Site name

Čvorovi Marsela Prusta i Andre Žida

S romanom U Svanovom kraju stvari nisu išle baš tako glatko. Prvo, rukopis je bio ogroman - mislim da je imao između hiljadu i hiljadu i dvesta strana, a prekucan oko sedamsto; a potom, roman nije ličio ni na šta što je tad izlazio.

Piše: Selesta Albare

16. april 2017. 13:26

G. Prust je počeo da preduzima prve korake 1912. godine. Zacrtao je prevashodno dve izdavačke kuće: Faskel, koja je tada solidno poslovala i u kojoj je bio najavljen, i izdavačku kuću Nuvel revi fransez, koja je još bila nova u tom poslu, ali kojoj je davao prednost zato što je bila na glasu po novinama, sa svojim književnim časopisom Nuvel revi fransez i sa svojim autorima koji su se međusobno podržavali i o kojima se govorilo kao o predstavnicima nove generacije pisaca - Andre Žid, Pol Klodel, Fransis Žam, Žan Šlumberger, Žak Kopo, koji se sa svojim Vje Kolombjeom, pre svega, bavio pozorištem. Poslom je upravljao Gaston Galimar, koji se oženio ćerkom iz porodice moćnih bankara Lazar, inače lepom, vitkom, vrlo otmenom i oštroumnom mondenkom.

Dakle, rukopis je bio predat na dva mesta. A onda, ni traga ni glasa - ni od jednih ni od drugih. Faskel mesecima nije odgovarao. Prošle su dve, pa tri, pa četiri nedelje, a nikakvih novosti ni od Nuvel revi fransez. Princ Antoan je svratio kod g. Prusta:

- I, Marsele, ima li kakvih novosti? Šta su vam rekli?

- Ništa. Još mi nisu odgovorili.

- Kako to? Nisu vam odgovorili?

Na kraju je princ Antoan otišao do Žida u Nuvel revi fransez, koja se tada nalazila u Ulici Madam, u četvrti crkve Sen Silpis. Žid je izašao iz kancelarije da ga dočeka i rekao mu je da je rukopis odbijen uz objašnjenje.

- Naša kuća objavljuje ozbiljna dela. Nipošto ne bismo mogli izdati tako nešto, književnost jednog mondena i dendija.

Vratio je rukopis Antoanu Bibesku. Mislim da je to bilo dva dana pre Božića. Onda je stigao i pismo Žaka Kopoa - mnogo blaže, ali sa istom porukom, potvrđivao je odbijanje.

Na ovo se nadovezuje čuvena priča, gotovo pa svađa, o tome da li je Žid, koji je jedini u rukama zaista imamo rukopis, ne samo pročitao, već da li je uopšte otvorio paket. Nastala je zapravo čitava, i to prilično komična, drama oko kanapa kojim je paket bio uvezan i naravno, neizbežne priče među ljudima.

Iako je Žid kasnije priznao da je pogrešio u svojoj oceni, ipak je uvek bez odstupanja tvrdio kako je rukopis pročitao, a u prilog svom odbijanju navodio je rečenicu koja ga je tada mnogo zgranula jer je u njoj pronašao grešku. Rečenica se inače nalazi gotovo na početku romana U Svanovom kraju, među prvih sto strana, i u njoj g. Prust gotovi o tetki Leoni (koja je manje ili više njegova rođena tetka Elizabeta) i o njenom "tužnom, bledom, ugaslom čelu", te slikovito ističe njenu omršavelost, koja se i na čelu videla: "na kom su se pršljenovi nazirali kao vrhovi venca od trnja ili kao zrna brojanice". Izgleda da se "pršljenovi" na čelu tetke Leoni nisu baš dopali Andreu Židu i, prema njegovim rečima, praktično su ga odbili od daljeg čitanja.

Neka bude. Ali nezgodno je što ja znam verziju priče g. Prusta, a ona je potpuno drugačija. Često mi je o tome pričao i svaki put kategorički tvrdio:

- Selesta, u Nuvel revi fransez moj paket nisu ni otvorili, u to vas uveravam.

Nikola (Prustov sluga - prim. ur.) je u to vreme pakovao knjige s posvetom, a ja sam ih raznosila. Rekla sam takođe da je u tome bio izuzetno brižljiv: paketi su mu bili besprekorni. Posebnu je pažnju posvećivao vezivanju kanapa. Štaviše, bio je pravi majstor za čvorove, s posebnim stilom koji nije bilo lako podražavati. Upravo je to za g. Prusta uvek i bio nepobitan dokaz da ni Andre Žid niti bilo ko drugi iz Nuvel revi fransez njegov rukopis nisu ni takli.

- Selesta - pričao mi je - paket sam video i pre i posle. Potpuno sam siguran da su mi vratili netaknut paket, isti kao što sam im poslao. Složićete se da, ma koliko neko bio vešt, teško da bi razvezao čvor kakav pravi Nikola, pa onda napravio isti takav, i to još na istom mestu; ne samo da je teško, već je naprosto nemoguće.

Dva ili tri dana pošto mu je Nuvel revi fransez vratio rukopis, drugog dana Božića dobio je pismo od Faskela sa saopštenjem da je rukopis odbijen, doduše, s više stila i pošto su ga barem pažljivo pročitali.

Po objavljivanju (kod trećeg izdavača Bernara Grasera - prim. ur.) oko romana U Svanovom kraju digla se takva buka da je i u Nuvel revi fransez nastala pometnja. Direktor časopisa Nuvel revi fransez Žak Rivijer razbesneo se zbog odbijanja Andrea Žida, te su se već početkom 1914. Galimar i ostali angažovali kako bi popravili učinjenu štetu.

Tek tada je g. Prust stvarno počeo da se naslađuje - došlo je i njegovih pet minuta. O tome mogu da pričam jer sam bila tu i dobro znam kako je bilo. Trajalo je dve godine, gotovo svakodnevno: od februara 1914, kad je Galimarov odbor u pismu izrazio svoje kajanje, pa sve do februara 1916, kad se Žid glavom i bradom iz Kanose zaputio na Bulevar Osman i udarao se po prsima...

... Pa ipak, pošto ih je dve godine malo mučio, g. Prust je 1916. odlučio da je došlo vreme da, prema njegovim rečima, sklopi mir s Nuvel revi fransez, te je tako napisao pismo Židu, pošto je on istupao u ime odbora, a Žid je pokajnički i s grižom savesti odmah kod njega doleteo.

Odlično se sećam cele priče, kao i tačnog datuma, zato što sam i sama u sve bila umešana. Bilo je to 25. februara 1916, dve godine posle Židovog prvog pisma u kom je priznao kako je "i te kako odgovoran" za odbijanje Svana - što je najmanje što je mogao da učini - i u kom je izjavio kako sad u romanu uživa.

Dakle, tog 25. februara g. Prust me je pozvao i pružio mi kovertu u kojoj je, po svemu sudeći, bilo veliko pismo. Rekao mi je:

- Selesta, pisao sam g. Andreu Židu da bih sklopio mir, jer on izgleda misli da smo u ratu. Uzećete taksi, otići direktno do njega i lično mu predati pismo. On stanuje u vili Monmoransi. To je negde u Oteju, u XVI arondismanu. Ne nalazi se baš lako, ali taksista će se snaći.

Krenula sam, stigla do vile, došla do jednih uskih vratanaca i pozvonila. Vrata i je posle izvesnog vremena otvorila jedna žena s lampom u ruci. Bilo je ratno stanje i verovatno tad nije bilo struje. Iza žene sam primetila nešto poput velike lođe koja je nestajala u mraku i od koje se spuštalo stepenište s drvenom ogradom. Pogledala sam ženu, na sebi je nosila nekakvu dugu, tamnu i sasvim jednostavnu haljinu. Ta zatvorena boja haljine slagala se sa izrazom velike tuge na njenom licu. Sećam se da je to na mene ostavilo jak utisak i pomislila sam: "Baš čudno, reklo bi se da je žena sa sela."

- Šta želite? - upitala me je podižući lampu da bi me videla.

- Da li bih mogla, molim vas, lično da predam pismo g. Židu?

- Od koga?

Odgovorila sam joj. Odmah mi je rekla:

- Sačekajte malo, obavestiću g. Žida.

Nije mi rekla ko je, možda je bila sluškinja. Videla sam kako se penje mračnim stepeništem, te kako zamiče na spratu.

Žid je odmah sišao. Uzeo je veliko pismo i upitao me da li je potreban odgovor. Odgovorila sam potvrdno. Ponudio me je da sednem dok je otvarao pismo i čitao ga. Sve to vreme sam ga dosta posmatrala. Ruke su mu se pomaljale ispod ogrtača od sukna. Bilo mi je teško da odredim šta, ali nešto mi se u njegovoj pojavi, na njegovom licu i u njegovom pogledu nije dopadalo - bilo je nečeg neistinitog, neke lažne ili možda pre prinudne iskrenosti. Uz to je bio veoma ljubazan.

Vratila sam se na Bulevar Osman s njegovim odgovorom da će, pošto je pozvan, doći odmah tog istog dana. Imala sam utisak da bi, da je mogao, doleteo.

U stvari, pre njegovog dolaska, imala sam tek toliko vremena da g. Prustu podnesem izveštaj o poseti - naime, svaki put kad bih negde nosila poruku, a naročito kad bih je nekome na ruke dostavljala, morala sam g. Prustu ne samo da donesem odgovor, već i da ponovim šta su mi sve tačno rekli, kao i da što podrobnije opišem šta sam videla, kako dekor, tako i ljude.

Sećam se da je tog dana posebno goreo od želje da sve čuje. Odmah pošto sam mu prenela odgovor, upitao me je:

- Dobro, a sad mi malo objasnite kakva je vila Monmoransi.

Opisala sam mu vratanca, stepenište, lođu, mrak.

- A ko je vas primio?

Opisala sam svoju "ženu sa sela". Polako je odmahivao glavom.

- Selesta, to je bila jadna gospođa Žid.

Izgledao je potišteno. A onda:

- A kako vam se dopao g. Žid?

- Pa, vrlo ljubazan, gospodine. Ali, ne bih umela tačno da vam kažem... nešto mi se kod njega ne dopada. Ne, taj mi se čovek ne sviđa.

- Ali zašto, Selesta? Sigurno znate zašto.

- Kad sam ga videla, nimalo se nisam iznenadila što vam je rukopis odbio, a da ga nije ni pročitao. Eto, to mi baš na njega i liči.

Osećala sam u njegovom pogledu kako me sa uživanjem propituje. Odjednom mi je izletelo:

- Zapravo mi izgleda, gospodine, kao kakav lažni monah. Znate, kao oni monasi što se upinju da izgledaju što pobožnije ne bi li sakrili svoj nedostatak iskrenosti.

Slatko se ismejao. Očigledno mu se dopala moja opaska.

U tom trenutku se začulo zvono; Žid je bio na vratima. Sećam se da je bilo baš rano - hoću reći, rano za g. Prusta - tek šest ili sedam sati uveče. Otvorila sam mu vrata. bio je u istom ogrtaču, bez šešira. Uvela sam ga u mali salon, pa sam obavestila g. Prusta:

- Stigao je lažni monah.

Uvela sam Žida u sobu, sa sve ogrtačem. G. Prust je, naravno, ležao. Žid se uputio k njemu, pridržavajući jednom rukom ogrtač uza se, što mu je bila omiljena poza dok se kretao. Zaustavio se nadomak kamina u sobi. Ja sam se, kao i obično, tiho povukla. G. Prust me je nešto kasnije pozvao i ne sećam se više šta mi je tražio. Sećam se Žida kad sam ponovo ušla u sobu. Sad mu je ogrtač slobodno padao, glava mu je bila malo nagnuta na stranu i dubokim glasom koji je odzvanja, tzv. zvonkim glasom, govorio je:

- Jeste, gospodine Pruste... jeste, priznajem... to je najveća greška koju sam u životu počinio....

Naravno, mislio je na odbijen rukopis.

Ostao je još neko vreme pošto sam izašla, ali sastanak u celini nije dugo trajao.

Pošto je otišao, g. Prust me je, naravno, pozvao da mi sve ispriča. Smešio se i likovao. Već kad sam usred razgovora ušla u sobu, videla sam njegov dobro poznat pokret kapaka - spuštali su se pa se živahno podizali iznad prodornog pogleda, koji je ujedno pokazivao da procenjuje sagovornikovu iskrenost a odmah potom unutrašnje zadovoljstvo posle procene. Pogled mu je jasno govorio: "Ko god da si, u mojim si rukama."

Ispričao mi je kako se Žid izvinio, ali i kako mu on zauzvrat nije krio šta misli o njegovom površnom argumentu o "dendiju i modenu".

Ja sam ga pak upitala:

- Lepo je od njega, gospodine, što je priznao da je počinio najveću grešku u životu, ali jel' vam rekao nešto za paket?

- Naravno da ga nije otvorio! Ali to sad nije ni važno. Osim toga, Selesta, ljudski je grešiti.

Tokom poslednjih desetak godina života Marsela Prusta ispunjenog bolešću u njegovoj kući je kao neka vrsta kućne pomoćnice boravila Selesta Albare, žena skromnog porekla i supruga njegovog taksiste sa kojim je Prust uspostavio svojevrsne odnose bliskosti i prijateljstva. Sa svoje strane ova inteligentna žena tokom čitavog života negovala je sećanje na velikog pisca u čijoj blizini je bila tokom mladih godina. Tek u dubokoj starosti pedesetak godina posle smrti Marsela Prusta odlučila je da uz pomoć priređivača Žorža Belemona zabeleži svoja sećanja. Tako je nastala knjiga Gospodin Prust. Pored obilja biografskih podataka, ona čitaocu pruža uvid u francuske književne i društvene prilike u godinama oko Prvog svetskog rata. Knjigu Gospodin Prust je krajem prošle godine na srpskom jeziku objavio Službeni glasnik. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak o delikatnim odnosima između Marsela Prusta i drugog književnog velikana Andre Žida. Izbor i oprema teksta redakcijski.

povezane vesti

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.