Njegovo božanstvo užitak

Kao što je vazda bio slučaj u istoriji Zapada, neki će radije staviti mračne Hobsove naočari, a drugi se opredeliti za idealizam na Rusov način. Amerika naginje prvoj verziji. U njoj neizbežno izbija rat polova i kultura. Štaviše, rat je uveliko počeo. Takva tmurna konstatacija izvire iz feminističkih radova Šir Hajt (Shere Hite), koliko strastvenih toliko i kontroverznih. Nakon izlaska The Hite report on Famale Sexuality godine 1976, u izveštaju – The New Hite Report – iz 2000, tvrdi se kako seksualno ponašanje ne zavisi od bioloških nego od kulturnih datosti i stiče značaj stimulacije klitorisa bez koje žena ne može doživeti orgazam.

Objavljen 1994, The Hite Report on the Family objašnjava kako porodica uopšte ne propada, nego se, naprotiv, prosto transformiše i stvara nove vrste parova. Ipak, uzeti u celini izveštaji su obojeni donekle obeshrabrujućim tonom. Istraživanje sprovedeno putem anketiranja oslanja se na 3.000 odgovora distribuiranih kako sledi: 50 odsto u SAD, 35 odsto na Starom kontinentu (14 procenata u Engleskoj, 10 odsto u Nemačkoj, šest odsto u Holandiji, dva odsto u Francuskoj…), a ostatak u osam drugih zemalja. Populacija obeležena protestantizmom uverljivo dominira nad katoličkim svetom, koji je sveden na manje od desetine ispitanika, dok je severnoamerička masa preplavila rezultate.

Dečaci i devojčice veoma rano nauče nešto što ostaje utisnuto za ceo život, a to je da se ne maze sa svojim roditeljima, naročito ako su ovi nagi, pogotovo ne u delu gde su im genitalije, koje ne smeju dodirivati. Prema Šir Hajt, to kasnije proizvodi neodoljivu potrebu za intimnim ljubavnim i telesnim kontaktom. Po istom modelu, Hajtova sadomazohističku naklonost vezuje za frekventnost i intenzitet fizičkih kazni, uobičajenu praksu koja se u SAD i u Engleskoj sprovodi od najranijeg uzrasta, dok je u Skandinaviji, na primer, izložena sudskom progonu. Preuzimajući staru viktorijansku ideju, Hajtova tvrdi da se tako izaziva dotok krvi u guzove i pojava genitalnih senzacija, naročito kod devojčica. To iskustvo je tim pre erotizovano jer se samo tako ostvaruje veći stepen intimnosti s ocem ili majkom. Ako su ove napomene zaista tačne, time se povlači jasna razlika u prirodi između anglosaksonskih zemalja i hedonističke Evrope, koja štiti, dodiruje, mazi svoje mladunce i brine o njima. Ako je u pitanju samo američka fantazma koju otkrivaju ispitanici, to dosta govori o permanentnom strahu od telesnog kontakta i seksualnosti uopšte. Kako god bilo, u oba slučaja se javlja stari erotski model, obeležen sukobom i dominacijom muškarca. Neki stručnjaci čak ocenjuju kako je porodično ili bračno nasilje, frekventno u zemlji Ujka Sema, posledica kaznenih metoda koje se koriste nad decom i adolescentima.

Druga crta prožeta snažnim pesimizmom tiče se definicije muškog straha od ljubavi koji se vezuje za traumatično detinjstvo. Dečaci mnogo masturbiraju u uzrastu između desete i dvanaeste godine, što nam je otkriveno Kinzijevim izveštajem, ali to čine tajno, ispunjeni stidom, u istom trenutku kada im se naređuje da „napuste“ majku, da se ophode muževno, a ne da ostanu mamini plačljivci (Don’t be a sissy!). Prema autoru, ti spojeni fenomeni u njima indukuju konfuzni tip seksualnosti, mešajući privrženost sa mržnjom, osećanje krivice s besom. Zato brojni odrasli muškarci osećaju strah od dubokog zaljubljivanja u ženu, mogućnost koja je jednako prijatna i zastrašujuća za njih. Mnogi od njih se neće oženiti onom u koju su strastveno zaljubljeni i time se javno hvališu ne bi li ispoljili vernost idealima grupe muškaraca.

Objašnjenja su još sumornija u vezi s obrazovanjem ženskog libida. A sve to divno počinje! Mnoštvo devojčica doživljava divan period nezavisnosti i slobode sve do adolescencije, jer im je dopušteno da se ponašaju kao neka vrsta promašenih dečaka (tomboys). A onda se stvari naprasno kvare, kada i porodica naređuje da postanu „dobre devojke“, u vreme prve menstruacije. To ostaje potpuni tabu, obavijen debelim velim ćutanja, baš u trenutku kada se devojke potajno prepuštaju masturbaciji, o kojoj takođe zabranjeno govoriti, i kada trpe fizičko kažnjavanje sa snažnim senzualnim efektom. Oduzima im se bilo kakva moć vladanja nad sopstvenim telom. Jedini primer koji im se predočava kao uzoran jeste model majke, potpuno aseksualno definisan unutar doma. Prema tome, sve bračne jedinice savršeno reprodukuju dvojaki muški standard, tako drag viktorijanskoj buržoaziji. I dalje čuvajući dominantnu poziciju u SAD, on žene deli na dve radikalno suprotne kategorije, na „dobre“ žene, po uzoru na Bogorodicu, devičanske majke ili poslušne kćeri, s jedne strane, te s druge strane na „rđave“, opasne žene koje ne kontrolišu svoje seksualne porive. Shodno tome, devojke razvijaju dvostruki identitet, iz sramote da ne propuste na videlo strogo zabranjene stvari, potisnute pod pritiskom čulnog i gestikularnog učenja: „Skupi noge!“, ponavlja im se bez prestanka od treće do trinaeste godine. Tinejdžerka koja se dobro vlada u javnosti sme da ispolji svoju istinsku žudnju i senzualnost samo u privatnoj sferi. Bez obzira na to što i ovde Šir Hajt evocira više mit nego stvarnost, on je dovoljno moćan da progoni američko društvo. Film Gerija Vinka (Gary Winick) iz 2004. 13 Going on 30 (Danas 13, sutra 30; prim. prev.) sa DŽenifer Garner (Jennifer Garner) u glavnoj ulozi, govori o jednoj devojčici koju su nestašni dečaci zatvorili u toalet i koja zamišlja želju i pretvara se u vampira od dvadeset devet godina, zadržavajući duh i nespretnost jedne trinaestogodišnjakinje… Označen kategorijom PG-13 zbog „lakog seksualnog sadržaja i pominjanja droge“, film je pravi biser koji pogađa osetljivu žicu, poigravajući se s dvema uzastopnim ličnostima.

Bez obzira na to što na drugim mestima ispoljava želju da raskine s ovakvim „patrijarhalnim“ opterećenjima, po njoj vezanim za stare ikone posvećene slici aseksualne majke, Šir Hajt nam ovde prenosi turobnu konstataciju. Nije li rat polova i kultura neizbežna u SAD ako su oba roda u toj meri stvarno i obuhvatno programirana u okviru bračne ustanove, na kraju XX veka?

Viđenje drugih istraživača obeleženo je većim optimizmom. Iako dele mišljenje prema kome američko obrazovanje povezuje ljubav i telo sa strahom od opasnosti za porodicu i civilizaciju, ima stručnjaka koji pozivaju na prevazilaženje sukoba radi zasnivanja novog društvenog konsenzusa. Oni podsećaju da se seksualnost svih individua vezuje za mušku ili žensku ulogu koju definiše društvo. „Naposletku shvatamo da nije dovoljno jesti kako bi se umirila glad koju osećamo.“ Već 1971. jedan autor je okvalifikovao ljubav kao složen i relacioni proces koji se ne može zadovoljiti zamenama i tvrdio kako je ljudskom biću stalno potrebna istinska intimnost, makar to bila samo jedna osoba, u nedostatku čega neizbežno pati. Četvrt stoleća kasnije, isti autor insistira na najnovijem povratku senzualne jednakosti, nakon perioda velike urbanizacije koja je Evine kćeri osudila na podređeno mesto. No, on smatra da se radi o novom tipu jednakosti. Jer žene su bile u srcu tradicionalnog društva, dok su muškarci lovili ili se bavili poljoprivredom oko sela. Sada žene napuštaju domaćinstvo kako bi se pridružile muškarcima na novim radnim mestima i s njima se takmičile, boreći se za ravnopravnost, osim kada ih majčinstvo natera da se vrate u dom.

Možda istina nije ni na Hobsovoj ni na Rusoovoj strani. Držeći se podalje od moralnih osuda nastalih na temelju pesimističkih ili optiističkih vizija, istoričari najpre mere dubinu promena, a potom zapažaju fluidnost situacije na početku XXI veka. Razapeta između neprikosnovenih tradicija koje braku dodeljuju sakralnu vrednost i izazova koje pred nju stavlja aktuelni svet, nije li zapadna civilizacija prosto posvećena proizvodnji novih sinteza, zaklonjenih površinskim konfliktima? Mlade generacije – doduše one u SAD u zaostatku za Evropom – na pragu su novih pregovora o društvenom ugovoru putem redefinisanja seksualnog pakta. Ženska sloboda, na polju erotizma i rada, duboko potresa stub bračnih tradicija. Disjunkcija načela prokreacije i užitka otvara sasvim novi prostor. Celokupno društvo je uzdrmano, do najmanjeg člana, jer profesionalna konkurencija traži od domaćinstva da se prilagodi, pošto žene više ne pristaju da žrtvuju svoju žudnju za majčinstvom niti da se same vrate u kuću kako bi se brinule o bebama. Dvojaki muški standard, nasleđe viktorijanskog doba, nije mrtav, sigurno ne u Americi, ali je ranjen u jedno krilo, tako da ga devojke i žene preokreću u svoju korist. Tiranija užitka i skoro mistična potraga za simultanim orgazmom dodatno doprinosi destabilizaciji bračne ustanove, koja se više ne prihvata kao jedini efikasni model za podizanje dece. Između dva „roda“ javljaju se konfrontacije, budući da su oni sve zahtevniji jedan prema drugom. Nesigurnost naročito pogađa mlade muškarce, koji doživljavaju težak period tranzicije, primorani da majčističke istine o opadanju prilagode borbi za ravnopravnost koju vode njihove vršnjakinje. Oni koji su nekada bili odbačeni ili marginalizovani zbog toga što u svom erotizmu nisu težili reprodukciji sada dobijaju sve veće pravo građanstva, na ruševinama patrijarhalne porodice koju sumorno oslikava Šir Hajt.

Budućnost nije zapisana u knjigama. Ne možemo čak obuhvatiti ni neverovatne dalekosežne promene koje se zbivaju pred našim nosem. Bez ikakve zebnje žene sada mogu da se klanjaju njegovom božanstvu užitku, prvi put od nastanka čovečanstva. Ni to nije dovoljno. Potrebno je da za time i same žude. Jer kulture su sačinjene od debelih stratusa koji se slažu jedan preko drugog. Novi sloj civilizacijske crnice nije kadar da uništi klice ponikle u onima koji mu prethode, viševekovne tradicije ne nestaju nužno sa svakom novinom. Iako je početak trećeg milenijuma van svake sumnje vreme neverovatnih preobražaja, oni koji su obema nogama u njemu mogu ga samo delimično osmatrati, kroz svojevrsne pukotine i konfliktni dijalog između višestrukih sila. Posmatrač ne može znati u kom će pravcu i koliko daleko otići promena. Budućnost ostaje otvorena, nepredskaziva.

Poznati profesor univerziteta Pariz-Sever i član Instituta za napredne studije u Prinstonu objavio je multidisciplinarnu studiju provokativnog naslova „Orgazam i Zapad – istorija užitka od XVI veka do danas“. Autor je sebi stavio u zadatak da jednu krajnje individualnu gotovo neizrecivu emociju sagleda kao kulturnu realnost i kolektivno iskustvo koje je vrlo bitan pokretač zapadnog dinamizma. U dogovoru sa izdavačem Akademskom knjigom Danas objavljuje odlomak iz ove studije o efektima seksualne revolucije iz 60-ih godina prošlog veka.