Dušica Žegarac: Kao na filmu

Stalno se pribojavate da ćete nešto što je u njenoj biografiji važno izostaviti. O njenoj glumi se pisalo i pričalo, a ona sama je svoja sećanja zabeležila u odličnoj knjizi „Kao na filmu“ (Izdavač: Filmski centar Srbije). Upečatljivo je to svedočanstvo o filmu, ljudima, vremenu, životu onako kao ga je Dušica Žegarac vidi i živi, a prekjučerašnje predstavljanje ove knjige u beogradskoj knjižari Plato samo je potvrdilo činjenicu da se temeljan rad i ozbiljnost nasuprot sveopštoj površnosti i diktaturi tržišta isplate. Dušica Žegarac se u medijima pojavljivala isključivo onda kada je imala šta da kaže i da predstavi ono što radi. Nikada se po novinama i časopisima nije pojavljivala bez povoda. O knjizi „Kao na filmu“ govorili su pored autorke reditelj Puriša Đorđević i filmski kritičar Miroljub Miki Stojanović.

Knjiga u ovdašnjoj javnosti naišla je na pozitivne kritike, mada je bilo i onih kojima se napisano u knjizi nije dopalo. Suštinu je u svojoj recenziji objasnio Milomir Mikan Marinović, koji piše: „Zahvaljujući svojoj jedinstvenoj poziciji iskustvo Žegarčeve obuhvata nekoliko najznačajnijih faza jugoslovenske kinematografije i rad sa rediteljima nekoliko generacija. Od početaka u fazi soc-neorealizma pa preko filmova moderne iz šezdesetih i Crnog talasa u njenom okviru i Češke škole i njenih savremenika u sedamdesetim i osamdesetim sve do čvrstih žanrova postjugoslovenske tranzicione faze. Za svakog ko se ubuduće bude interesovao za istoriju jugoslovenske kinematografije memoarske beleške Dušice Žegarac će biti neizbežna referenca.“

Monografiju „Dušica Žegarac ili crna dama sa zvezdanom senkom“ napisao je Ranko Munitić, a reditelj Zdravko Randić posvetio joj je dokumentarni film. Dušica Žegarac u intervjuu koji je dala Đorđu Bajiću između ostalog kaže da je imala sreću da radi sa dobrim rediteljima, kako ih je ona nazvala „Sedam veličanstvenih“. Dušica izdvaja filmove „Deveti krug (1960, režija: France Štiglic), Tople godine (1966, r: Dragoslav Lazić) i Nemirni. (1967, r: Kokan Rakonjac), Buđenje pacova (1967) Živojina Pavlovića, O Opkladi (1970) Zdravka Randića, Od svakog koga sam volela (1999) Puriše Đorđevića. Potom idu: Poseban tretman (1980, r: Goran Paskaljević), Variola vera (1982, r: Goran Marković). I na kraju: Čovjek koga treba ubiti (1979, r: Veljko Bulajić), Enigma (1987, r: Lućio Fulći), Haloa (1988, r: Lordan Zafranović) i T. T. sindrom (2000) Dejana Zečevića. Rođena u Beogradu, godine 1962. godine upisuje glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Živela je i u Portugalu, ima sina Francisca i ćerku Tatjanu.