući u Parizu, pamtićemo ga kao jednog od osnivača Mediale, značajne umetničke grupe druge polovine 20. veka na ovim prostorima. Svojim velikim trudom i zalaganjem, kao i doniranjem brojnih radova Modernoj galeriji u Valjevu omogućio je da dela njegovih savremenika, okupljenih oko ovog pokreta, budu dostupna građanima.“