Uspenje i sunovrat gospodina Petrovića

Aleksandar Gatalica se, dosledno, odlučuje za autentičan pristup poznatim literarnim obrascima, te se i u Sonati za lošeg čoveka (Vulkan, Beograd 2016) nalazi više puta ispričana povest o mračnim 90-im, povest ljubavi i patnje, no, kroz originalnu pripovedačku veštinu, roman dobija dublju konotaciju i punoću značenja, koje prevazilazi hroniku jednog doba.

U slikama Veka, u povesti o Velikom ratu, Gatalica je već ustanovio jednostavne, a krajnje funkcionalne principe: priča o dobu je priča o čoveku, autohtonoj jedinki, koja vreme i njegove vrednosti transponuje u čin ličnoga delanja, u vlastitu etiku. Ispitivanje mena kolektivne svesti, kao u doba komunizma ili fašizma, (pripovetke Crne košulje i pogrebna muzika ili Venecijansko ogledalo), za autora je delikatan, ali plodonosni posao: tu se kriju odgovori na važna pitanja egzistencijalnog smisla.

Glavni junak romana Sonata za lošeg čoveka, kaže autor, mogao se zvati i drugačije, ali „Petrovića je u Srba najviše, pa će se i ovaj, sasvim neobični Petrović, umešati među njih“. On je, ustanoviće se tako već na početku priče, paradigma svih stegonoša 90-ih, političkih bardova vladajuće partije, koji su se naglavačke bacali u blato vremena, koristeći ono što se nudilo, a otimajući ono, što im nije pripadalo. Iako je radnja romana sva u 2014, sa reminiscencijama na prošlih dvadesetak godina, svet u kojem živi gospodin Petrović, nije se promenio ni za jotu, od glasovitih 90-ih. One su okamenjene, sveprisutno utemeljene i u početku ovog veka, pa se Petrovićevo poimanje sveta ne menja. Nema ni zbog čega. Najpre, Petrović često i rado obitava u javnim kućama, skrivenim iza firmi krojačkih ili kozmetičkih salona. Odlazi u berbernice, koje bira po količini divljenja, koju iskazuju prema njegovim pripovestima. Odlazi i na koncerte, u statusu privilegovanog slušaoca. A najdublje diše u prostorijama svoje Partije, koje mu daju spokoj, jer su gestapovski hladne.

U duhu karnevalizacije, osobitog fenomena 90-ih, vremena privida i groteske, Petrović se ima vladati kako dolikuje: volandovski. I u Bulgakovljevom svetu, kao i u ovom, važno je izabrati pravu stranu, ne opterećujući se moralnim skrupulama. Petrović je klovnovski odeven, džepova punih olovaka, kojima se nikad i ništa ne zapisuje, jer zapisano je trag egzistencije, koja traži i dozvoljava preispitivanje. Gospodin Petrović će, kao Kamijev junak, ostaviti majku u sanatorijumu, jer nije mogao da vodi brigu o njoj. On je, uostalom, duboko svestan da su svi oko njega mrtvi, samo je on živ. Tuđe smrti, u ključu mersoovskog stranstvovanja, dokazuju tu važnu distinkciju bitka i ne-bitka.

A onda se nešto strašno dogodilo. Gospodin Petrović shvata da „više ništa ne sanja; tačnije – ne sanja ni o čemu…“ Otvara se pukotina u monolitnom svetu imoraliste, kaže autor, posve neuobičajena. Tela prostitutki se, pred njim, raspadaju i pretvaraju u ogoljene kosture, odnekud se čuje majčin sopran, koji u dvoglasu plačno odzvanja iz prošlosti. Privid življenja, tako, postaje očiglednost ispraznosti. I gospodin Petrović bi mogao, konačno, reći, kao Sioran – „Zbrčkan sam od đavolovog ispljuvka. Ali ipak, ali ipak!“ U tom ipak, sve je stalo: iz estetike ružnog, stvoriće se i uobličiti nova estetika straha i drhtanja – konačno, nad suštastveno važnim stvarima. Petrović će početi da voli, da pati, da sumnja. NJegova ljubav, Marina, takođe uprljana kanonima 90-ih, i sama prolazi kroz metamorfozu: od koristoljublja naložnice, do istinske emocije zaljubljene žene. Poverovali su da je ljubav zamela tragove prošlosti, uklonila kosture iz ormara, izbrisala senke ojađenih i izdanih, za čiju su patnju bili krivi. Nadali su se iskupljenju. Iz salonskih stanova, iz koncertnih dvorana, iz vavilonske vreve, otići će u edenski predeo Svetog Stefana. Tamo će ih poraziti tišina, jer „sanjarenja postaju sve kraća, a proza života sve ubedljivija“. „Neko je oklevetao gospodina Petrovića“, te se protiv njega, najpre zaklonjenog iza partijske pripadnosti, te bezbrižnog i arogantnog, vodi proces. Potom, u državnom zatvoru, degradiran i bolestan, utonuo u tišinu, Petrović će pojmiti da jeste Jozef K, jer je i njegov proces, kao i onaj vođen protiv Kafkinog junaka, pokazao da se najdublja grehovnost krije u prilikama koje su propuštene, u samodovoljnosti i nečinjenju. Smrt Jozefa K. je paradigmatična smrt negdašnjeg Petrovića: „Osećao je da će ga stid nadživeti“.

Gospodin Petrović je, poput Pekićevog Ikara Gubelkijana, do savršenstva uvežbao svaku figuru zadatog života, ne sluteći da će njegovo uspenje, let pred očima zadivljene publike, biti prekinuto sunovratom, koji izaziva gravitaciona sila elementarne emocije, straha pred spoznajom sopstva. „A onda, sve iz početka, samo bez gospodina Petrovića…“ NJega se više niko ne seća: ni berberi, ni prodavačica finog porcelana, ni partijske sekretarice. Uteha, ipak, postoji: neko će drugi, pod zategnutom kožom prostitutki, ugledati ogoljene kosture, osetiti strah i drhtanje.

Intencija autora je tako, čistim i jasnim potezima, dovedena do poente. U romanu Sonata za lošeg čoveka, bez patetike i bez zazora, brani se načelo ljubavi, njene neophodnosti i snage da transformiše biće. Kada autor posegne za ovom idejom, onda mora biti sasvim siguran u svoju priču, vladati njome, kao najpreciznijim instrumentom: anatomija vremena i anatomija ljudske duše su, odista, ozbiljni poslovi.