KULTURA I POLITIKA: Antinomija jednog odnosa

Teško je zamisliti, da postoji čovek koji bar jednom nije sebi postavio pitanja: Ko sam zapravo Ja u odnosu na svet koji me okružuje? Kako sam se obreo tu gde jesam? Mogu li korektivno da utičem na sile tog sveta kojima se svesno ili nesvesno svakodnevno podvrgavam?

Lako je, međutim, zamisliti da postoji mnogo pojedinaca (rekao bih čak i pojedinih naroda) koji bez mnogo udubljivanja odustanu od ozbiljnog traganja za odgovorom, priznajući delovanju tih sila sudbonosni karakter.

Kao što preobraćanje stanja neslobode u stanje slobode pretpostavlja često rizične napore za koje ljudi nisu često spremni, birajući rađe ostanak u lagodnom prepuštanju neslobodi, tako se i velika većina pojedinaca prepušta plutanju na strujama tekućeg života, štedeći sebe čak i od najmanjeg zamornog pokušaja da išta u tom okruženju preusmeri po svojoj meri i ciljevima. Činjenica je da se plutanju odupiru samo oni koji su spremni za rizik, za žrtve i za nespokoj, te su oni jedini izvorni činilac bitnih promena u sferi duha. Dubina i kvalitet tih promena zavisi od stvaralačke snage tog činioca i njegovog razumevanja bitnih izazova i životnih tokova aktuelanog vremena.

Dakle, samo relativno mali broj pojedinaca je spreman i kadar da prikupi smelost i umeće da menja ograničavajuće okolnosti svoje egzistencije i da rezultatima tih promena definiše vlastiti identitet. Ti pojedinci u isti mah predstavljaju elitu svakog naroda, od čije kreativne snage, umeća i spremnosti za žrtve zavisi, da li će narod kome pripadaju da prepusti svoj identitet sudbinskom delovanju unutrapnjih i međunarodnih, odnosno istorijskih ili prirodno datih okolnosti, ili će u svoj identitet njihov narod da ugradi slobodarske i stvaralačke odrednice. Ti pojedinci, ma koliko da ih je i bez obzira kojim društvenim strukturama pripadaju, ipak su istinska elita svog naroda samo utoliko ukoliko „elitizuju“ samo društvenu celinu i ukoliko se potvrđuju kao aktivni inspitrator i pokretač duhovne energije naroda.

Narod je taj koji potvrđuje i osmišljava postojanje elite. On je taj koji u interakciji sa elitom mora da se pokrene iz pasivnosti i koji na svoj“narodni“ način treba da aktivno sudeluje u aktuelnom vremenu. On je ono plodno tle u koje elita baca seme da bi se rodila nova generacija koja će je dostojno zameniti i koja će uspostaviti stvaralački kontinuitet sudelujući u konstituisanju nekog drugog, svog vremena. Bez takvog aktivnog odnosa elite i naroda, odnosno društvene celine, elita postaje samo jedna slučajna, anorganska pojava koja ima izvanjske korene i poreklo.

Ta sveukupnost duhovnog stvaralaštva jednog naroda, obuhvačena je najšire shvaćenim pojmom kulture. Kulturno stvaralaštvo je po svojoj suštini projektivno, a to će reći da je ono, po logici same stvari, usmereno na razvojne promene. Ono stoji iza svake promene izazvane čovekovim ciljno definisanim činom, kao što je to stvaralaštvo i samo po sebi već promena.

Filozofski oslonac za ovakvo razumevanje prirode kulturnog stvaralaštva možemo naći još u filozofiji starih Grka u pojmu „Nus“ (mišljenje, duh, um) kod Anaksagore, Platona, Aristotela ili nešto kasnije kod Aleksandra iz Afrodizije. Naime „Nus“ se u čovekovom razumevanju sveta pojavljuje u dva različita nivoa: kao pasivni receptor spoljnih utisaka, ostajući na tom nivou u amorfnom, nedelotvornom stanju (Nus patetikos) i na nivou odnosno načinu aktivnog stvaralačkog oblikovanja tih utisaka na kom se tek pretvara u čovekovo pojmovno razumevanje sveta-Nus poetikos ili latinski, Intelektus agens.

Ipak, napred izneto razumevanje projektivne prirode kulturnog stvaralaštva, još jasnije podržava pojam „praxis“ tih istih velikana grčke filozofije, jer taj pojam određenije ima u vidu svrhovito duhovno stvaralaštvo, uključujući i teorijsko ciljno usmereno delanje ka onome što je dobro za čoveka, a kod starih Grka ono što je za pojedinca dobro na štetu zajednice odnosno polisa – nije dobro nit je u skladu sa pravdom i pravednošću.

Očigledno je da tradicija kao razvojno duhovno stvaralaštvo prethodnih generacija koje vreme nije poreklo, predstavlja bitan konstitutivni element kulturnog identiteta svakog naroda, te njegova „konzervativnost“ ne protivreči razvojnom karakteru kulturnog stvaralaštva kao takvog.

Mogao bi, doduše, neko osporiti razvojni kartakter kulturnom stvaralaštvu kao takvom primedbom da svi vidovi kulturnog stvaralaštva po svom značenju i posledicama nisu razvojnog karaktera ili da su bar u mnogo slučajeva protivrečne prirode. Na tu primedbu je, međutim, moguće odgovoriti kontraopaskom, da je kulturno stvaralaštvo jedna apsolutno živa „materija“, koja u sebi neprekidno definiše kriterijume za razvrstavanje onog što nije razvoj pod pojam „nekultura“, odnosno dekadencija, primitivizam, anahronizam, estetska sterilnost i sl. Što se, pak, tiče prigovora o mogućoj protivrečnosti sadržanoj u prirodi kulturnog stvaralaštva, treba reći da je protivrečnost u prirodi svega „što jeste“, a posebno je vidljiva u prirodi čovekovog istorijskog postojanja, te je ona na isti načelan način involvirana u prirodu čovekovog svrsishodnog delanja.

U skladu sa nepred izloženim stavovima identifikovanje neizbežnih naličja tih protivrečnosti zadatak je onog istog činioca, koji to delanje pokreće – slobodom obdarenog duha čija je presonifikacija, načelno uzet kritička inteligencija. Kakav će krajni ishod takvih napora kritičkog duha biti, stvar je više globalne zakonomernosti, pa je mesto takvoj raspravi u drugom kontekstu.

Budući da klulturno stvaralaštvo stoji iza svake promene izazvane svrsishodnim čovekovim činom, kultura je osnova svih vidova ljudske delatnosti, određujući tim delatnostima samo biće, smislenost, kakvoću, nivo bitnosti, receptivni domet itd. Pragmatični način mišljenja, koji je takođe jedan poseban vid kulturnog stvaralaštva, učinio je ponajviše da se vremenom zanemari činjenica da je, kao što je upravo rečeno, kultura u temelju svih vidova ljudske delatnosti, pa se ona u organizaciji društvenog života jednostavno tretira kao zaseban segment društvenog korpusa, odnosno kao nešto što nema veze čak ni sa naukom i prosvetom, te, najzad, kao definitivno izdvojeni i specijalizovani vid umetničkog stvaralaštva: književnost, slikarstvo, pozorište, film, muzika isl, o čemu će se u političkoj i administrativnoj organizaciji društva brinuti i posebno ministarstvo- Ministarstvo kulture.

Često se na drugoj strani, na primer, politici, odnosno, pojmu politike čak i načelno poriče kulturni karakter kao ono primarno i prvobitno. Međutim, ima li ičeg radikalnijeg u ljudskoj istoriji sa stanovišta kulture i slobode čovekove od organizovanja ljudi u državnu zajednicu kao političku zajednicu?

Taj akt organizovanja čovekovog u državnu zajednicu kao političku zajednicu uistinu je veliki akt slobode, odnosno veliki iskorak čovekov iz carstva prirodne nužnosti i njegovo stupanje u vlastitu, to jest društvenu istoriju sa radikalno drugačijim ograničenjima slobode. S tim u vezi će Aristotel u svojoj ,,Politici’’, zapisati, da je čovekova diferentia specifica u odnosu na sva ostala živa bića to, što čovek kao ,,zoon politikon’’ poseduje prirodnu težnju da živi u žajednici, da obrazuje državu. A onaj kome ništa nije potrebno, jer je sam sebi dovoljan, nije deo države te je ,,zver ili bog’’. U državi zasnovanoj na zakonima i pravdi, po Aristotelu, čovek postaje ,,najbolje od svih živih bića’’ a u državi bez zakona i pravde, čovek postaje ,,najgore od svih živih bića’’.

Međutim, u istoriji čovekovih odnosa u političkoj zajednici inkarnirana je duboka, upravo ontološka, protivrečnost čovekovog bića kao bića dobra i zla, bića sebičnosti i humanosti, ali i bića primarnog individualnog interesa, te stoga i bića ,,volje za moć’’ kao volje za vladanjem drugim čovekom. Stoga će taj politički poredak kroz istoriju imati forme stalnih međuljudskih sukobljavanja i borbi za društvenu slobodu, a protiv sve novijih društvenih i političkih ograničenja te slobode. I baš zato što je ljudsku zajednicu kao političku zajednicu obrazovalo suštinski protivrečno biće, istorija ljudskog društva se zakonomerno pretvorila u istoriju dobra i zla, uma i bezumlja, slobode i neslobode, jednakosti i nejednakosti, pravde i nepravde, kulture i nekulture, esencije i egzistencije. Otuda je sloboda stvaralaštva kao ishodište svih vidova slobode bila od samog početka političke istorije pa sve do danas na udaru i pod budnim okom vlastodršca.

II

Odnos politike i umetnosti

1.

Da li je moguće precizno razgraničenje između politike i umetnosti s obzirom da se obe te stvaralačke delatnosti nalaze na istom zadatku i u međusobnom prožimanju i šta je u korenu njihovog međusobnog odnosa?

Žan Žak Ruso, razočaran rezultatom ukupnog civilizacijskog progresa, započinje svoj slavni ,,društveni ugovor’’ sledećim uvidom: ,, Čovek je rođen slobodan, a svuda je u okovima.’’ Ja bih dodao, naročito nakon naknadnih, odn. savremenih iskustava, da je autentično umetničko stvaralaštvo jedini sektor čovekovog bića u kome je on sačuvao neprotivrečne dokaze o tome, da je doista rođen u slobodi i za slobodu koja ne ugrožava Drugog, već naprotiv, u slobodnom uspostavljanju individualiteta Drugog vidi mogućnost potvrde svog identiteta. Sav ostali razvojni civilizacijski korpus, u tehnološkom, ekonomskom, psihososocijalnom i politilčkom aspektu, predstavlja samo beskrajnu klackalicu slobode i neslobode pri čemu je i tzv. kultivisanje čovekovog bića u najmanju ruku protivrečan rezultat u kome se često, naročito nakon velikih egzistencijalnih iskustava, baš onaj najnehumaniji deo čovekovog bića razotkrije kao netaknut. Nasuprot tome, međutim, ono umetničko u ovekovom biću kao njegov humani konstituens koji čoveka nesporno čini osobenim bićem, izgleda da raspolaže s manjom otpornom snagom i da kalkulativno biće savremenog doba lakše ugrožava sam njegov koren-duhovnost kritičkom svešću i voljom za slobodom obdarenog bića, nego što toj humanosti trajno proširuje prostor.

Kako se sve to ipak zbiva uprkos čovekovom vekovnom racionalnom naporu da postigne upravo suprotni cilj, to se on danas sve očiglednije suočava sa iracionalnim rezultatom svog racionalnog rada. Besmisao tog sveopšteg napretka ,,slobode’’ u savremenom dobu, pa prema tome i u umetnosti, kulminira u činjenici da je umetničko stvaralaštvo, da bi uopšte opstalo kao umetničko, sve više prinuđeno da traži svoj spas na tržištu, gde može opstati samo po cenu svoje (modernom terminolohijom rečeno) ,,genetske modifikacije’’, dakle, po cenu napuštanja svoje autentičnosti. Stoga se tu u sve naglašenijem vidu javlja država kao prvorazredni politički činilac koji na sebe preuzima odgovornost za njen opstanak, ali to opet ima svoju cenu koja se ispostavlja najčešće u rafiniranoj formi, u formi demokratskog pakovanja. Otuda je odnos politike i umetnosti u savremenom dobu, delikatniji nego ikad.

Najopštije govoreći, politika je upravljanje, odnosno uticaj na upravljanje ljudima, njihovim odnosima u društvu kao i materijalnim uslovima njihovog društvenog opstanka. Stoga je politička delatnost uvek usmerena na sticanje društvene (nad)moći, odosno na osvajanje postojećih ili uspostavljanje novih poluga političke vlasti u društvu. Još si stari Grci, napredujući u svom društvenom samorazumevanju, uočili da poluge državne vlasti mogu pasti u ruke Jednog (autokratija), više Njih (oligarhija), ili pak Većine naroda (demokratija).

U prirodi je politilčkog čoveka da teži bezgraničnom proširenju svoje društvene moći kao nadmoći, pa je tako principijelno uzet, u prirodi vladajućih političkih činilaca težnja rasprostiranju svoje moći na sve oblike društvenog života, čime se pokušava u praksi izbrisati razlika između države i društva. U takvim sistemima svaki oblik društvenosti i svaki oblik individualnog samopotvrđivanja postaje političko pitanje i biva politički uslovljeno.

To je trenutak u kome se suštinske razlike između politike i umetnosti kao društvenih fenomena, ne samo jasno vide, nego se ne mogu ni prikrivati, jer umetničko stvaralaštvo, da bi doista bilo umetničko, ne podnosi nikakvo političko uslovljavanje. Štaviše, političko uslovljavanje je za nju tek novi stavralački izazov, koji je podseća na njenu autonomnu prirodu, koja mora da se dokazuje i brani kao imanentni uslov njenog autentičnog postojanja.

U tom međusobnom nepodnošenju veoma se brzo pokazuje da ove dve forme ljudskog delenja sasvim različito paticipiraju kako u slobodi tako i u onome što je opšte i opšteljudsko.

Kako je ljudsko društvo nezamislivo kao društvo sasvim prevladanih partikulariteta, to je stanovište politike u praksi uvek i neminovno partikularno stanovište. Čak i kad je ona u svom praktičnom delovanju usmerena na proširenje prostora slobode njeno je stanovište po logici same stvari, suprotstavljeno nekim drugim političkim stanovištima čiju slobodu ograničava, čas u ime dobro, čas u ime loše shvaćene opštosti. Uostalom, istorijska ograničenost njenom stanovištu u principu određuje karakter efemernog važenja. Zbog svega toga, njena je opštost uvek partikularna opštost.

Umetnost se naprotiv, kao stvaranje lepog i uzvišenog u načelu obraća čoveku kao takvom i s pravom zahteva apsolutnu slobodu za sebe i Drugog, jer ona nikoga i ništa ne ugrožava. Stoga je ona jedina forma ljudskog stvaralaštva koja ne proizvodi svoju negaciju. Sviđanje i nesviđanje spram njene kreacije lepog nemaju karakter istinskog opozita, jer oni nisu u odnosu međusobnog poništavanja, već bi se pre moglo reći da su u imanentnom odnosu međusobnog podržavanja i uzdizanja.

U svojoj zaokupljenosti stvaranjem lepog i stvaranjem za drugog, umetnost podrazumeva apsolutnu slobodu i slobodu kao takvu želi za Drugog, ali za razliku od drugih disciplina duha ne može biti ideološka baza bilo koje politike. Zbog svega toga nije stvar slučaja, već je u logici same stvari to što istinska umetnička dela ne podležu istorijskim ograničenjima, već imaju karakter ,,večnog važenja’’ i istinske opštosti. Njihov način razumevanja aktuelne stvarnosti i sveta nikada nije to što je u njima neprolazno niti je to ono što je u njima istinski novum, već je kreacija lepog oslonjena na slobodu ono što je u njima suštinski novum i suštinska dopuna čovekovog sveta kao proširenje prostora čovekove moguće egzistencije i kao ono čega nije bilo.

Za razliku od umetnosti tehnologija ne izlazi u bitnom smislu iz okvira onoga što Jeste i ne nudi čoveku bitno novo i neprotivrečno stanovište duha, već mu podaruje novu moć u kojoj je u podjednakoj meri ovaploćena njegova racionalnost i iracionalnost. Stoga tehnologoja, baš zato što potvrđuje čovekovu ,,neograničenu moć’’, ona proizvodi i neograničenu količinu iluzija o svojoj svemoći, a ponajviše iluzija koje se tiču sigurnosti čovekovog opstanka pod okriljem vlastite svemoći.

Umetnost je, dakle, na ekstremno suprotnom polu društvenosti u odnosu na politiku. Baš zato što je ona po svojoj bîti stvaranje Onog novog, do tad neviđenog i neponovljivog; baš zato što je ona po svojoj najdubljoj suštini uvek stvaranje lepog bez obzira da li kritički tematizuje užasavajuće ružnu stvarnost ili, pak, u estetskoj formi slavi lepotu već postojećeg; i najzad, baš zato što je ona uvek stvaranje za Drugog, jer se u drugom jedino ogleda kao lepo i potvrđuje svoje ljudsko postojanje, ona je Ono čovekovo konkretno opšte bez kojeg to opšte neminovno iščezava u svojoj pukoj fikcionalnosti. Bez drugog odnosno ogledanja u drugom, kao što je rečeno, umetničko stvaranje, zapravo, nema nikakvog smisla niti konkretnog ljudskog sadržaja, pa mu estetsko uzdizanje i, da tako kažem, ,,estetska ravnopravnost’’ Drugog, odgovara u formi životne potrebe. Stoga, umetničko stvaranje, ma koliko bilo po sebi i za sebe čin individualne slobode, ono samom identitetu čovečanstva podaruje konkretnost opšteg i univerzalnog, pa je kao što, uostalom, i iskustvo potvrđuje bitno kosmopolitsko. U njoj se pojedinac potvrđuje kao Čovečanstvo, a Čovečanstvo prestaje da postoji kao fikcija. Stoga umetnost, za razliku od politike, u krajnjem ishodu, nikad nije Opšte bilo kog Natpojedinačnog ili Posebnog, čak ni onda kada je u pitanju takozvana nacionalna umetnost, već je ona Opšteljudsko kao takvo, srećući se na putu svog takvog potvrđivanja samo sa ,,tehničkim preprekama’’ i vrednosno-stvaralačkim ograničenjima samog umetnika. Umetnost je, dakle, bitno kosmopolitska i utoliko je više kosmopolitska što je više umetnost.

Sa politikom je upravo obrnut slučaj. Njen kosmopolitski karakter je u obrnutoj srazmeri sa njenom političnošću tj., što je više politika, to je manje kosmopolitska, s obzirom na njena neizbežna interesna ograničenja čak i onda kad se nađe u ulozi nosioca progresa.

Na putu svoje istinske opštosti i do svog kosmopolitskog potvrđivanja ona mora stalno da prevazilazi i postepeno ukida svoj partikularni karakter, odnosno svoju političnost što se događa isključivo kao istorijski proces. I upravo kad se nakon svih istorijskih peripetija najviše približila svom kosmopolitskom samopotvrđivanju, ona je prestala da bude politika, ukoliko je to stanje uopšte moguće, odnosno ukoliko to nije samo jedna velika utopija, što najverovatnije i jeste zbog bitne nesavršenosti čovekovog bića.

2.

U kakvom su prema tome odnosu politika i umetnost na terenu realnih društvenih odnosa?

Upravo iz svega što je napred rečeno, proističe da su ova dva fenomena kao društvena fenomena u načelnoj suprotstavljenosti, i ta suprotstavljenost je izraženija ukoliko oni više potvrđuju svoj individualitet.

Sad, međutim, sledi na prvi pogled zbunjujuće pitanje: Zar nije tačno da je politika kroz čitavu istoriju pomagala napredak umetnosti i zar nije tačno da su mnogi umetnici stvarali velika dela na dvorovima i imali svoje mecene bez čije podrške ne bi bilo ni tih vlikih umetničkih dela kao ni tih velikih imena koja su proslavila veličanstveno delo ljudskog stvaralaštva?

Ali stvar je tu uistinu malo zagonetnija, jer je tu, po pravilu reč o ,,pogodbi’’ vladara političara i umetnika kao empirijske, neposredno postojeće ličnosti koja nikada nije (pogotovo ne u celosti) u saglasju sa onom ličnošću koju identifikujemo u samom stvaralačkom činu. Te dve ličnosti u jednoj individui su vrlo često u međusobnom sukobu pa nadvlada li u samom stvaralačkom činu empirijska ličnost, sa ovim ili onim konkretnim moralnim i iskustvenim opterećenjima, u odsustvu nedovoljno moćnog talenta i volje za slobodom, normalno je pretpostaviti da delo neće nikada nadživeti fizičko postojanje njenog tvorca. Trijumfuje li, pak, u stvaralačkom činu istinski stvaralac, što je kod velikih umetnika ,,po božanskom nalogu’’, po volji slobodom obdarenog bića, gotovo redovan slučaj, doći će do dvojbe i rascepa u korist slobodnog stvaralaštva u kome i sama empirijski postojeća ličnost umetnika može biti nadmudrena, izigrana, ismejana, a kamoli mecena ako se eventualno nađe na putu slobode. U tom smislu se može reći, da je veliko umetničko delo nešto što je moralo i što mora da se dogodi. Po tome je umetničko stvaranje ,,najčistija sloboda’’, koja može biti predupređena jedino uništenjem samog njenog prirodnog ishodišta―uništenjem slobode i duhovnosti u vremenu opšteg čovekovog okruženja. To se, rekao bih, događa ,,po skraćenom postupku’’ upravo u aktuelnom vremenu, u vremenu svega što se može kupiti i prodati i vremenu svemoći visoke sofisticirane tehnologije, kojom smo se bez zadrške oduševili pre nego što smo se zapitali šta se zapravo događa sa čovekovom dušom. Drugim rečima, filozofija umetnika kao empirijske ličnosti (dakle one kakvu srećemo u tekućem životu) i filozofija umetnika u samom stvaralačkom činu nisu iste filozofije, pa se ne treba čuditi što je empirijsko izdanje nekog slavnog umetnika tako često nedostojno njegovog velikog umetničkog rezultata.

3.

Znači li to da ova principijelna suprotstavljenost fenomena politike i fenomena umetnosti mora da bude trajna i da je njihova međusobna ,,ljubav’’ nemoguća?

Odgovor na to pitanje mora biti odgovorno iznijansiran kako bi se izbegla vulgarizacija, izlizanost klišea i propagandna jeftinoća s kojom se često srećemo. Taj odnos (opet načelno govoreći) zavisi od same politike, jer je ona ta koja sa stanovišta opšteljudske emancipacije mora stvarnost da menja u zadatom pravcu―u pravcu slobode. Međutim, od koga ili od čega čovek treba da se oslobodi? ―Od određenog porobljavajućeg tipa vladajuće politike. A ko je taj što neslobdnog čoveka treba da oslobodi? ―To je opet neslobodni čovek, neki opozicioni politički činilac.

Drugim rečima, kako je politika, ne samo bitni konstitutivni element stvarnosti, nego i agens njene moguće promene, ona najpre sebe mora da promeni da bi promenila samu tu stvarnost, odnosno ona mora promene da usmerava ka slobodi svakog pojedinca u društvu sve dok društvo ne prestane da bude političko društvo. U tom smislu govorimo o demokratiji kao o najvišem tipu slobode u još uvek političkom društvu.

Umetnost je, međutim, sloboda po svom suštinskom pojmu, i sve što može u njenom eventualno prakticistički sklopljenom savezu sa politikom da se dogodi, neminovno se događa na štetu izvornog izdanja umetnosti, koja naprosto, prestaje pri tom da bude umetnost, preobrazivši se u specifičnu formu politike. To pak, ne znači da umetnost verna svojoj autentičnoj formi postojanja ne može biti u saglasju sa nekom određenom politikom, pre svega onom koja nosi i izražava duh emancipatorske promene. Ali ona to čini praveći savez sa slobodom i čini to na način slobode, dakle, onako kako to dolikuje njenom pojmu. Ona je tamo pozvala sebe i našla se tamo po svojoj slobodnoj volji, a ne po volji bilo koje politike.

U tom smislu je takozvana socijalna umetnost, tematsko , a ne pojmovno određenje umetnosti. U njoj se Drugi, odnosno sudbina čovečanstva vratila umetniku kao ono bez čega on ne može da opstane kao umetnik, kao konkretni motiv njegovog stvaranja. Poistovećujući se sa stanjem čovekove političke neslobode, umetnik ovde iz svoje perspektive ,,sužnja’’ progovara na način slobode i diže pobunu kako bi s padom lanaca s ruku drugog pali lanci s njegove vlastite duše.

4.

A šta je s tim u vezi sa takozvanom nacionalnom umetnošću i nacionalnom kulturom?

I u odgovoru na to pitanje čovek mora da bude krajnje obazriv budući da je nacionalna kultura nužno empirijsko određenje svake individue, pa se lako može desiti da se zanemari razlika između umetnikovog nacionalnog određenja i njegovog empirijskog određenja u vanumetničkoj pojavnosti kako je ranije već objašnjeno. Nacionalna kultura je na prvi pogled izolirajući ,,kulturni globus’’ koji pluta ,,planetarnom vasionom’’, gde plutaju i drugi nacionalni identiteti bez mogućnosti uzajamnog prožimanja zbog jezičkih, istorijskih i drugih iskustveni barijera. Mi, međutim, i iz vlastitog iskustva znamo da to nije tako. Mi , naprotiv, znamo da svaki civilizovani narod, a ako hoćete i drugačije, svaki normalni narod teži svom ogledanju (čitaj potvrđivanju svog kulturnog identiteta) u očima drugih naroda.

Tako otkrivamo ono što smo odvajkada intuitivno osećali: drugi su mera našeg osobenog postojanja i mera naših vrednosnih dostignuća. Oni će odatle preuzeti samo ono i sve ono što uzdiže i podupire njihovo osobeno postojanje, a to uvek mora biti samo ono što je univerzalno ljudsko, samo ono što je po meri čoveka kao slobodnog bića. Tako nastaje realni pojam čovečanstva, kulturni identitet onoga što zovemo Svetsko, dakle realni identitet kosmopolitskog.

U onome što nazivamo kosmopolitizam, nema ničeg što pre toga nisu uneli nacionalni identiteti, kao što ni u kulturnom identitetu nacije nema ničeg što prethodno nisu uneli njeni najuzvišeniji i najsposobniji stvaraoci.

Stoga nije čudo što se uvek i iznova uveravamo da je umetnik najsrećniji kad njegovo delo doživi svetsku recepciju. Tako, saznajemo ono što smo od vajkada intitivno osećali da znamo, da umetnik, stvarajući za sebe i kulturni identitet vlastite nacije, uistinu stvara za Opšteljudsko i univerzum sveta, te da u realitetu kosmopolitskog nema ničeg drugog osim onog što su tamo uneli najveći slobodom obdareni talenti sveta. Stoga, kosmopolitizam uistinu nije toliko pojam koliko je način mišljenja, nije toliko pripadanje, koliko je odgovorno humanističko delanje i nije samo cilj, već i sredstvo koje taj cilj čini uzvišenim.

5.

Može li se reći da će ovim putem kosmopolitizam postepeno apsorbovati i poništiti kulturne identitete svih naroda ili bar malih? Kakav predznak imaju posledice ukoliko se tako nešto u budućnosti doista dogodi i kakva je uloga političkog činioca u svemu tome?

Ako se izuzme totalno fizičko uništenje života na zemlji, svetu ne može da se dogodi gora budućnost od one u kojoj bi zarad uspostavljanja svetskog kulturnog identiteta bile sve kulturne osobenosti naroda na planeti poravnane i uništene. To bi bila neka vrsta ,,kulturnog komunizma’’ u najpežorativnijem smislu te reči, jer bi efekat bio kao kada bi bile ukinute sve prirodne razlike među pojedincima. U stvari, negativno iskustvo sa društvenim nejednakostima kroz čitavu ljudsku istoriju potisnulo je do ekstremne suprotnosti i nerazumevanja stvarne slobodarske potencije postojanja i očuvanja ,,prirodnih’’ razlika među ljudima i među narodima.

Razlika uistinu čuva slobodu, reprezentuje individualitet, potvrđuje njegove potencije i čini mogućim fenomen estetskog. Stoga očuvanje razlike u isti mah znači i poštovanje razlike kojom se odlikuje Drugi, kako bi trijumfovala sloboda nad neslobodom, odnosno istinska sloboda nad lažnom slobodom. Razlika, dakle, čini mogućom sintezu koja razrešava protivrečnost teze i antiteze na način da ostaje u njoj sačuvana njihova istina i njihov razvojni potenciojal na ontičkom nivou, odnosno na nivou stvarnosti.

Prema tome, tolerancija međusobnih razlika čini društvo mogućim kao ljudsko društvo i čini ga dinamičnim, kompetitivnim, stvaralačkim i razvojnim. Harmonično usklađivanje tih razlika, što je zapravo pravi zadatak demokratskih institucija, pribavlja svetu lepotu i sve prednosti ljudskog življenja.

Uspostavljanje istosti, dakle ukidanje, a ne prevazilaženje razlika, neminovno vodi samoubistvenom sivilu življenja na planeti, a u krajnjoj konsekvenci, ukidanju života, bar kao ljudskog života, uvodeći nas u kulturnu apokalipsu. Otuda je svaka težnja ukidanju kulturnih identiteta drugih naroda sa stanovišta slobode i lepote ljudskog življenja najblaže rečeno iracionalna, a zapravo je najčešće izraz najmračnijih ideologija iza kojih uvek stane neka imperijalna sila, koja se u datom trenutku oseti nadmoćnom na međunarodnom prostoru.

Drugim rečima, politika je ta koja najčešće mrsi račune prirodnim tokovima napredovanja slobode kako u pojedinim nacionalniom društvima, tako i u međunarodnom prostoru. Politika je dugo to činila kroz istoriju brutalno poništavajući kulturne tekovine i opstanak kulturnih identiteta pojedinih naroda, što znači isključivo po neprikosnovenom zakonu jačeg. U novijem veku, međutim, sloboda se po pravilu ukida u ime slobode, pri čemu je sila dobila samo ideologiziranu i licemernu formu―formu dobrovoljnog pristanka na neosetno samoukidanje i nestajanje sa lica zemlje slabijih nacionalnih identiteta.

Danas se licemerni aspekt aktuelne stvarnosti sveta događa pod paskom globalizacije ljudskih prava, demokratije i slobodnog razvoja svih naroda, baš zato što taj smer istorijskog razvoja sam po sebi nije sporan. Kao što se pod paskom opšteljudske emancipacije u određenim decenijama dvadesetog veka događao ili pokušao da se dogodi proces ,,sovjetizacije sveta’’, danas se pod tim istim geslom događa proces ,,amerikanizacije planete’’ to jest, rasprostiranje američkog načina života i univerzalizacija američkog sistema vrednosti u čemu se često krije sasvim konkretan ekonomski i vojno politički interes jedne nadmoćne i dominirajuće velesile savremenog sveta.

6.

Ali, da li je politički činilac taj koji jedini ugrožava bogatstvo kulturnih identiteta ljudskog roda u savremenom svetu? Šta je sa tehnološkim i ekonomskim činiocima?

Nakon svega što je napred rečeno, postavljeno pitanje logično sledi i nije moglo biti zaobiđeno. Duh savremenog doba nije u iskrenom savezu sa umetnošću, bar kako je ona ovde shvaćena, ma koliko se u nju ulagalo novca, a delom, načelno uzev, upravo i zbog tog novca. Visoka, dosad nezamisliva tehnologija u skladnom savezu sa tržišnom filozofijom neprekidno proizvodi nove i sve novije potrošačke potrebe savremenog čoveka. Čovek pri tom sa sve više samopouzdanja i nekritičke racionalnosti menja prirodu i ovladava njome, ali na paradoksalan način i njegova priroda sve više biva izložena iracionalnim i nekontrolisanim promenama čiji smisao i krajnji ishod on sve manje razume.

Tapkajući ipak u mestu, savremeni čovek sve više trči, sve brže živi, sve halapljivije uživa i sve manje ima vremena za drugog. On sve manje ima potrebe i vremena da, približavajući se drugima, čoveka doživljava kao svoju životnu potrebu. On je sve više opsednut zarađivanjem novca i nametnutim utakmicama u kojima mora da pobedi samo da bi opstao. Njega život ne školuje za sjedinjavanje sa izvorno ljudskom suštinom umetničkog stvaranja. Vreme u kome živimo je intenzivno postvarujuće, a rezultat je postvarena čovekova svest.

U skladu s prethodnim, a u vezi sa ,,demokratizacijom’’ prava na sticanje bogatstva i ,,demokratizacijom’’ prava na formalno učešće u upravljanju javnim poslovima ide još jedan važan rezultat: uprosečavanje vrednosnih kriterijuma u umetničkom stvaralaštvu, čemu se stvaralac sve više kao neodoljivom izazovu ,,slobodno’’ priklanja.

Masovni ,,potrošači umetnosti’’ traže svoje umetnike, a snobovi sve češće kupuju ili se velikoj umetnosti klanjaju tek toliko da drugi vide, pa, ma koliko da jedni i drugi dobrim delom materijalno pomažu njenom opstanku, istinski stvaraoci sve više bivaju usamljeni, pitajući se sve češće: čemu stvaranje?

Ali tu smo tek na samom početku jedne nove velike i nesagledive teme. Ulazak u taj živi pesak pretpostavlja pribiranje znatno više snage , intelektualne hrabrosti i novu priliku.

III

APORIJE SRPSKE POLITIČKE KULTURE

Tih 50-ih do 90-ih godina 20. veka čeznuli smo za demokratijom koju smo otimali ili nam je dodeljivana na kašičicu, ponekad i kašikom, ali kad bi je shvatili kao pravo, koristeći se i „viljuškom“ koja se tu, normalno, podrazumeva, drsko bi nam ceo pribor izbijan iz ruku, pa bi „viljuška“ poput bumeranga letela k nama pravo u lice. Sva demokratska prava garantovana su bila ustavom, a i zakonima se u tom pogledu nije imalo mnogo šta zameriti. Nisu olako posezali za zabranama, ali kad su to činili, činili su to žestoko i sa „sudbonosnom“ argumentacijom. Štaviše, nakon razlaza sa Staljinom 1948. godine, odnosno nakon neuspelih pokušaja izmirenja sa njim, proklamovan je u Jugoslaviji novi put autentičnog socijalističkog razvitka zemlje.

Ako se nekritički uzmu u obzir podaci o izdvajanju Titoističke, socijalističke države u kulturu, a posebno u knjigu, mogao bi da se izvede sasvim pogrešan zaključak, da su partizanski kadrovi stvar kulture sa civilizacijskog stanovišta razumeli savršeno. Međutim, sve što se događalo u kulturi toga vremena, ne može se razumeti izvan činjenice, da je tadašnja politička elita došla na vlast na krilima jedne prevratničke ideje o totalnoj izmeni sveta.

Kao što znamo oživotvorenje te ideje bilo je zadatak njenog nosioca i kreatora jedine partije, vladajuće političke partije i njenog vođstva, kao personifikacije same te ideje. Da bi se istorijski proces doveo do kraja, a to će reći da bi partija na vlasti ostala trajno, bilo je neophodno da se dogma o nepogrešivosti partije čuva i odbrani u religioznoj formi, tj. da se u tu istinu apsolutno veruje.

Ideolozi ove dogme su, međutim, dobro razumeli da je intelektualno stvaralaštvo, dakle sfera kulture, jedino mesto odakle može doći razorni udar na ovu dogmu, te da se preko tvorevina ove sfere (knjige, slike, filma itd) može politička negacija omasoviti do destruktivnih razmera. Stoga su sva ulaganja u kulturu bila sračunata na pacifikaciju inteligencije, na suzbijanje njenog eventualnog nezadovoljstva svojim materijalnim položajem, dakle, na korumpiranje.

Mora se priznati da je ta politika dala rezultate. Inteligencija je postala u preovlađujućim razmerama apologetska inteligencija, a onaj manji njen deo, tzv. kritička inteligencija, koji se nije dao korumpirati, bio je šikaniran, proganjan, utamnjičavan, pa čak i fizički uništavan, često pod nepoznatim okolnostima. Rečju, bilo je to vreme političkih tabua i kontrolisane slobode, čime je knjiga dobila ponižavajući status u zamenu za kvazimarksistički smišljenu bezbrigu njenih stvaralaca. Vlast je znala šta hoće i znala je cenu koju mora da plati za to što hoće.

Danas je, međutim, sve drugačije. Vladajuća politička elita, takođe, zna šta hoće, ali u tome šta hoće nema ozbiljnog mesta za knjigu, a preko toga i za čitavu oblast kulturnog stvaralaštva. Ona je pod okriljem obnovljenog neoliberalnog fundamentalizma (koji je, uzgred rečeno, i gurnuo svet u ovu globalnu krizu) podvrgla egzinstencijalnu izdržljivost knjige, a preko nje i čitavu kulturu, arbitrarnoj volji tržišta i pred nju postavila potpuno iste zahteve kao i pred bilo koju drugu robu, ignorišući sve njene posebnosti u odnosu na druge robe, kako u pogledu njenog robnog potencijala, tako i u pogledu njene društvene funkcije.

Tako smo, nakon svih ovovremenskih napredovanja u slobodi i civilizacijskom čovekovom uzdizanju, stigli do tačke u kojoj možemo konstatovati da je došlo do naglog pada digniteta knjige i gladi za njom, pa se s mnogo razloga i uslovljenosti može reći da je njena budućnost prilično sumorna i teško održiva u značenju na koje smo se vekovima navikavali. A kada je knjiga ugrožena moraju, bez sumnje, biti ugroženi i svi aspekti kulture.

Kad kažem knjiga onda uvek imam na umu onu knjigu koja tvori i određuje najviše umetničke, filozofske, naučne domete kulture svakog naroda. Takozvani bestseler, danas kao sinonim za komercijalnu knjigu, od antičkih vremena pa sve do druge polovine 20. veka predstavljao je tek prateći fenomen onoga što se pod knjigom stvarno razumevalo.

Danas stvari u tom pogledu stoje potpuno obrnuto. Taj se obrt dogodio onom brzinom kojom se danas sve, baš sve, menja: čovekov položaj u društvu, uslovi njegovog života, sistem vrednosti, stanje moralnosti, fenomen politike, pojam države, tok istorije itd. Čovek je svoju prirodnju težnju telesnom uživanju i težnju neograničenoj moći ubrzano pretvorio u svoje primarne ontološke osobenosti, ne odolevši izazovima svog tehnološkog genija, kome se sasvim nekritički prepustio. Čovek sve više gubi kontrolu nad vlastitim delom, a time i nad samim sobom i svojom konačnom sudbinom.

Dominacija takozvanog američkog sistema vrednosti, koja je samo simbol vremena u kome živimo i u kome će se tek živeti, ne događa se slučajno, kao što se ne događa slučajno ni nagla pauperizacija duha.

Um je na svakom koraku u defanzivi i kvalitativnom padu, posebno u politici u kojoj već odavno nema više velikih državnika, svetskih umova koji bi mišlju obuhvatili totalitet. Sve je podvrgnuto kupoprodaji. Sve se iznosi na tržište i tamo mu se određuje vrednost, značaj i smisao.

U tim okolnostima, knjiga koja u sebi nosi istinsku stvaralačku supstancu i stvarni novum, po logici stvari nema dovoljan robni potencijal, nema ni nikakvu šansu na opstanak bez neke vantržišne logike i podrške. Ova knjiga nema neophodni takmičarski potencijal na tržištu, pre svega zbog objektivno ograničenog i sve ograničenijeg kruga čitalaca, potencijalnih kupaca. Ona, poput komercijalne knjige, ne može organizovati vlastitu knjižarsku mrežu, pa se te knjige retko nađu u izlozima knjižarske mreže komercijalnih izdavača, te su, po pravilu, kao da ih se savremeni knjižari stide, uvek zaturene po knjižarskim budžacima.

U drugim zemljama, zemljama stare kulture, knjižarska je mreža u rukama posebnih distributera, te u njima ima nešto više „pravde“. Stoga, u mnogim civilizovanim zemljama „ostaci političkog uma“ nastoje da raznim budžetskim podrškama spasu baš ovu knjigu bez obzira na ekonomsku krizu (pa čak i posebno zbog nje) u kojoj se mnogi otresaju tog „beskorisnog“ potrošača.

To da kultura u ovoj zemlji (a knjiga kao forma njenog samosaznajnog svodnog kompendijuma, čak posebno) visi glavom nadole, zapomažući, peneći u ropcu i moleći za spas, umesto da ukazuje na spas i puteve napretka, to je već odavno postalo istrošeno saznanje, izlizana, zamorna činjenica, -opšte mesto, ali i mesto opšteg, preskupog i neshvaćenog zaborava.

Kakvog zaborava? Zaborava činjenice, da je uvek i svuda kultura jednog naroda duša tog naroda i duša države tog naroda; da je politički potcenjena „mala“ kultura jednog naroda, kultura malodušnog, ojađenog, nevidljivog naroda, a država tog naroda malodušna, bezglasna, usputna država; da je narod bez svoje kulture, u najboljem slučaju narod receptivnog, a ne inovativnog, izvornog stvaralaštva, pa je stoga narod bez svoje voćke u bašti svetskog civilizacijskog stvaralaštva sa koje i drugi narodi plodove beru. Narod koji uspostavlja i potvrđuje svoj identitet na takvoj kulturi kači o zid svoj bledi, bezlični, slabo uočljivi portret bez rama.

Zaborav te činjenice (na prvi pogled na paradoksalan način) karakteriše političku strategiju vladajućih političkih elita, tzv. novog, demokratskog „postpetooktobarskog“ doba.

To se, međutim, ne bi moglo reći ako se sudi po javnoj političkoj retorici i deklarativno definisanim ciljevima jedne, usuđujem se reći, (ne)postojeće kulturne politike. Ali kad kucne čas da se ti deklarativni principi i ciljevi pretoče u sasvim konkretno delo, odmah se pokaže populističko licemerje koje već dugi niz godina stoji iza definisanja stvarnih prioriteta ukupne nacionalne politike. Tada se, zapravo, pokaže da je, na pretpostavci formalno važeće demokratije i stranačkih borbi, cilj svih ciljeva očuvanje, odnosno osvajanje vlasti. To se s naročitom belodanošću pokazuje u vremenu ekonomske i političke krize koja u ovoj zemlji s promenljivim intenzitetom traje već decenijama.

Naime, ni sa jednog politički važnog i uticajnog mesta nećete čuti kako je oblast kulture i kulturnog stvaralaštva nešto što je nebitno za suštinski opstanak nacionalnog bića i društvene celine uopšte. Naprotiv, pridružiti se u svom javnom govoru onom gledištu koje razvojem kulture uslovljava uspostavljanje nacionalnog identiteta, ali i uspešan razvoj svih drugih aspekata društvene celine, po pravilu je stvar društvenog prestiža i bekstva iz društva neznanja, političke neukosti i primitivizma.

Ali kad dođe trenutak da se „prelije ono što je prepunano i krati ono što je predugačko“ (Njegoš) i što je u trenutku „prestižnog pijanstva“ za kulturne potrebe bilo obećano, prva kultura leže na „Prokrustovu postelju“.

Tada se jasno pokaže pravi odnos nacionalne politike prema kulturi koji se uglavnom svodi na sledeće: „kultura, ma kako da je definišemo, jeste neisplativi potrošač, koji ulaganja ne vraća ili ih presporo i u neadekvatnoj meri vraća. Stoga, ako od tog relativno malog biračkog tela (pogotovo ako iz njega po administrativnoj logici izvučemo obrazovanje i nauku) odvadimo i prelijemo bilo gde drugde da se spreči nagovešteni požar, ništa se naročito i nepopravivo neće dogoditi. Niko sem tih deset do petnaest hiljada građana (birača) koji žive od kulture neće zakukati, a još manje će se primetiti, da u bibliotekama „sudbonosno“ nedostaje izvestan broj novih knjiga, na pozorišnim repertoarima novih predstava, u bioskopima novih filmova itd. – rečju, niko neće primetiti da se u kulturi ništa ni važno ni nevažno nije dogodilo, odnosno ništa bez čega se neće moći živeti sutra, kao što se živelo danas ili juče.

Državni rezon se tada svodi (možda je tačnije reći srozava) na, inače, sasvim razumljivu logiku ugroženih pojedinačnih porodičnih budžeta u kojima se najpre pokrivaju troškovi dostignutog nivoa ishrane, odevanja i održavanja raznih drugih oblika društvenih komunikacija, da bi tek na kraju, ako što ostane, bilo uloženo u kulturne potrebe, jer, po pravilu, njihovo odlaganje ne proizvodi osećaj ni egzistencijalnog ni definitivnog gubitka. Uzgred rečeno, na temelju te logike u savremenim procesima globalizacije, događa se degradacija mnogih dosad nespornih estetskih, moralnih i političkih vrednosti.

U takvoj atmosferi lako trijumfuje ona politički najprofitabilnija logika koja sjedinjuje jeftino i popularno: odložimo neophodnu, pa čak i obećanu podršku kulturi od „danas“ za „sutra“, a kad „sutrašnji dan“ osvane odložimo to do daljeg, tj. dok se ne zaboravi ili dok mu vreme sasvim prođe. A ono što ipak možemo i moramo u ovom trenutku za kulturu izdvojiti, uložimo to tako i tamo gde će se ulaganje podudariti sa interesom i vrednosnim kriterijumima najšireg kruga građana.

Na prvi pogled sve je to demokratski i pravično – zar ne? Nažalost, ovu logiku često u praksi slede i prihvataju kao svoju i mnogi delatnici u kulturi koji su u ovu oblast stigli ko zna kojim dobrom i ko zna kojim putem, što je, takođe, stvar politike, najčešće stranačke.

Možda će jedan primer, koji se tiče uloge izdavaštva u nacionalnoj kulturi, biti dovoljno ilustrativan i za sve druge oblasti u srpskoj kulturi. Naime, u politici otkupa knjiga (koja je zbog ograničenih materijalnih mogućnosti u zadnjim decenijama postala sve selektivnija, ali ipak i dalje jedina bitna pomoć uvećanju knjižnog fonda biblioteka u republici), neuporedivo najbolje prolaze one knjige koje su namenjene najširem čitateljstvu i kao takve s najvećim tiražom, dakle, najkomercijalnije i, osim izuzetaka, u pogledu vrednosnih izdavačkih kriterijuma sa najmanjim zahtevima. To što u završnoj fazi otkupa važeće procedure bitnu ulogu imaju i i sami bibliotekari, očigledno ništa ne menja na stvari. Naprotiv, dobrim delom rezultat selekcije je i zbog toga jer tzv. „masovni čitalac“ je onaj koji bibliotekaru najčešće zatraži knjigu, a onaj sa strožijim zahtevima, koji zatraži kvalitetnu knjigu, koja će mu, možda, pomoći da napiše novu, uistinu je redak gost. Bibliotekar retko oseća svoju misionarsku ulogu u kulturi i utoliko ređe ukoliko je istinski ne oseća i sama država.

Pisac ovih redova (koji je, uzgred, rečeno, i sam u više navrata podvrgavao oštroj kritici Lenjinovu revolucionarnu političku ulogu u istoriji XX veka) u prilici je (nažalost ne citatom, već u formi korektnog parafraziranja) da se u vezi sa prethodnim razmatranjima pozove na veoma razložne Lenjinove stavove.

Naime, na pitanje novinara u vreme same revolucije, šta misli o poeziji Demjana Bjednog sa čijim su stihovima na usnama ginuli u borbi protiv kontrarevolucije njegovi sledbenici, Lenjin je odgovorio, da je reč o dobrom i veoma značajnom pesniku, ali da nije dobro što on u svojoj poeziji previše povlađuije zatečenom ukusu svojih čitalaca, jer bi pesnik morao da zatečeni ukus vuče na veći nivo i da ga unapređuje.

To, valjda, mutatis mutandis, važi i za svaku vrstu duhovnog stvaralaštva. Ali, bez obzira koliko su stvari u principu jasne, stanje je u srpskoj kulturi takvo kakvo i jeste već dugi niz godina i sa njime su bile i jesu zadovoljne samo tekuće politike, makar u relativnom smislu – po pravilu, stranačkom. Ostaje nam samo da se ponovo zapitamo zašto je to tako.

Zato što knjiga, odnosno kultura, nije profitabilna sfera delatnosti i što njihovi pravi plodovi, kao i šteta zbog njihovog izostanka, ne stižu brzo. Za male kulture, odnosno narode ta logika mora biti apsolutno pogubna. Ona, ne samo što drastično snižava vrednosne kriterijume u kulturi, već kulturu naroda pretvara u čisto receptivnu kulturu, isključujući naciju iz porodice onih naroda koji doprinose obogaćivanju kulturne baštine sveta, čime ujedno postepeno, ali i neminovno, postaje sve manje prepoznatljiv posebni nacionalni identitet.

Naravno, ovde se insistira na organizovanoj podršci individualnom i kolektivnom stvaralaštvu, a ne nipošto na devalvaciji receptivne otvorenosti jedne kulture kao takve. U okolnostima savremenih globalizacionih procesa, posebno njihovih pozitivnih aspekata, to bi bilo koliko nemoguće, toliko i besmisleno. Naprotiv, svaka nacija svoj moderni identitet mora da potvrdi, između ostalog, i svojom sposobnošću za otvoreno, receptivno i kompetitivno suočavanje i prožimanje sa stvaralaštvom drugih naroda. To je jedini prirodni put do konstituisanja istinskih kosmopolitskih vrednosti, jer, to se mora ponovo naglasiti, ničeg u Kosmopolitskom nema što prethodno nije stvoreno u kulturi jednog određenog naroda.

Smisao takve receptivne otvorenosti je i u sudbonosno važnom sticanju vlastite kritičke samosvesti. Jer, da bi stigao do sebe, do svoje samosvesti, moraš stići do drugih, a drugima se ne ide „praznih ruku“ ni skrivenog lica. Ili, drugačije rečeno, drugima moraš pokazati lice ako želiš da te prepoznaju i imenuju. Tada ćeš, možda, saznati o sebi i ono što zbog prevelike blizine ili neizbežnog narcizma nisi ni mogao da vidiš. To je jedini prirodni put do konstituisanja istinskih kosmopolitskih vrednosti, jer, to se mora posebno naglasiti, ničeg u Kosmopolitskom nema što prethodno nije stvoreno u kulturi jednog određenog naroda.

Ma koliko da smo u savremenom dobu suočeni sa padom uma i svih vrednosti duha, odnosno njihovim postvarenjem, ipak u dobro uređenim, civilizovanim društvima još uvek stvar sa državnim rezonom, u vezi sa onim o čemu je ovde reč, stoji drugačije i neuporedivo odgovornije. U ovim društvima je još uvek očuvana svest da bez organizovanog odupiranja negativnim aspektima postvarujućeg tehnološkog „napretka“, humanistički karakter tog napretka jednakom brzinom i zakonomernošću mora pretrpeti totalni poraz. Moderna država je utoliko moderna ukoliko zaista svesno taj zadatak preuzima kao svoj prioritetni zadatak, pa se tu uspostavlja životno važni kontakt između politike i kulture, između opšteg i pojedinačnog, između individualnog i kolektivnog identiteta.

Dok pojedinac traži svoje mesto u određenoj sferi svoga interesovanja i uspostavlja svoj individualni identitet u konkretnom društvenom okruženju shodno svom interesu i ograničenom životnom trajanju, za izgradnju i uspostavljanje kolektivnog identiteta, nacionalnog posebno, odgovorna je elita svih društvenih sfera, a vladajuća politička elita u apsolutno odlučujućoj meri.

Za razliku od pojedinca, koji živi svoj život sa svešću o svojoj konačnosti i uspostavlja svoj identitet spram drugih individua, nacionalni kolektivitet živi svoj život u sve tri vremenske dimenzije i uspostavlja svoj identitet bspram drugih naroda u svetu kroz proces međusobnog razgraničavanja i međusobnog uvažavanja bitnih kulturoloških razlika. Kultura je, dakle, osnova na kojoj pojedini narodi međusobno razgraničavaju svoje identitete, prepoznajući bitne međusobne razlike. Kultura pritom mora biti shvaćena u najširem smislu, tj. kao suma osobenog duhovnog stvaralaštva u dugom trajanju, koja drži na okupu određenu etničku zajednicu kao i način ispoljavanja tog osobenog stvaralaštva. To je, pre svega, jezik sa celokupnim originalnim, književnim, umetničkim, naučnim itd. stvaralaštvom, a potom zajedničke ostvarene i neostvarene istorijske težnje koje su najčešće obeležene prekretničkim tačkama i legendarnim likovima koji su vremenom zadobili mitološku moć, te, najzad, vremenski utemeljeni običaji međuljudskih komunikacija, stilovi porodičnog života, a posebno religija kao naročiti aspekt duhovne kulture i bitni konstitutivni element nacionalnog identiteta.

Naravno, da se, upravo iznetom pojmu kulture, u skladu sa stavovima zastupanim u ovom tekstu, mora pridodati i dostignuti nivo političke kulture jednog naroda. Šta više, element političke kulture je veoma često od odlučujuče važnosti za opšte karakteristike svake kulture. Visoko dostignuti nivo političke kulture uvek nenaslino podržava uvažavanje i autoritet odgovarajućih pravila „političke igre“ i čuva dostojanstvo društvenih i državnih institucija, te tako potvrđuje postojanje samog društvenog i državnog poretka.

U političkoj tradiciji srpskog društva, a naročito u njegovoj savremenoj društvenoj praksi, nemamo dovoljno povoda i razloga da konstatujemo visoka dostignuća u tom pogledu; jer, kad bih stavar političke kulture u ovoj zemlji bila na savremenom civilizacijskom nivou, ne bi, na primer, bilo moguće, da se vrednosni kriterijumi u čitavoj školskoj vertikali od osnovnog do najvišeg univerzitetskog nivoa tako olako sasvim devalviraju, a da pritom ni najpozvaniji deo elite svih struktura ne ukljiči ozbiljni alarm za rad očuvanja samog poretka od ugrožavajućeg haosa. Umesto toga, na svakom koraku i u besmislenom broju mirno niču fakulteti i univrziteti, pa u njima po skraćenom postupku i na nevidljiv način tek priučeni profesori proizvode još manje obučene profesore i stručnjake, te u krajnjem ishodu niko ne zaslužuje poštovanje, čak ni oni koji su časno stekli svoje kvalifikacije, pa ni sam narod kao takav.

Pa ipak, možda je od navođenja samih primera bitnije uočiti u tradiciji srpske političke kulture karateristiku koja se s naročitom vidljivošću manifestovala u ponovnoj ovovekovnoj političkoj praksi parlamentarne demokratije, koja degradira politički subjektivitet srpskog naroda do istorijski teško shvatljivog nivoa. Tu nije reč o nekoj apsolutnoj oseobenosti političke kulture srpskog naroda, koliko je reč o razmeri u kojoj se ona ispoljava, a razmera kad prekorači određeni nivo tolerancije prerasta u svojevrsni delotvorni scpecifikum.

Naime, uprkos dugoj, poštovanja vrednoj, državotvornoj tradiciji ovog naroda u neposrednom političkom suočavanju svi politički činioci u ovoj zemlji nastoje da sve kolektivne identitete svedu najmanje na prvi niži nivo. Stoga kad se ovde kaže „narod“ onda se najčešće misli na biračko telo; kad se kaže „programski cilj“ misli se na osvajanje vlasti; kad se kaže „neophodna društvena promena“, misli se na promenu nosioca vlasti; kad se kaže nacionalni „odn. društveni interes“ misli se na interes stranke; kad se kaže “interes stranke“ misli se na svoj, lični, individualni interes. Otuda se u neposrednoj političkoj praksi država bez previše opšteg zgražavanja i otpora pretvara u puku svojinu vladjuće stranke, a stranka je, stranka njenih članova u onoj meri u kojoj ona uspeva da ispuni privatna očekivanja tog članstva nakon osvajanja vlasti.

U stvari, taj razvojno nedozreli nivo demokratske političke kulture najviše se ogleda u činjenici da se moderni pojam pravne države u neposrednoj političkoj primeni doživljava kao „besteretno pravo“ države, a pojam ljudskih i građanskih prava kao „besteretno pravo“ građana kao pojedinaca. Drugim rečima, u neposrednoj političkoj primeni, ta dva prava se nastoje protumačiti kao apsolutni opoziti umesto kao međusobno bitno uslovljena prava, pa se taj odnos u daljoj životnoj praksi pretvara u međusobno nadmudrivanje države i njenih građana, odnosno u međusobno ponižavanje i izigravanje jednih i drugih prava, pri čemu država izlazi kao pobednik na unutrašnjem, ali kao veliki gubitnik na spoljnjem, međunarodnom planu.

Revolucija doista ništa bitno i trajno ne može da proizvede u sferi kulture. Ona može samo da produži vreme trajanja nekulture, dovodeći njene protagoniste na vlast. Ukorenjivanje razvoja kulture kao opšte stanje duha jednog naroda na civilizacijskom nivou jednog vremena vegetativni je proces, koji zahteva vreme, odgovarajuću političku klimu i političku volju da se u jednakoj meri želi i poštuje ono Opšte i individualno u aspektu objektivno moguće slobode. Signale tog objektivno mogućeg, društvena celina i njen politički agens dobija upravo iz same te kulture.