Raspeće između oznake i označenog

Veliki formati slika dva puta dva metra, skice, crteži – reprezentativni radovi 25. godišnje „umetničke strepnje“ pretočeni su u slikarevu metafiziku. Katalog-monografija na 170 strana sa, za naše uslove, nezamislivim budžetom. Organizaciju je vodila „ruka kantona“, čiji je visoki predstavnik otvorio izložbu. Dodatnu umetničku dimenziju izložbi dalo je i gostovanje pisca Miljenka Jergovića, a nadgradnju ovog pothvata čine prigodni tekstovi koje osim Jergovića potpisuju i u likovnom svetu svetu ugledni Matijas Fišer, Katlin Biler, Marijana Munjize…, kao i ogromna medijska pažnja.

Izvodeći stvari iz automatizma opažanja i stavljanjem istih u kontekst umetničkog dela, slikar Ilišević ih oslobađa zatočeništva svakodnevnih upotrebnih funkcija. Slikarska invencija omogućiće im da o sebi svedoče kosmičkom energijom od banalnog poimanja oslobođene lepote i dubine smisla. Izgubljeno dostojanstvo fenomenološkog samoobjavljivanja biće praćeno predstavljanjem u njihovom iskonskom zavičaju – „zavičaju slike“. Ako je „slika jedina Iliševićeva izgubljena domovina“, kako kaže Jergović , onda su predmeti na slici jedan deo njegovog zavičaja kako ga vidi njegovo „unutarnje oko“. Krik njegove prošlosti i podsvesti.

Predmeti na slikama zadržavaju minimalno pojmovno određenje i predstavama o sebi – stolice, sekire, ranci, delovi mesa, pikavci… svedoče o svom predmetnom prisustvu na prostoru slike. Te „krhotine“ pojmovnog određenja zahtevaju od gledaoca da sam invencijom duha i intelekta, na osnovu bledih asocijacija, rekonstruiše slike „razoruđenih“stvari. Tako autor režira naše aktivno učešće u formiranju spoznajne ravni o slici kao umetničkom delu, uvodeći nas u atmosferu umetničkih dela – staništima slikarevog duha i lepote. Krećući se između predstava o predmetima koje slutimo do potpune apstrakcije i sama slika postaje neka vrsta univerzalnog, sveobuhvatnog predmeta. Slika svih slika.

Matijas Fišer će primetiti:“Njegov postupak može da se tumači kao igra između misli i asocijacija, međusobnog prožimanja ideja o slikama i apstraktnih predstava o neizrecivim mislima i osećanjima“. Razroko sagledavanje harmonije suština omogućava autoru da se za njegovo slikarstvo ne može reći da je dominantno ni apstraktno ni figurativno, nego je, ujedno, i apstraktno i figurativno. Slikar postaje aktivan „učesnik u „sporu“ između MIMESISA – oponašanja stvarnosti i POIESISA – proizvođača stvarnosti“.

Jedan od kritičara, govoreći o Iliševićevom slikarstvu, kaže:“Autor postavlja likovnim jezikom i stvaranjem neka pitanja na koja niko od nas nema odgovor, ali koja nisu ni postavljena da bi se na njih odgovorilo. Ta pitanja su odraz njegovog iskonskog čuđenja, a kroz umeće i nadahnuće umetnika, mi ih prepoznajemo kao naša pitanja i naša čuđenja“.

Na svom slikarskom putu Ilijašević je zastao i predočio svoja dela u Kulturnom centru Novog sada, Studentskom kulturnom centru Beograda, Galeriji „Ha s“. Imali smo prilike da vidimo njegovu slikarsku poeziju suština koju poje bogatstvo kolorita i ritma, predstava u naznakama, umetnikova govora i ideja o trajnoj zapitanosti gde pokušaj odgovora na neko pitanje vodi samo do postavljanja novog pitanja. Tezu da „ako hoćemo veći prostor slobode za čoveka iz „zatočeništva“prvo moramo osloboditi stvari „Ilišević razrađuje u jednom broju svojih radova nastojeći da, harmoniju slikarskih tonova, znakova koje slutimo, učini semantički pojmljivom.

I sam autor se, na jednom mestu, suočio sa iskustvima svog dugogodišnjeg puta. Morao je proći kroz „vrata“ sopstvene senke, sećanjem kroz celu svoju prošlost. Zna da mora dalje na put kroz nepoznato pokušavajući da od krhotina sve bleđe prošlosti sastavi kakve takve slike. A te slike su, zapravo, slike umetničkog zavičaja svih nas.