Site name

Pomodoro intervju

Marko Vidojković: Čuvam pionirsku zakletvu

* Ne znam šta može da nas spasi * Nikad ne treba potcenjivati Vučićevo ludilo

Marko Vidojković je zbog gužve u saobraćaju stigao s malim zakašnjenjem u Pomodoro i prijatno se iznenadio čim je shvatio da će ga fotografisati komšija iz starog kraja - Daba.

6

Piše: Aleksandra Ćuk

12. oktobar 2017. 17:30

Marko Vidojković: Čuvam pionirsku zakletvu

Foto: Miroslav Dragojević

Seo je za sto i na njega stavio suzavac marke NATO, a kako mu je istog momenta zazvonio mobilni, pitanje "čemu hladno oružje u restoranu?", odloženo za kasnije, ostalo je da lebdi u vazduhu. Razgovor je brzo završio, a iz njega se dalo zaključiti da mu organizovanje promocije novog SF romana "E, baš vam hvala" po Srbiji ne ide baš od ruke, iako je knjiga veoma tražena i čitana.

- Poslednjih pet godina jedva da mogu da dam intervju za neki medij koji nije N1, Danas, RTV Šabac ili neki portal na internetu a kamoli da pravim promocije. Za poslednjih nekoliko romana i knjiga koje sam objavio imao sam ukupno jednu promociju u Barajevu i jednu u Lazarevcu. Sve ostale su bile u nekoj privatnoj režiji. Nađu se gerilci, u fazonu su da pomognu, naravno, sa gubitkom za svoj džep, i organizuju promociju. Ima dobrih duša koje hoće da udare kontru režimu...

* Hoćeš da kažeš da kulturni centri ne organizuju promocije tvojih knjiga zbog toga što otvoreno kritikuješ vlast?

- Pa, evo, konkretno za "E, baš vam hvala" je bilo ideja da mi se organizuju promocije u istočnoj Srbiji i dobio sam informaciju da je biblioteka u Boru, koja je glavna područna, javila da ne smeju mene da dovode, naravno zbog mojih političkih stavova, zbog moje kritičke misli u stvari, jer to nisu čak ni politički stavovi. Neću da se malerišem, možda će nekom i da se omakne da mi putem nekog budžetskog kanala odradi promociju ali ja sam davno odustao od toga. Znaš, kada čujem pevače kako plaču zbog jednog koncerta koji im je otkazan u nekoj naprednjačkoj vukojebini i što su ostali bez jednog honorara a ostalih 30 koncerata ide svuda kako treba, ja se samo setim mojih nula promocija. Sto puta sam čuo tu priču iz biblioteka "ti si najčitaniji pisac kod nas ali ne smemo da te dovedemo". Otvoreno mi kažu bibliotekari, tako da to uopšte nije od juče.

* Zašto nosiš suzavac?

- Zato što je legalan. Nosio bih i pištolj da je legalan. Hoću da kažem, ja nisam kriminalac koji ide i gleda kako da napravi neki problem. Samo i za svaki slučaj. Zato što je ovo takva zemlja da ako ti se ništa nije desilo dosad, ne mora da znači da se neće desiti. Neopreznost je uvek odlika glupih. Čovek mora da bude oprezan i obezbeđen naročito ako je eksponiran i naročito ako je eksponiran u diktatorskom sistemu kakav je ovaj. Nikad ne treba potcenjivati Vučićevo ludilo, posebno kada iz krugova bliskih njemu dobijam uporno informacije kako sam mu jedan od omraženih likova poslednjih godina. Prema tome, otkud znam da neće nekoga napujdati na mene. U tom smislu bolje da imam sredstvo za samoodbranu. Ne znam da li su građani uopšte svesni i treba li to uopšte da reklamiram - da ne kupi suzavac neko ko ne bi trebalo, ali od pre godinu dana, da li zbog problema sa džeparošima, suzavac je legalan. Pre svega ga damama preporučujem, a, evo, i ja sam očigledno dama čim sam za sebe uzeo jedan.

* Hajde sad da odmah razjasnimo čitaocima naslov knjige "E, baš vam hvala". Da li je to istinsko, ironično ili ljutito zahvaljivanje i kome?

- Ironično. Komunistima pre svega. Ne znam da li ljudi kapiraju da, iako se komunizam samoubio ovde, deca komunizma, unuci komunizma, čak i poneki partizan, i dalje su živi. Ti isti ljudi koji su izgradili socijalističku Jugoslaviju, odnosno, njihovi potomci, deca partizana, oni koji je trebalo da nastave taj put, koji je krvavo plaćen, omanuli su. Posle raspada Sovjetskog Saveza i uoči rušenja Berlinskog zida ovde nikome nije palo na pamet da proba da sačuva socijalistički eksperiment i iskombinuje ga sa nekom ekonomskom reformom. Ne, ovde su svi komunisti spremno prihvatili takozvanu realnost, da mora da se ide u tranziciju i da mora da se promeni sistem jer se pokazao neuspešnim. Istorija je pokazala da su oni bili neuspešni u obe varijante kao neko ko je nosio socijalistički sistem, a još neuspešniji kao neko ko je gradio tranziciono, odnosno postkomunističko društvo. Prema tome, e, baš im hvala na svemu što su radili za naše živote.

* Kome je onda namenjena knjiga?

- Iz ugla nekog ko je bio Titov pionir mislim da je ova knjiga pisana u ime svih nas koji smo vaspitavani tom zabludom. Zdušno smo u nju verovali sve dok prevara nije postala ogoljena. Ja sam rođen 1975, postao sam pionir 1982. godine. Glavne igre su nam bile Otpisani ili Partizanska eskadrila, koja je bila neka vrsta rip off-a Star Warsa u partizanski milje. Voleli smo Star Warse ali smo voleli i partizanske filmove. Bili smo odgajani i zadojeni tako da nas je zbog toga izuzetno zabolelo kad je odjednom, preko noći, 1988/89, paralelno sa jačanjem Miloševićevog režima, sve to na čemu smo odgajani prvih 12 godina života počelo da se ruši i da ide u nepovrat. Ja čak nisam ni postavio tezu da je ono što su nas lagali istina. U mojoj knjizi 3. juna 1989. dešava se avionska nesreća i pogibija predsednika svih republika i svih članova predsedništva. Ta nesreća se desila sticajem krajnje sumnjivih okolnosti i preokrenula tok istorije. Da se to nije dogodilo, ne bi postojao ni taj drugi univerzum u kojem je Jugoslavija ostala cela.

* Koliko god da si u romanu, a i ovako, blagonaklon prema svemu onome što je bilo dobro u Jugoslaviji, nisi i sentimentalan. Veoma dobro uspevaš da dočaraš početak truljenja zajedničke države. Da li intimno, na nivou fantazije, ipak priželjkuješ da se Jugoslavija stvori u budućnosti?

- To je više san jer se trudim da mi želje budu realne. Dok su živi likovi koji su uništili Jugoslaviju, ona ne može da se sastavi ponovo. Tek nove generacije, buduće generacije možda nešto sklope ili one generacije koje još nisu ni rođene. A za to me baš briga jer smo mi ionako naj..ali zbog te Jugoslavije onoliko. Danas, kada mi je knjiga paralelno u beogradskim i zagrebačkim izlozima knjižara, ja sam nekako samom sebi makar obnovio nakratko taj jugoslovenski san.

* U tvom romanu u kojem se otvaraju portali između dva univerzuma - jednog u kome se Jugoslavija nikad nije raspala, i drugog, koji Teofil Pančić opisuje kao pakleni svet "naše dronjave stvarnosti", sigurno je bilo komplikovano dočarati situacije i likove, uneti toliko mnogo akcije. Kako ti je bilo dok si pisao knjigu?

- Bilo mi je sve vreme teško. Postalo mi je zabavno tek posle, pošto sam je završio. Naporno je bilo što sam morao da je pišem iz prvog lica. Pretpostavio sam da je glavni junak Titov pionir koji je dočekao svojih četrdeset i kusur godina života u Jugoslaviji koja se nije raspala i koji radi posao koji ga je oduvek zanimao - istraživač neobjašnjivih fenomena. Međutim, ono što je karakteristično jeste njegova naracija, koja je na trenutke tipično komunistički naivna, a na momente birokratska.

* Stvarno deluje tripozno što su putnici kroz portale, u momentu kad stupe u drugi univerzum, pijani. Zašto si ih ošamućivao?

- Prvo, ja ne volim pijance jer mislim da je to jedno negativno stanje duha, ali pošto je u mojoj knjizi reakcija na prolazak kroz portal stanje koje se najbliže može opisati kao pijanstvo, bilo mi je ključno, ne zbog likova koji prolaze odavde i propadaju kroz portale kod komunista, kao pijane ustaše, pijani četnici... već zbog knjige, zato što mislim da je efektniji doživljaj kada glavni junak socijalističkog univerzuma prođe kroz portal u naš prljavi univerzum, pa još i mrtav pijan. Ta bespomoćnost koja je dodatna na ono što on vidi oko sebe. Nije mi išlo da on prođe kroz portal, bude trezan, odmah sve vidi - ne! On mora da bude hendikepiran i zato sam im dao taj efekat pijanstva dok prolaze kroz portale, ali i to da komunisti taj problem efikasno rešavaju kapanjem jugoslovenskog kokaina u oči.

* Kako bi ti opisao ovu sada situaciju kod nas - kao pijanstvo, mamurluk ili nešto treće?

- Ovo kod nas zapravo ne može ni da se poredi sa pijanstvom, niti mamurlukom. Ovo kod nas je heroinska zavisnost u najgoroj fazi u kojoj se svi tresemo u krizi da bismo dobijali sve manje i manje i mrvice. To je naša realnost, pijanstvo je romantično u odnosu na ovo u čemu se mi nalazimo. Ovo je smrt više generacija i to jeste bila poenta knjige - da pokažem koliko smo daleko od zdravog, normalnog i drugačijeg društva. Da smo profućkali sve svoje šanse. U ovom trenutku ja ne znam šta može da nas spasi.

* Šta još uvek čuvaš i neguješ od tog Titovog pionira?

- Zakletvu. Kad se izbace ideološki elementi, ta zakletva je sve što čovek treba da bude: dobar drug, vredan, marljiv i pošten. Ja sam tako vaspitan i najprijatnije se osećam kada pratim pionirsku zakletvu.

Jugo-licemerje

* Kazao si da je knjiga posvećena svima onima koji se sećaju Jugoslavije. Zašto?

- Ne samo zato da vide kako bi izgledala Jugoslavija da je opstala. Ne sumnja valjda niko da bi to bila jedna prebudžena država, apsolutno superiorna u svakom pogledu kao što je i u mojoj knjizi, nego da više prestanu da se pale da je moglo da se desi nešto. Da je nešto moglo da se desi, desilo bi se. Čak je i u mom romanu bacanje novčića odlučivalo o sudbini Jugoslavije. U tom kontekstu je zbog toga zaista glupo i bezobrazno, od svih nas koji smo prisustvovali raspadu Jugoslavije i nismo za nju mrdnuli, da nad njom sada kukamo. Dobro, neki su bili maloletni pa baš i nisu imali opcija, ali svi oni koji su srušili Jugoslaviju i socijalizam a sada kukaju kao možda nije trebalo - to, nije jugonostalgija, nego jugo-licemerje. LJudi su zaboravili kakva je bila ta zemlja.

Zemlja sa 24 miliona ne može da leži na jednoj grbači

- Jugoslavija nije bila idealna. Ona je to postala u mom romanu tek kada su izginuli svi oni koji su je vodili i kada je tok istorije promenio svoj pravac. Ekipa koja je vodila Jugoslaviju još od sedamdesetih radila je zdušno na njenom uništavanju. Sami komunisti, oni ubeđeni, neki i iz moje porodice, kada sam ih pitao, pišući ovu knjigu, "šta ste vi mislili da će se 70-ih dogoditi posle Titove smrti" - bili su u fazonu da su znali da će sve odmah da se raspadne. Pa, ako su ubeđeni komunisti verovali da sve leži na jednom čoveku, jednom nadimku, jasno je bilo da ne može jedna zemlja sa 24 miliona da leži na jednoj grbači, zato što kad ona prestane da postoji i ode dva metra ispod zemlje, onda će i svi da popadaju na patos - zaključuje Vidojković.

povezane vesti

komentari (6)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Jaca Vršac

12. oktobar 2017.

Ne možemo promeniti istoriju, nju treba ostaviti istoričarima, a živeti za budućnost.

Sava

13. oktobar 2017.

Jedva cekam da procitam. Nego dajte redakcijo vise intervjua! Tako se izlazi iz mraka. Neka kaze ko sta misli. Mozda da prestanete da objavljujete vesti o politicarima na recimo mesec dva i samo intervju za intervjuom? Hvala.

Volor

13. oktobar 2017.

Nebitan lik i kvazi pisac. Imao sam priliku da procitam njegovu knjigu i ono sto sam procitao je tuzno i nedolicno da se prikazuje u drustvu. Ovakvi ljudi upravo na prici o cenzuri i blokadama promovisu sebe, shvatili su da je to najjeftinija reklama.

totti

13. oktobar 2017.

Abdulah Sidran ima najljepsu definiciju te zemlje...kaze...ki kaze da je ta zemlja bila idealna nema mozga,ko kaze da ta zemlja nije valjala nema duse.

Kasno Marko u NBS stiže :)

13. oktobar 2017.

Živo me zanima da bi nekadašnji veliki "opozicionar" Laslo Blašković - sadašnji (pre)podobni direktor Narodne biblioteke Srbije, smeo da dopusti Markovo gostovanje u NBS? Verovatno ne, pošto mu je ova vlast nedavno progledala kroz prste zbog klasičnog nepotizma u vidu "udomljavanja" familije u Biblioteci MS u Novom Sadu. Druže Marko, nemoj nikad da postaneš Laslo!

Dobri i zli ljudi

13. oktobar 2017.

Otićiću još dalje od Marka kao, nešto, stariji pionir i rizikovati da ispadnem glup u društvu. Nikada nisam shvatao, zašto ljudi kradu. Ako već osuđuju, bljuju vatru na tajkune, ali i gledaju kako ih vlast vara i pljačka, zašto su i oni spremni da isto čine ? Zar žele da provedu godine u bajbokani ? Po meni, što dalje od zlih ljudi.