Nasleđe Radomira Konstantinovića

Dimenzije misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića. Svi ti tekstovi saopšteni su na Međunarodnom okruglom stolu posvećenom delu Radomira Konstantinovića, koji je, u organizaciji Saveta za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića i Gradske biblioteke u Subotici, od 29. do 31. oktobra 2015. godine, održan u Subotici, gradu u kome je Konstantinović rođen i koji je sedište Saveta.

U obimnom opusu Radomira Konstantinovića nema dela koje je, iz nekog razloga, ostalo neobjavljeno. On je nosilac prestižnih nagrada, ne mnogo ali je i prevođen. Međutim, bio je jedan od najnapadanijih srpskih intelektualaca, a to nije smrt već specifičan način života stvaraoca. Nepunih pet godina posle smrti, Konstantinović je prisutniji u javnosti nego mnogi njegovi savremenici, i više nego što je sam to bio ranije. On se čita, a čita se jer su njegove teme univerzalne, transtemporalne. Na konkursu za esej koji je raspisao Savet, javilo se 23 mladih do 30 godina. Prvu nagradu koja nosi naziv njegovog jedinstvenog dela Biće i jezik mogao je dobiti samo jedan učesnik ali je žiri više radova preporučio za objavljivanje. A Međunarodni okrugli sto u Subotici bio je, u svakoj pojedinosti, ilustracija duha otvorenosti. NJegovi učesnici nisu bili samo iz Beograda, Novog Sada i Subotice, već i iz Zagreba, Skoplja, Sarajeva, Berlina, Budimpešte, Trsta… Otkrivali su dimenzije dela Radomira Konstantinovića: filozofsku, istorijsku, književnu i utvrđivali da Konstantinovićevo delo nije svodivo ni na jednu od njih: celinu čine sve one zajedno.

Kritikujući zatvorenost koja je moguća u Srbiji, ali i u Budimpešti i Londonu, Konstantinović je nije video kao isključivost prema Drugom, onom „iza brda“, već i kao odbacivanje različitosti unutar jedne zajednice – koju nije prvi nazvao palankom. Ta okamenjenost duha sužava mogućnost traženja racionalnih rešenja, sporazuma i kompromisa. Ona slobodi pretpostavlja jedinstvo u blokovima, jedno stanovište, koje vodi u nacizam. I sam svrstavan u jedan od takvih blokova, nazvan Drugom Srbijom, Konstantinović je tu sintagmu, koliko sam uspela da ustanovim, sam upotrebio samo jednom, onda kada je hteo da odredi granicu u zaraćenim stranama 90-ih godina: „Druga Srbija je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom“. Inače, govorio je da on, kao znalac srpskog jezika, u vidu ima ne drugu već drugačiju Srbiju: pluralnu, demokratsku, slobodnu. Uostalom, asocijacija intelektualaca, kojoj je on kratko vreme bio na čelu, nosila je naziv Beogradski krug a ne Druga Srbija.

U zborniku tekstova O duhu otvorenosti dotaknuti su gotovo svi slojevi kompleksne misli Radomira Konstantinovića. Skrenem pažnju na tri teksta oko kojih se grupišu, kao po nekom dogovoru autora, i svi ostali tekstovi u zborniku.

Prvi je tekst Milorada Belačnića, O duhu otvorenosti (uz opus Radomira Konstantinovića) . Jedan od najboljih poznavalaca dela Radomira Konstantinovića i jedan od najplodnijih autora o tom delu, Belančić u Konstantinovićevom uvodniku januarskom broju beogradskog časopisa Mladost za 1952. godinu, Naše nužnosti, nalazi početak one linije koju je Konstantinović sledio do kraja života. Dvadesetšestogodišnji Konstantinović kaže: „Otvara se, evo, još jedna godina, za koju ne možemo da kažemo: bela je, ili crna“. Kako će se rešavati dihotomija između zatvorenog i otvorenog društva posle 1948. godine, koju je, kako je govorio, doživeo kao još neizvesno ali naznačeno oslobađanje duha od dogme?

Drugi je tekst makedonskog naučnika Georgija Stardelova „Biće i jezik“, enciklopedija srpskih pesnika XX veka. Bio je to trenutak kristalizacije suštinske misli okruglog stola. Kao što je Konstantinović zatvorenost univerzalna, tako je i Stardelov bio živa ilustracija otvorenosti kao univerzalnog fenomena: ona je moguća u slobodnom pojedincu.

Stardelov u osmotomnom Konstantinovićevom delu Biće i jezik vidi vrhunac njegovog filozofskog, istorijskog i književnog masiva. Ono spada u jedinstvene poduhvate ne samo u južnoslovenskim književnostima nego i u evropskoj kulturi. Neselektivna filozofija poezije, kroz analizu pesništva 113 srpskih pesnika, u jedinstvu srca i uma, jezika i poezije, i da ništa drugo nije napisao, a bez svega drugog ne bi mogao napisati upravo Biće i jezik – Konstantinović bi sve napade ostavio tamo gde i spadaju – povesti banalnosti i inferiornosti. Stardelov je u redu onih koji su u Subotici, nakon svega, mogli da kažu: „Da ova osmotomna knjiga nije bila napisana, ne bih verovao da je uopšte moguća, toliko mi poduhvat Radomira Konstantinovića izgleda nestvaran i neponovljiv. Pri tome, Biće i jezik, po svom opsegu i dubini, jeste ne samo jedinstvena, već i prva knjiga jednog novog integralnog i kompleksnog filozofskog modela književne kritike u istoriji srpske i evropske literature i kulture“.

Treća tema je Sarajevo u opusu Radomira Konstantinovića. O njoj u zborniku koji predstavljamo govore četiri autora iz Sarajeva: Hanifa Kapidžić – Osmanagić u Pozdravnom pismu učesnicima Međunarodnog okruglog stola u ime Akademije nauka Bosne i Hercegovine čije je inostrani član od 2002. bio Radomir Konstantinović. A zatim, Slavko Šantić, Mile Stojić, Mile Babić. Konstantinovićeve veze sa Sarajevom nisu samo poglavlje hronologije njegovog života. One su duge: od ranih pedesetih godina do njegove smrti. Ispunjene su njegovom intenzivnom vezanošću sa intelektualnom zajednicom Sarajeva, bogatom različitostima koje je Konstantinović voleo zato što ih je poznavao i razumevao. A njegov odnos prema ratu bio je i stvar njegove etike. U ubijanom Sarajevu njegov glas je odjekivao „kao glas savjesti u nevremenu“.

Savet za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića nije Savet za odbranu ličnosti i dela Radomira Konstantinovića. On čini ono što može: inicira čitanje, proučavanje, razmišljanje i razumevanje kritičara zatvorenog društva koji je u otvorenom društvu video šifru za njegovu ne samo budućnost nego i sadašnjost. Nije nova pojava u istoriji da društva insistiraju na krajnostima upravo onda kada one postaju neodržive. Otuda tako živa rasprava o Konstantinoviću.

Reč izgovorena na promociji Zbornika „O duhu otvorenosti. Dimenzije misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića“ u Zavodu za kulturu Vojvodine, u Novom Sadu 27. juna. Oprema teksta redakcijska