Ćopić bi danas možda bio tviteraš

Roman je već doživeo svoje drugo izdanje, našao se u najužem izboru za Ninovu nagradu, dobio Nagradu „Danko Popović“, a Žurić je za knjigu priča „Tajna Crvenog zamka“ dobio Andrićevu nagradu za 2015. godinu. Obe knjige bi trebalo pročitati da bi se razumelo zašto bi nepristrasni čitalac rekao da imamo posla sa pravom literaturom, kojoj ne manjka ni estetsko ni etičko, a ni ono tajnovito „zrno soli“ koje su u svoja pripovedanja umeli da umešaju Ćopić, Kočić, Andrić, Kiš, i mnogi znani i manje znani ili zaboravljeni pisci, zbog kojeg se to što su napisali čita i prepričava decenijama i uvek ima najbolju čitalačku publiku. Onu koja razlikuje čitanje knjige od čitanja štampe, tačnije, onu publiku koja razlikuje štivo za jednokratnu upotrebu od onog koje se pokaže kao neprolazno. Stoga su i intervjui tek fabularno čeprkanje na relaciji pisac – novinar, ali smišljeni da bi nas radosno nagovorili na čitanje knjiga. Za nedeljno izdanje „Danasa“ razgovaram sa piscem Vuletom Žurićem.

NBO: U pomenutom citatu iz „Republike Ćopić“, Brankovom stricu i djedu savršeno je jasno ko je „Gavro“ a ko „dušmanin“ i ni za milion godina ne bi im palo na pamet da bi inverzija ovih istorijskih dešavanja bila moguća, a ni da će Principov čin jednom postati glavna tema oko koje se spore umne, slobodarske glave iz Srbije, Bosne… Uostalom, naše generacije su jedino i samo i baš takvu „ćopićevsku“ istoriju učile kao zvaničnu. Ti ističeš i smatraš važnom tu iskrenost partizanskog pisca Ćopića, koji ni po drugim pitanjima ne podilazi partijskim direktivama pisanja, nego piše o svemu tako kako je u svom Podgrmečju naučio. Zašto je to važno, posebno danas?

V. Žurić: Ne verujem da je ovo danas važnije od bilo kog juče ili sutra. Prosto je neverovatno da smo i od trenutka sadašnjeg uspeli da napravimo pravi pravcati brend, pa ispada da ako hoćemo u budućnost, moramo da zaboravimo prošlost. Životni trenutak se pretvorio u vožnju niskobudžetnom avio-kompanijom i u naredni minut možeš da poneseš samo najneophodnije potrepštine, koje mogu da stanu u veći ranac. Sve preko toga se skupo naplaćuje. A koliko vidim po peronima autobuskih stanica odakle polaze autobusi za tu svetliju, evropsku budućnost, gastarbajteri odavde nose i džakove paprika, kupusa, cele smederevce. Toliko ne možemo bez svoje prošlosti, bez svoga bića, pa nećemo da se odreknemo ni najsitnijeg mirisa, a kamoli svojih junaka i svojih kukavica. Jer, nema jednih bez drugih. Otuda je Ćopićevo spisateljsko i ljudsko „vjeruju“ tesno povezano sa poimanjem sveta u pesmi Banović Strahinja narodnog pevača Starca Milije. Naše biće i njegov jezik su se, dakle, još otkad uputili tamo kuda su krenuli i Šekspir i Gete. Na tom dugom maršu mora da se čuje i šta o svemu tome misli, na primer, i Nikoletina Bursać. A Nidžo je i te kako razumeo šta mu znači ono: „Pomalo je takijeh junaka, ko što bješe Strahiniću Bane“. U tome i jeste najveća lepota Ćopićeve umetnosti: bezrezervno poverenje u čoveka. Kao planinski potok bistra i čista ljubav.

NBO: U „Republici Čopić“ uspeo si da pišeš sasvim ćopićevski, i po stilu i po jeziku, i to jeste tvoj dar svim ljudima kojima dobri naš Branko i njegove sljezove boje nedostaju. Šta je Republika Ćopić u političkom čitanju?

V. Žurić: Slobodna teritorija. Ali, čim to kažem, iole ozbiljniji gledalac besomučnih repriza partizanskih filmova znaće da slobodne teritorije nema bez neprijateljskog obruča. Samo, đe mu danaske dođe taj neprijatelj? Dok kolektivno razmišljamo o ovom geopatetičnom problemu, vratio bih se filmu „Amadeus“ Miloša Formana. Kada sam ga prvi put gledao, da parafraziram Kiša, ja sam se tek „spremao za čitaoca“, i jedva sam preživeo navalu tolikih emocija. Što kažu, živ nisam bio, pa sam ga besomučno gledao po sarajevskim kinima desetak puta. I uvek sam iz sale izlazio potpuno poražen tolikom nepravdom. To fizičko satiranje genija sve više je bolelo. A iako sam tek bio postao Titov omladinac, iako sam redovno učestvovao u školskim takmičenjima „Titovim stazama revolucije“, nije mi trebalo mnogo da ukačim da je genija satrlo društvo, sistem, da je u pitanju, ona najprljavija, što će reći – čista politika!

NBO: Branko je bio jugoslovenski pisac, sa svim lokalnim obeležjima. Ukazuješ na povezanost Ćopića sa Kočićevim jezikom i vrednostima. Na Kočića kao preteču bez koje ne bi bilo ni Ćopića. Međutim, Kočićev „Jazavac pred sudom“ i svaki detalj koji smo kao jugoslovenski đaci svi znali napamet i svi razumeli, danas je skoro zaboravljeno delo. Zašto?

V. Žurić: Upravo zato što smo ili bili štreberi, ili odsutni sa časa. Ali, ovaj odgovor je tačan samo ako poverujemo rezultatima istraživanja javnog mnjenja. A ona kažu i da narod ne čita, da smo sve nepismeniji, i tako tamo daleko. Čak i ako smo mi, navodno, zaboravili Davida Štrpca, on nije zaboravio nas. I Nije David kriv što pomenuta istraživanja tvrde da je od njega popularniji Zmaj od Šipova. A u romanu o Ćopiću ja sam ispričao epizodu o tužnoj sudbini junaka Kočičeve čuvene priče „Jablan“. Čobanin Lujo je, u ovom našem, realnom vremenu, umro od isrpljenosti i gladi, pedesetih godina prošloga veka. Gotovo kao Formanov Amadeus.

NBO: Srbija je danas navodno i „navodno“ podeljena na one koji navijaju za Davida Štrpca i one koji navijaju za „glavatog gospodina“ svetskog kalibra. Ko je ko, pretpostavljaš li, bar (David, jazavac, sudac), i kako to da je „njiva“ i do danas ni Davidova, ni carska ni spahijska?

V. Žurić: NJiva je, koliko sam čuo na vestima, tajkunska, i zasejana je GMO zrnevljem, a za jazavčeva prava bi se danas borile mnoge NVO. Međutim, ono što je, između ostalog i iznad svega isto, jeste jezička nakaradnost kojom nam se obraća Veliki Brat. I tu je Kočić najgenijalniji. Za sva vremena je ubacio virus i u programski jezik i u jezički program onih koji u ime novih vrednosti obezvređuju svu našu dosadašnjost. Kada tome dodamo prezimena glavate gospode, sve te Kurce i Guzenbauere, svi samo možemo da se poklonimo i da započnemo sa još jednim izvođenjem komendije.

NBO: Kako bi se Branko Ćopić snašao u današnjem književnom (čitaj: političkom) svetu? A gde bi taj svet smestio Branka, ako bi ovaj i dalje odbijao nepristojne ponude?

V. Žurić: Možda bi pisao scenarija za HBO? Pretpostavljam da bi to radili i Dostojevski i Dikens. Bio bi, možda, tviteraš, jer je on izmislio tu formu još u vreme onoga rata, pišući kratke partizanske raporte. Ali, pre svega, ne znam kako bi reagovao na osnivački skup Saveza reformskih snaga Ante Markovića na Kozari, krajem osamdesetih, početkom devedesetih godina prošlog veka. Zaista, šta bi, siroti, uradili i Ćopić i Kiš da su doživeli ovo što još preživljavamo.

NBO: A ko je ono Ćopića jedini branio pred Titom na sastanku AFŽ, tek što je pao u nemilost?

V. Žurić: A ko će, nego rođena majka Soja, koja je, naposletku, umrla u Pančevu. Postoji ta fotografija, snimljena upravo u gradu u kome je, neka ofanziva, i mene doćerala, na kojoj su Soja i Branko. I tu vidiš velikog pisca, ne u senci svoje matere, zabrađene, u crnini, večitoj žalosti za izginulom decom, već upravo obasjanog njenom svešću o svome mestu u svetu. Verujem da bi se tako slikali Pupin i njegova majka Olimpijada. A Ćopićeva majka je na tom kongresu AFŽ-a, kada je Tito, povodom Ćopićeve „Jeretičke priče“, uzeo pisca na zub, tom istom maršalu u oči rekla da njen sin ne laže. Samo, Tito je to i te kako znao. Zato je potom Ćopić i nagrabusio.

NBO: Šta je danas jeretička priča?

V. Žurić: Danas pre treba pronaći mesto gde bi jedna takva priča uopšte mogla da bude objavljena. Jer, samo pet godina posle završetka Drugog svetskog rata Ćopić je svoju oštru satiru, taj prvi zvižduk koji javlja vest o korupciji u novom društvu, objavio u zvaničnom organu Saveza knjževnika Jugoslavije. Ko danas još čita književna glasila? Koje novine danas objavljuju priče? A možda bi tu priču s vremena na vreme samo trebalo preštampati, jer ništa se, pod milim bogom, nije promenilo. Ceo politički život se svodi na to da se vidi ko je od aktulenih aktera uporniji da zauzme povlašteno mesto i uživa u svim blagodetima tog položaja.

NBO: Čini li ti se da dolazi vreme kada će dobra literatura koja se ideološkom kritikom proglasi za lošu, ili u najboljem slučaju prećuti, ipak ostati netaknuta, vanpolemična, „sa očima izvan svakog zla“? Imam utisak da ti, recimo, već sada nemaš nikakvu potrebu da pripadaš ikome do čitaocima, i da svaki sud o sebi prepuštaš svojim knjigama?

V. Žurić: Što se književne kritike tiče, možemo se ćopićevski našaliti i zaključiti da su savremeni srpski pisci možda i najnesvrstaniji na svetu, jer nas, kritički, književno, više niko ne zarezuje. A ne zarezuje nas jer niko više ne zarezuje književnu kritiku. Olako smo se prepustili verovanju u vrednosnu moć top-lista i pristali na životarenje bez istinskog književnog života. Mnogi dobro posećeni i dobro organizovani književni festivali i svi ostali kontakti pisaca sa publikom ne mogu da zamene jaku časopisnu scenu, a šljašteći blurbovi sa šarenih knjiga nipošto ne mogu da popune prostor koji je oduzet permanentnom, ozbiljnom i nadasve pismenom promišljanju savremene književne produkcije. Ali, interesantno je kako nam je na književnoj sceni pocrkalo sve sem tog primitivnog, komesarskog popisivanja po kvaziideološkoj osnovi. Koliko smo se lako odrekli književnog teksta, toliko teško se odričemo spiskova nepodobnih književnika. Na tim spiskovima ponekad se nađe i moje ime. I nije nimalo ugodno biti kandidat za spiskavanje.

NBO: Republika Ćopić je nežna, vedra ali ozbiljna i dostojanstvena knjiga kakav je bio i njen prezimenjak. Može li Srbija biti takva republika?

V. Žurić: Srbija, pre svega, ima velike šanse da opet postane kraljevina. Samo nam se, eto, to još u ovih dvadeset i kusur godina nije desilo. Ali, ovih godina, meseci, a bogami i dana, u pitanje, čini mi se, dolazi ceo svet, a mi smo, kao i u fudbalu, u nekom nižerazrednom šeširu, i sve se nadamo da nas ovoga puta neće ni izvući iz njega.

NBO: Jesi li ti „srpski“ ili „srbijanski“ pisac, bilo bi „moderno“ da te pitam. Ali ne pada mi na pamet. Umesto toga: Očekuješ li da će vreme razrešiti sve književne dileme, jer će opstati samo ono što nije podilazilo politici nego dobrom ukusu, istini i drugim vrlinama?

V. Žurić: Opstaće samo ono što ne pristaje na podilaženje i što veruje u onog čoveka sa početka našeg razgovora. A vreme književne dileme upravo usložnjava i u tome je i sva draž umetnosti: nikada ne znaš kada će iz tame minulih vremena zasijati neki, do tada, neotkriveni genije. Neka knjiga koja je čamila na virtuelnom tavanu i čekala svojih pet minuta. Knjiga kojoj se veruje više nego onome što vidimo kroz napuklo okno krovnog prozora, jer je na njenim stranicama svet mesto u kome ime nade za čoveka.

NBO: A šta bi bilo ono „zrno soli“ koje smo pomenuli na početku razgovora, koje je skoro pa neuhvatljivo za definisanje, a ključno za konačni kvalitet svakog književnog dela?

Vule Žurić: Možda je to ono zrno koje, u skladu sa onom ratnom parolom, nismo dali neprijatelju. Istina, tu se misli na zrno žita, ti pominješ so, a meni na pamet upravo pada situacija iz rata u Bosni, bilo je to devedeset i treće, kada sam se kao prevodilac Unprofora zatekao u Žepi. Bio je tu taj famozni most iz Andrićeve antologijske priče, a bila je tu i sirotinja raja, koja neko vreme nije bila okusila hleba, a i so je tih majskih dana bila deficitarna. Tamo nije bilo ni tog jednog jedinog zrna. Preko dana sam sa izaslanikom Komesarijata za izbeglice obilazio zabačene zaseoke, gde je on razgovarao sa žiteljima i prikupljao njemu važne podatke, a uveče se sedelo uz sveću i pričalo nadugačko i naširoko o pređašnjim, mirnim vremenima. Stanovao sam kod bračnog para, učiteljice i direktora porušene osnovne škole. Učiteljica je bila Srpkinja, jedina u Žepi. Tu sam susreo i mladića koji mi se pohvalio kako je učestvovao u rušenju spomenika Ivi Andriću u Višegradu. Imao sam dvadeset i tri godine, gledao sam ga u oči, on mi se osmehivao, govorili smo istim jezikom, a do danas nisam prestao da se pitam postoji li to zrno koje nas razdvaja, koja je to sila dejstvovala da on u piscu priče „Most na Žepi“ vidi sav uzrok svoga stanja? I kolika je sila s�m Andrić, kada je odavno opisao tog mladića, mog vršnjaka. I ne samo da ga je opisao, nego ga je i razumeo. Tako se, nadomak Andrićevog mosta na Žepi, u Andrićevoj Bosni, pred Andrićevim književnim junakom, za mene otvorio ceo jedan svet u kome vredi provesti celokupan stvaralački vek. I to će, možda, biti to zrno o kome govorimo.