Britain first

A ispala je (ta rečenica) vrlo podesna da se najkraće moguće opiše ono što se odigralo u četvrtak u Velikoj Britaniji.

U čudesnom svetu dođagaju se čudesne stvari, i jedna takva dogodila se prekjuče. Svi znamo da su tog dana Britanci odlučili da izađu iz Evropske unije. Kadar da se približi zagonetki Vasione, Hoking je promašio kad je u pitanju raspoloženje njegove nacije. Bio je među onima koji su bili za ostanak, i ostao je u manjini.

Računam da ćete razumeti kao šalu kad kažem da nisam bio ništa pametniji od Hokinga: za našim stolom u Maloj Slaviji kovertirao sam pre neki dan da će Britanci odlučiti da ostanu u Evropi. Jedina valjda činjenica koja me je opominjala na oprez bila je ta da su se pored slavnog fizičara za Evropu opredeljivali i drugi najbolji Britanci – od pisaca do fudbalera, uključujući Bekama. Kad god imam tako nešto pred sobom, zazebem: i Antu Markovića podržavali su najbolji pa je svojevremeno tučen od političkog polusveta, i u krvi je nestala jedna solidna država. Otada, pouzdano znam da ne odlučuju najbolji nego oni drugi. To gorko saznanje poneće iz ovoga istorijskog glasanja i ona polovina Britanaca čija je ideja evropskog zajedništva doživela poraz, ma koliko da će se njihovo demokratsko vaspitanje odupirati takvom osećaju. Svi se glasovi broje, i najboljih i najgorih, i diktatura demokratije se surovo nastavlja.

Ako im je za utehu (evo malo engleskog humora) nisu poraženi samo oni, izgubio je i Čerčil, on pre i više možda od svih. Veliki Englez, ali zato ništa manji Evropljanin, pokazivao je da se to može biti u isti mah. Kad čovek prođe kroz tu istoriju, koju on predstavlja, ne mora da bude nošen nikakvom nostalgijom da bi video kakve kolosalne ideje su izražavali ljudi kao što je bio on. Kao ratni pobednik, podržao je francusku velikodušnost da se pruži ruka Nemačkoj. Iskustvo mu je govorilo da svet ne može biti bolji ako se ne razvija u miru, i ako mu blagostanje nije cilj. Nisam zaboravio njegov cinizam, brutalnost i aroganciju, ali oni su bili nešto što je pripadalo njegovoj literarnoj a ne političkoj uobrazilji. Kako stvari mogu da se rešavaju bez nas, govorio je otprilike ovako dok je kritikovao svoje protivnike, ukazujući im na to da Britanija – tek kad je unutra – može biti prava, velika, Britanija.

Juče ujutro – počev od negde tri sata, kad je Tajms počeo da naglašava ono Out na račun onoga In – bilo je već jasno da gazimo po pepelu Čerčilovih ideja. Dopustite malo te patetike, ipak se sahranjuje jedan svet. Pritom nije sasvim izvesno kakav ga smenjuje. Gordon Braun je dan pre izjašnjavanja gotovo zaridao za Britanijom, kakva je nekad bila. Ovo nije ona koju volim, kazao je, misleći na raspojasanu kampanju i grubosti njene retorike. Britanci nisu imali Prvu i Drugu Srbiju, i sad ih izgleda dobijaju. I nije samo u pitanju Britanija, ova se igra igra na širem prostoru. DŽonsona podržava Tramp, Trampa Šešelj, sve njih Putin. Da li ste sigurni da u svemu tome nema nekog ludog sistema, da ne kažem sistema ludila? Pomišljao sam da u tome društvancetu moraš izgledati u prodidži stilu, dakle sa nemirnom, raščupanom kosom; ali, nemaju svi spomenuti taj znak, tek dvojica. Mora, dakle, da postoji nešto još. Gledao sam funtu kako se strmoglavljuje te noći sa četvrtka na petak, sa strašnim padom od dvanaest i po odsto: gledao sam je možda i sa više straha od onih kojih se to neposredno ticalo a koji su glasali u korist svoje štete, sa nadom da će se jednoga dana sve to vratiti. Da li hoće? To, dabome, niko ne zna, ali svejedno, nacionalna ezoterija je još jednom trujumfovala prenebregavajući notorne životne potrebe ljudi. Tamo gde je bilo deficita istorije, sad se ona pojavila u suficitu. Već čujem, da se mi izgleda zanosimo kad mislimo da zapadni čovek samo misli na novac, i da ga samo novac opredeljuje. Evo ih kako liče na nas! To relaksira naš svet, to mu govori da nije najgori, i da ima braće i tamo gde se ne nadaš.

Vratićemo se mi na nas, samo još nekoliko reči o Evropi i Ostrvljanima. Ne može biti da ovo nije šokantna odluka. Nema s ove strane Lamanša De Gola da u stilu spomenutog Čerčila vrati sarkazam, i kaže – ma pustite ih, oni su samo jedno obično ostrvo, ko još mari za njih. Istini za volju, Britanija je počela da radi na svome izlasku iz Unije od časa kad je, pre 43 godine, u nju primljena. I kad je postala član često je više delovala kao da to i nije. Pa ipak, izlazak je iznenadio izgleda i one koji su mislili da ih tu nema šta iznenaditi. Očekivalo se čudo, i njega nije bilo. Sad Nemačka i Francuska ponovo moraju uzeti istoriju u svoje ruke, kao u vreme Šumana, kad je predlagao zajednicu za ugalj i čelik kao prevenciju protiv budućih ratova u srcu Evrope. Da li oni za to imaju snage? Daleko su od neke uverljivosti, ali sigurno neće (neće moći) sedeti skrštenih ruku. Bio sam u Solunu, 2003, u danima kad je Žiskar D’Esten objavljivao da se zaveštanje velikih o Evropi od Atlanita do Urala ispunjava na izvanredan način. Tad je tamo u ime Srbije nastupao Zoran Živković. Sve lanjski snegovi.

Ustvari, mnogo toga će zavisiti od verovatnog budućeg britanskog lidera Borisa DŽonsona. Ovde je na njega pronicljivo odigrao Uroš Balov štampajući mu prošle godine knjigu „Faktor Čerčil“. Pazite, taj je (DŽonson) u knjizi napisao da je Čerčil „jedno od vrhovnih božanstava EU“, pritom ne ostavljajući mesta sumnji da mu je Čerčil idol. E sad: ostavlja on i Čerčila i emocije po strani kao brzi voz malu stanicu. To navodim ne da bih se iščuđavao nad ljudskom prevrtljivošću kad se nađe pred izazovom vlasti, nego da bih eventualno video šansu za pragmatizam, koji bi mogla da diktira ekonomija, i koji bi pacifikovao situaciju i preveo je u neku drugu epohu. Ove svakako više nema.

Kakvu? Nisam sposoban da predvidim. Škotska je već viđena van Britanije, ali to nije deo ključnih kretanja. Nekome gore spomenuta gospoda koja se polako okupljaju liči na to da bi varvari ponovo mogli da uzmu glavnu reč. Ko zna. Znaci nisu dobri, manijak je ubio DŽo Koks izvikujući parolu Britain first. Ko garantuje da manijaštvo na toj paroli neće postati zaraza, pogotovo ako oporavak Britanije posle napuštanja Unije ne bude brz i prema najvećim apetitima, ili ako se regresija ispolji i u vezanim, dosad partnerskim zemljama? Lepenovi čekaju priliku u Francuskoj, Alternativa za Nemačku u Nemačkoj. Da li je ključ mira opet u Berlinu? Kisindžer je znao oporo da kaže da je Nemačka uvek bila ili slaba ili jaka za mir. Razmišljaćemo još nad ovom rečenicom, koja će nam možda određivati sudbinu.

Kod nas? Dok pišem ovaj tekst, naši iz Vlade se još nisu oglasili. Verujem da će strategija za Evropu biti deklarativno potvrđena, i bez Londona u njoj, ali da ćemo pokušati da osnažimo našu naviku da vodimo svoju politiku a da budemo član Unije. Da u neku ruku zamenimo Britaniju! To jeste smešno, ali to jeste tako. Posustali entuzijazam za Evropu biće dodatno ugrožen. Jedno je, međutim, sigurno: ambasador Davenport nas više neće moći podsećati na obaveze, jer ih, Britanac u Uniji, ni sam više neće imati. Ali, buduća Evropa mnogo više nego dosad moraće počivati na samodisciplini i odgovornosti, bez zaboravljanja osnovne ideje koja je okupila zemlje i narode u jednu zajednicu. To znači, vratiti se prosto na početak. Ako ne bude tako, ovaj birokratski kolos završiće kao dinosaurusi: pod sopstvenom težinom. Ili, kao Austrougarska. Ili – što da ne – kao Jugoslavija. Fatalno umorena. Britanski referendum biće krivac, možda i najveći, ali, samo jedan među mnogima.