Izazvan muzikom

48 BEMUS 2016

Najpre već nadaleko čuveni Boris Berezovski, a potom i Dmitrij Maslejev kao sasvim ‘sveži’ laureat iz 2015, zablistali su u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, demonstrirajući rečito snagu i sadržajnost ruske pijanističke škole. Nakon Berezovskog, nama već sasvim dobro znanog, ali baš zato uvek željno ponovo iščekujućeg, mladi Maslejev (1988) bio je za ovdašnju publiku svojevrsna enigma uživo. Nakon svega, može se samo reći da smo bili počašćeni prilikom da iskusimo iz prve ruke kontakt sa umetnikom visokooktanske energije, izazvanog muzikom na sve najkompleksnije načine, nešto poput onih nerešivih zadataka koji se postavljaju pred kakvog junaka iz ruskih bajki, a da je ovaj pijanista izašao iz svih tih herojskih poduhvata sa i te kako stasalim umetničkim dostojanstvom, ispred kojeg leži zlatna budućnost.
Veče započinje izborom Skarlatijevih Sonata, pred čijim prefinjenim tretmanom od strane Dmitrija Maslejeva nastaje pravi muk u sali, ni muva da se čuje, dok jezdimo u sluhu povrh klavira, pretvorenog ovde u kakvu trepereću stvar punu nijansi sviračkog obilja, gde su prsti nežni minobacači titraja. Iz takvog čudesnog interpretativnog sna, prave začaranosti, ulećemo direktno u zbilju Sergeja Prokofjeva, oličenu u njegove tri klavirske sonate (br. 1 u ef-molu, br. 2 u de-molu i br. 3 u a-molu). Maslejevljev klavirski stav, ovde je dabome dramatično izmenjen. Ako je Prva sonata sva od prenadraženosti i tako uzbuđena u jednom temperamentnom izričaju, dotle je Druga osetljivog bila, ćudljiva, mušičavo elegična, iščašenog poigravanja sa proticanjem vremena, njegovim rastezanjem i posuvraćenjem, da bi kulminirala u jednom genijalnom mehanizmu Prokofjevljeve fantazije. Treća Sonata napokon će sa svoje strane dopuniti ovaj upečatljivi niz vrtlozima mašte i izvesnom herojskom misterioznošću.

Drugi deo koncerta, pripada pak Rahmanjinovu i Listu. Briljantni izbor Rahmanjinovljevih dela, na dirljiv i začudan način u svom tonu, do izvesnog trenutka korespondira ovde sa onim filigranskim Skarlatijem s početka večeri, da bi postepeno daškovi fantazama, mladićka snaga i pravi pronoseći praznici podrhtavanja klavira, koji se najednom čini poput kakvog stočića za spiritističke seanse, doveli auditorijum do delirijuma u najavi, izazvanog „Totentancom“ Franca Lista za kraj. Taj vulkan sav od demonskih udara i sablasne tonske razvigorenosti, sred kojeg Dmitrij Maslejev čarobnjački krstari klavijaturom, razvejavajući halucinacije čula jednom džiu-džicu veštinom postupanja sa dirkama, uz veličanje Listove duhovitosti – zaista oduševljava na vrhuncu večeri. Plus jedan Bah i Čajkovski na bis, tek da poželite što skoriji susret ponovo.