Let iznad stvaralaštva Ilije Markovića

Od prvih njegovih knjiga do ovih potonjih primetan je neprekidni uspon u oblikovanju aforizma kao miniknjiževne forme kojom se stiže do nepomirljivog kritičkog stava, do zahuktalog „pokreta otpora“. Pripadnici Beogradskog aforističarskog kruga stvarali su kreativne pretpostavke za živo prisustvo slobodne i kritičke javnosti. Tako je politička svakodnevica, pored svojih sivih i bezličnih propagandista, dobila i kritičku alternativu, svoje neravnodušne i duhovite svedoke. Jedan od najlucidnijih bio je i ostao Ilija Marković.

Za strategiju svog satiričarskog samoodređenja posebno je važno njegovo viđenje aforizma kao ironijskog sredstva i misaone forme: Aforizam je kap istine u kojoj se prelama more gluposti. Napisao je ne samo pregršt aforizama nego i čitav spis u kojima je sažeo svoje refleksije o umetnosti aforizma. Sve je to učinio da bi bliže odredio tačku s koje posmatra haotičnu stvarnost, da bi se odredio kao nepomirljivi kritičar. U istraživanju novih čuda i novih mogućnosti aforizam se, u njegovoj verziji, pojavljuje tamo gde pamet stane. A specifičnost ove vrste stvaralaštva, u širem smislu, sažeta je u njegovom iskazu: Satiričar izmišlja ono što vidi. Satiričar beleži samo ono što je bitna odrednica realiteta, što je njegova paradigma. Zato i kaže: Kada bi satiričari registrovali sve gluposti, ne bi bili satiričari, već statističari. To je već ontološka pozicija ovog stvaraoca. Satiričar koji ne uspe da vidi celinu, ne može se prema njoj ni odrediti, ne može da zabeleži odakle duvaju najžešći vetrovi. On dijagnosticira prirodu haotičnog stanja u društvu. Više od svega drugog, on je tu da demistifikuje privide poraženog života i da obznani letargiju socijalne omorine: Satiričari su, u stvari, dželati koji ne skidaju glave, već oreole. Za to je neophodna razboritost i hrabrost ali i stav prema spornoj stvarnosti i prema sopstvenom stvaralaštvu. Tu se definišu i književni postupak i ambicije satiričara. Marković piše: Satira je čudna biljčica. Najbolje uspeva tamo gde ima korova. A korova, nažalost, ima svugde gde društveni vrt nije obrađen kako valja. U našem vrtu nisu jasno obeleženi putevi, niti su prokrčene staze. Nema ni putokaza. Nije, zato, neobično što je Marković još 1986. godine, u zbirci Srča, zabležio: Tabu-tema je aforizam bez reči. To će reći, stvarnost je sama izdiktirala oblik aforizma. Tada je već prisutno njegovo uverenje da je u svekolikoj našoj krizi moralna najdublja i da je prethodila našem sveopštem sunovratu. Taj sunovrat se iskazao i kao golemi moralni nered. Nema morala tamo gde nama individualne slobodne i slobodnog društva. Zato Marković i shvata da moralna promena nije mogućna usred haosa, krize vrednosti i sveopšte neslobode. Ali, ona nije moguća sve dok čovek ne pobedi zlo i destrukciju u sebi samom.

U knjizi Ilijada, 1986, Marković se predstavlja kao majstor uopštavanja, ali i satiričnog sažimanja. Polazne ideje, opštijeg karaktera, svodi do dnevne prepoznatjivosti. Tu je i naš podanik: Glava koja klima ne opire se vetrovima. Život u haosu pretvara se u vladavinu dramatičnih situacija: Svi mu se dive jer nemaju druge alternative. Raznolikost životnog iskustva nameće i raznolikost semantičog iskustva: Demagogija: demagog i ja. To je put do satiričareve zrelosti.

Već u zbirci aforizama – epigrama Repigrami, 1978, Markovićeva aforističarska svojstva su preciznost u mišljenju i jasnost u iskazu. Direktna eksplicitnost ide sa semantičkim redom: Pričaju priče koje na njih liče. Reminiscencije su mu skladno oblikovane: Nijedna sila nema stila. Takav je i aforizam: Fraza nema dokaza. Antropološka saznanja su posebno uverljivo oblikovana: NJegove dve ličnosti nemaju sličnosti. Tu je i suštinsko određenje duha narcisoidnosti: Svako mu je ogledalo malo. Ali, njegovoj pažnji nije promakla ni naša etnopsihološka karakteristika – inaćenje: NJegov je moto: pošto( poto. Jezička sloboda ne navodi autora na proizvoljnost u mišljenju: Zbilja, šta je iza cilja? Očigledno, ovde misaona vertikala dodiruje smisao postojanja.

Posebno je značajno Markovićevo delo Prva Jugoslavija, druga Jugoslaviju, treća Jugoslavija. Prodato! , 1995. U sveopštoj političkoj entropiji dominantno mesto pripada vođi. Ispostavlja se da je takvu ličnost mogla da iznedri samo naša golema kriza. On i opstaje na političkoj sceni jer nije prošlo vreme političke demagogije, populizma i opsenarstva, i nije došlo vreme političke punoletnosti građana. Opsednutost vođama deo je političke mitologije i mitoloških obrazaca političke zajednice. Marković piše: U njegovom uspehu je i deo naše krivice. Nije u pitanju jezičko(stilsko poigravanje, nego analitičko poimanje kolektivne krivice: Nije on zaveo diktaturu. Ona je njega. Ovaj aforizam nije duhovita inverzija i lucidna dosetka, nego promišljeno razumevanje vlastodržavlja kao opake strasti koja kao bolest uzima diktatora pod svoje. Kritički stav je beskompromisan i neumoljiv: Prinčevi su iz bajke. Naš je dojahao iz basne. Nije manje eksplicitan ni u aforizmu: Kada on govori, muze ćute. Kako tada, tako i danas. Aforističar nije zapostavio ni etnopsihološke nanose u čijim je temeljima destrukcija: Ako ne znamo da se bijemo, znamo bar da radimo sebi o glavi. Reč je o nasilju koje se pojavljuje ili kao lakrdija ili kao tragedija.

U zbirci aforizama Zar i ti, sine Edipe Ilija Marković nastavlja svoja antropološka i ontološka istraživanja, koja su po mnogo čemu sumornija od prethodnih. Političko svakodnevlje obojeno je crnom bojom. Tu su se, očigledno, našla i iskustva iz aktuelnih zbivanja: Vođa je otišao predaleko. Narod mu je za petama. A tu je i globalni pogled na istoriju, koja je, nesumnjivo, deo našeg političkog nebića: Ako se istorija ponavlja, onda je ovo prošlo vreme. I u ovom delu, autor, snagom psihološkog poniranja i kritičkim promišljanjem, skladno prelazi sa opšteg ljudskog plana na pitanje našeg istorijskog udesa. I kad ne dodiruje metafizičke dubine, suočava nas sa dramatičnim darmarom propadanja zajednice. Što je najvažnije, on se pouzdano bavi aktuelnim događajima, stvarnošću koja doživljava izrazitu tranformaciju hic et nunc. Ne čeka vremensku i istorijsku distancu. Distancira se odmah; ne da se zavesti i prevariti. A to što je najjači u otkrivanju političke demonologije i aktuelne političke ontologije – treba videti kao neumorno stvaralačko traganje za korenom zla i tamnom stranom čovekove prirode.

Marković nije bio samo kritički nadahnut satiričar, već je i mudar stvaralac. Da nije takav, ne bi uverljivo ispisao optužnicu protiv zločinstva i nevaljalstava u našoj najnovijoj istoriji. U knjizi Hvala što ne pušite, ne pijete, ne jedete, u kojoj su se našli aforizmi iz prethodnih knjiga ( Prva Jugoslavija, druga Jugoslavija, treća Jugoslavija. Prodato! ,1995. postalo je do kraja jasno da je bilo pravo umeće usaglasiti nemirni antikonformistički individualizam s jasnim i pročišćenim mišljenjem. Kritička subverzija i snaga osvešćenja obznanjuju nepomirljivi satirični duh. Ironijski darmar istovremeno proizvodi gnev i nagoni na smeh.

Roman Zavedi pa vladaj, 2006. Kruna je autorovog četrdesetogodišnjeg stvaralaštva. Satkan je isključivo od aforizama, po čemu je prvenac u svetskoj literaturi. Ilija Marković je ironičnom projekcijom osvetlio urušeno i haotično društvo energijom strasnog kritičara, bez premca u zemlji Stradiji posle Domanovićeve Stradije. A njegov spis Pljačka im materina, 2013. u stvari je poenta njegovog bogatog stvaralačkog opusa. U njemu je briljantno pokazao u kakvoj su sprezi politika i kriminal. Pokazao je apsurde naše izopačene stvarnosti.

Ilija Marković je svojim stvaralaštvom potvrdio i svoju misao da je aforizam Alfa i Omega srpske satire. On je posedovao kalauz kojim se otključava ironijska brava ove gotovo ekscentrične književno- misaone minijature. Kaligrafski izvežbanim rukopisom, on se predstavio i kao analitičar i kao kritičar, ali prevashodno kao nadmoćni stvaralac. Bilo je izuzetnog poleta, strasti i ljubavi u njegovom stvaralačkom biću.