Site name

I Albancima i Srbima je potrebna katarza

Dragi Zorane, Nisam se dvaput pitao da li da prihvatim poziv (koji je stigao od OEBS-a u Beogradu) da razmenim mišljenja pred licem sveta sa srpskim kolegom.

11

Piše: Mustafa Nano

03. septembar 2017. 08:00

Osećao sam da sam pozvan da učestvujem u „jednoj pionirskoj avanturi“. Intelektualna znatiželja za komunikacijom s jednim kolegom iz Beograda bila je mnogo jača nego dvoumljenje. Osim toga, imam i lično iskustvo koje se vremenski podudara sa pomenutim pozivom. Samo što sam objavio knjigu pod naslovom „Sendvič“, u kojoj branim tezu da neprijateljstva između Albanaca i Srba započinju sredinom XIX veka; pre tog vremena sigurno da je bilo trvenja, nesporazuma i nerazumevanja među njima, međutim osnovna odlika im je bila suživot. Razume se da je ova teza prilično provokativna i kontroverzna, jer se protivi učenju ili amanetu koji su Albanci prenosili jedni drugima s kolena na koleno, protiv je jednog načela albanske kulture, branjenog od početka od strane političara, akademika, istoričara, antropologa, etnologa, pisaca, pesnika, novinara, itd., itd. „Srbi su doživotno naši neprijatelji“, to je neprikosnovena velika dogma kod Albanaca, kojom su oni zadojeni, zajedno sa majčinim mlekom, od kolevke. „Mi smo Albanci, a oni su Srbi/mržnja međusobna nam je ostala“, pisao je na početku XX veka Đerđ Fišta, katolički sveštenik, jedan od najistaknutijih predstavnika albanske kulture. Istu stvar su učinili i drugi, pre i posle Fište. Stoga, nije lako da se nosiš sa takvim dogmama. I vi to dobro znate, pošto imate svoje dogme, na primer onu koja kaže „Kosovo je kolevka srpskog istorijskog postojanja“ (frazu pod navodnicama preuzeo sam iz zloglasnog Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. godine). Isto je. Zar ne?

U debati koja je ovim povodom počela izazvao sam kod mnogih da pomisle da nešto mnogo „sabijam sebe u rog“. (Da li u srpskom jeziku postoji izraz „sabijati sebe u rog“? Ne bih se začudio da postoji. Koliko smo mnogo dali i uzimali jedni od drugih.) Tokom kampanje promocije knjige, da bih ilustrovao da se Srbi i Albanci nisu rodili da bi bili neprijatelji, morao sam da objavim u novinama, između ostalog, dva dokumenta iz kojih se vidi da je poreklo majke našeg nacionalnog heroja slovenskog porekla, koja se zove Vojsava. To sam učinio na najbezazleniji način koji se može zamisliti, i najviše što sam mogao očekivati jeste da se neko dohvati da na dokumentovani način reaguje bilo na moje sumnje o albanskom poreklu Skenderbegove majke, bilo na moju tezu da neprijateljstva između Srba i Albanaca ne predstavljaju istorijsku konstantu. Ali nije se tako desilo. S nekim retkim izuzecima, niko se toga nije dotakao. Ja sam otvorio Pandorinu kutiju, iz koje je najpre eksplodirala velika mržnja Albanaca prema Srbima (koja, kako se već zna, postoji i kod Srba prema Albancima), a zatim jedna začuđujuća panika akademske prirode. Jedan broj naučnih istraživača i poznatih intelektualaca izrazio je u dramatičnom tonu uznemirenje što neko dovodi u pitanje rasnu čistotu nacionalnog heroja, ili obimnu albansku istorijsku literaturu da su Srbi i Albanci neprijatelji na život i smrt. Ja sam artikulisao, a da nisam bio svestan toga, inconvenient truth. Bili su jako povređeni. Na mene su ispaljeni rafali. Jedan od najpoznatijih intelektualaca u Tirani javno mi se obratio rečima za koje sam mislio da se ne mogu izustiti, ali suznih očiju: „Dosta, dosta, za ime Boga! Sa nacionalnim herojem ne možeš se poigravati. Ne dozvoljavamo ti da ga potcenjuješ/. Nemaš pravo da ga huliš.“ Šta? Čekaj malo, čekaj, ovo reagovanje me podseća na nešto. A da, podseća me na one vrlo osetljive fanatike islamske vere koji se nalaze povređenim nizašta i koji nikome ne dopuštaju da dovodi u pitanje načela dogme, ili poreklo njihovog božanskog proroka. Da se nadamo da albanskim revoltiranim intelektualcima ne dođe pomisao da proglase fatvu [fatwa] za „renegata“ Mustafu Nanoa.

Po meni, postoji jedan problem vezan za naše kulturne elite, dragi Zorane. One su tradicionalno zatucane, dogmatske, autoreferencijalne, šovinističke, i iznad svega, imaju nehajan odnos prema istini. Naši istoričari, recimo, šta nisu sve učinili da nam napune glavu da pripadamo čistoj, neukaljanoj, nevinoj, velikoj, herojskoj naciji, u vremenu u kome je potrebno vrlo malo inteligencije i pokornosti da bi se složili u tome da prva stvar koja nedostaje Balkanu jesu takve nacije. Pošto je reč o istoričarima, ostavilo je na mene utisak da se srpska i albanska istoriografija sudaraju, može se reći, na detinjasti način pri čitanju njihovih zajedničkih istorija. Ne slažu se skoro ni u čemu. To je to dovoljno da se izvede zaključak da čas jednu, čas drugu, često obe u isto vreme, samo istina ne interesuje. Ilustrovaću to verzijama koje oni navode o onome šta se desilo na Kosovu, daleke 1690. godine.

U sažetku onoga što kaže srpska istoriografija o tom događaju ispada kako sledi (ispravite me ukoliko zapazite neku netačnost): „Austrijanci su osvojili Kosovo od Osmanlija u jesen 1689. godine, i u tome su im pomogli pravoslavni Srbi, vođeni svojim patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem. Alijansa između Austrijanaca i Srba funkcionisala je na početku, ali pri kraju godine Turci su se vratili. Sudbina nije bila naklonjena zapadnoj carskoj vojsci, ni Srbima. Austrijanci su doživeli težak poraz u bici kod Kačanika. Poraženoj vojsci nije drugo preostalo nego da se pokupi, čuvajući leđa od Osmanlija koji se nisu zaustavljali. Austrijskim trupama, u povratku kući, pridružila se i jedna velika masa Srba, koji su napuštali svoje Kosovo sa ženama i decom da bi izbegli pokolj koji bi izvršile Osmanlije. Bilo je na desetine hiljada porodica. Prazno mesto ostavljeno od strane Srba zauzeli su albanski brđani, većinom muslimani, ali i katolici koji su, kada su stigli na Kosovo, postali muslimani. To je učinilo da Kosovo nepovratno bude zaposednuto od strane islamizovanih Albanaca.“

Obratite pažnju sada na albansku verziju (preuzetu iz „Istorije albanskog naroda“ u izdanju Akademije nauka): „Austrijanci su dočekani na Kosovu od strane Albanaca, koji su bili spremni da prihvate odbranu austrijskog cara. Kada su oni ušli u Prištinu, kosovski Albanci deklarisali su vernost prema njima. Šest hiljada pravoslavnih Albanaca pridružili su se Austrijancima. Austrijanci su istu situaciji zatekli i u Prizrenu, kada su stanovnici grada izašli i dočekali ih sa poštovanjem. Oko pet hiljada Albanaca, sa svojim biskupom Pjetrom Bogdanijem, dočekali su ih plotunima u znak solidarnosti. Uz austrijskog generala Pikolominija, tako se našlo oko 20.000 Albanaca iz Prištine, Peći, Kline, Drenice i Prizrena. Ostali Albanci koji se nisu povezali sa Austrijancima nastavili su antiturski ustanak. Razmere albanskog ustanka uznemirile su Visoku portu. Stoga, pošto su ponovo osvojili svoje položaje, Osmanlije su izvršile neviđene masakre, paleći bezbroj sela, pustošeći zemlju, varvarski ubijajući to jadno stanovništvo, samo zato što su izrazili ubeđenje i pružili pomoć nemačkoj vojsci.“ Albanska verzija se završava sa dva jaka naglaska: 1. U sastavu srpskih i albanskih snaga koje su stale uz austrijske snage broj Albanaca je bio dva puta veći nego Srba; 2. Među izbeglicama koji nije premašivao 10.000 ljudi Albanci su bili u većini.

Kao što se vidi, to su dva različita filma. U prvom filmu, Albanci se pominju samo na kraju događaja, kao kolona koja zaposeda srpsko Kosovo. Dok u drugom filmu, Kosovo se u celini smatra da pripada Albancima, koji se pojavljuju kao jedinstveno antiosmansko telo u tom događaju. Srbima se ne daje nikakva uloga u tom događaju.

Razume se da kod ovih istoričara ima nešto što im ne ide. Na isti način i u velikoj meri ima nešto što ne ide kod naših intelektualnih i kulturnih elita u celini, u našim nacionalnim kulturama koje su intoksikovala naša društva s praznim ponosom, lažima, fanatizmom, mržnjom. I nastavljaju da to čine i danas. Intelektualci, naučni istraživači, akademici, pisci, umetnici, itd., imaju potrebu za jedan catharsis. Svi imamo potrebu za jedan catharsis. Ukoliko želimo da damo šansu miru u ovom nepokornom ćošku sveta pod imenom Balkan.

Prevela: Nailje Malja-Imami

Ovaj tekst deo je programa razmene priloga između listova Danas iz Beograda i Mapo iz Tirane, sa ciljem unapređivanja komunikacije i boljeg međusobnog razumevanje zajednica u Albaniji i Srbiji. Projekat podržavaju Ambasada Republike Albanije u Srbiji i Misije OEBS-a u Srbiji. Stavovi, mišljenja, zaključci, pretpostavke i druge informacije autora (prepisku vode Mustafa Nano i Zoran Panović) izražene u ovom članku, ne predstavljaju nužno i mišljenje ili stav Ministarstva inostranih poslova Republike Albanije ili Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).

povezane vesti

komentari (11)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Goli Car

03. septembar 2017.

Naravno da takvi "istoričari" glavnu snagu saznanja crpe iz šovinističkih gluposti (Srbi, Albanci, Hrvati, Bugari...) ali dok su na vlasti razni Vučići, Miloševići, Rame, Tačiji, Plenkovići, Tuđmani... koje mi biramo iz svoje neobrazovanosti, nerazmišljanja, bićemo topovsko meso za sulude bogastaše i njihove sluge, političare.

o rogovima

03. septembar 2017.

A da li kod Albanaca ima poslovica "Ako laze koza na laze rog"? Pravilo da se nagradjuje pobednicka strana a ne gubitnicka govori da Albanci lazu. Kao danas Hrvati sa onom pricom o "totalitarnom" karakteru uzvika "za dom spremni" i povezanih dogadjaja. Mesic nije objasnjavao odakle je ono blato koje su su Srbi doneli na opancima u "lijepu nasu" a vojvodjanski Srbi za sada jos mogu da cuvaju svoje kosovsko blato kod kuce.

Драган Пик-лон

03. septembar 2017.

Господине Нано,лепо је што сте алтруиста.Допада ми се ваш етички поглед који би се могао дефинисати да је-ни по бабу ни по стричевима.Али морам на жалост да вас подсетим не треба дубоко ићи у историју да би се схватило да је суживот између Албанаца и Срба,нажалост немогућ.Још прецизније суживот Православаца и албанских Муслимана је искључив.Кроз целу историју.После 2.св.рата у Албанији је извршена масовна присилна асимилација Срба.Чак су им и презимена промењена у албанске.На КиМ-ји је фаворизова албанска етничка група,законом је било забрањено да се врате српске избеглице у свој завичај.Ми можемо све тезе бранити или негирати али врхунску тезу од које све тече-Косовски Бој не мочемо ставити под тепих за вјеке вјекова.Видите и сами да су муслимански Албанци на КиМ-ји директна продужена рука ИД-жаве.Чудно је да их српске Цркве толико привлаче па их "својатају".Чак кад би и било обостране катарзе(што је пожељно) ,нажалост то неби приближило ова два народа.Који се не могу узајамно интегрисати јер су културолошки,историјски,верски....превише удаљени једни од другог.Зато је боље да се поделе и наставе пут у будућност као добре комшије.Чак шта више,мишљења сам да ће подела убрзати долазак к а т а р з е !!!

Prolaznik

03. septembar 2017.

Што се тиче представе историје, нажалост аутор текста није далеко од истине, поготово по питању "школске историје" којом индоктринирамо омладину... У датом примеру упоређивања историјских "чланака" изнето је заиста пуно тврдњи која се не могу поткрепити, али су неке ствари и прећутане. Претпоставиће неки да су можда Срби тад бежали од Албанаца, али то је заиста веома тешко доказиво, чак и тешко замисливо. Главни узрок сеобе 1690. године са подручја јужно од Саве и Дунава није био прости пораз Аустријанаца, нити чума (куга) која је избила у редовима "европске" војске, већ то што су Турци, односно тадашња верски фанатична клика Османског султана која је и покренула Велики бечки рат успела да преокрене ток рата тек уз помоћ Татара, који су важили за веома храбре и дивље борце. Због Татара, који су, како су забележили преживели извештавајући цара Леополда `скидали сваку главу без турбана`, после пораза код Качаника, кренуо је талас повлачења и војске и немуслиманског становништва у врло тешким временским условима, у зиму 1689-1690. Преживели су прелазили Саву и Дунав "и голи и боси" те врло хладне зиме, а број пребеглих је такође под знаком питања: у изворима се може наћи цифра, ако се не варам, на почетку нешто око 25.000 "душа", а у каснијим извештајима цифра се пењала на 40.000 "душа", те неки историчари и дан данас покушавају да разлуче да ли је "душа" за тадашње схватање породично-социалног односа значио појединца или породицу. Било како било, сигурно је да аустријски цар, тј. цар Светог Рисмког царства, одлучио да пребеглим, којих сигурно није било мало чим је Цар реаговао, дарује привилегије како би могао у рату делимично опустела подручја вратити еконосмкој намени и повећати отпорност границе од даљег продирања противника. С обзиром да је привилегија издата од цара православном патријарху, најдаље се може претпоставити да је највећи део становништва пребеглих био православне веросиповести, а највећи део православних да су били етнички, односно културолошки Срби, што не искључује и могућност и да је ту било и других "народа", али њихове вође или нису прешли реке или нису било довољно бројни и утицајни за добијање својх "етнички" посебних привелигија. Такође, претпоставља се да су ови успешно пребегли заправо само становништво посавских и подунавских равнијих крајева, попут Јадра, Мачве, северне Шумадије и Тимочке крајине, а да су избеглице из јужнијих крајева махом страдале у бежанији од татара, глади, болести и хладноће, али за то немамо конкретне доказе, тек понеко сведочење преживелих... Међутим, што се тиче демографије, ту нема спора, јер у доба "Велике сеобе Срба" није било пописа становништва (ни у Османском царству), или ми бар за њих не знамо, којим би могли утврдити какав је био састав становништва. Остали су нам сачувани порески дефтери из којих можемо само претпостављати сходно, рецимо, богомољама или узгајању тада не тако исплативе прасади или количини и врсти пореза који је даван држави и/или спахијама, којем "народу" и вери је припадало које село или крај. Стога се морамо сложити да какав год да је био састав и распоред становништва - није био хомоген - нигде на "европском" простору Турског царства. Турци су све до после Првог светског рата били склони политици расељавања хомогених целина становништва како су имали прилике за тако нешто и, како су већ то и Хабзбурзи радили, насељавању различитих племена, етноса и народа диљем Султаната: тако су од првих дана освајања европског контитнета расељавали потенцијално бунтовно становиништво са Балкана, а на битним путним правцима, у близини граница и у битним утврђеним градовима насељавали су одано, махом наоружавано становништво различите вероисповести и порекла. То се десило и са територијама некадашњег Душановог царства по њиховом појединачном подпадуњу под тоталну контролу Османске администрације. Ерго, Срби и Албанци су сигурно врло дуго мирно живели, ако не комшијским суживотом, а оно бар у истим крајевима етнички шареноликог Османког султаната, а понекад су и сарађивали на борби против заједничке претње... Масовне промене у тим односима долазе тек после Првог српског устанка са јачањем српског народа јужно од Саве и Дунава и јачом агитацијом Аустрије за независност Албанаца, у нади да ће тиме потенцијално најбитнијег савезника Истамбула на Балкану окренути за своје циљеве: контроле улаза у Јаднраско море, јонске обале и унутрашњости Балканског полуострва контролом моравско-вардарског коридора преко Косова и Вардарске Македоније и тиме спречити даље јачање утицаја Руске импрерије током XIX века... само о овој теми "Велике сеобе" би, верујем, могло да се пише још много слова, с обе стране Дрима, али и даље би то само биле махом само претпоставке и конструкције, све док једном свако, можда, не нађе конкретније доказе за своје теорије. То је прошлост, а будућност је свим народима на овим просторима напросто угрожена уколико не дође до темељног помирења и заједночког деловања против спољних циљева савремених империја.

Vesna

03. septembar 2017.

Naravno da je katarza, ili cak i pomisao na priblizavanje Srba i Albanaca "sabijanje u rog". Od te negovanje mrznje mnogi su napravili karijere, digli a i dizace veliku lovu, sto direktno sto kroz zamajavanje. Zar da se dozvoli da im neko tu cacka? Pa kinta je, kao sto znamo, veca i od velike Srbije i velike Albanije. Ne slazem se, medjutim, da su nase kulturne elite "tradicionalno zatucane, dogmatske, autoreferencijalne, šovinističke, i iznad svega, imaju nehajan odnos prema istini". To je neprihvatljivo blago receno.

gargamel

03. septembar 2017.

Sve bi to bilo mozda i u redu, problem je u nezajazljivom apetitu Albanaca i mesetarenju "velikih". Taman cemo se dogovoriti oko Kosova, na red dolazi Presevska dolina, nece se oni zaustiviti ni kod Nisa.A koliko ce traziti posle njih i drugi koji bi da se otcepe, citaj otmu deo drzavne teritorije, Raska oblast, Vojvodina, itd. Nista od toga, cist racun ,duga ljubav, neka plate svaki oteti procenat milijardu dolara, Srbiji 15 milijardi, njima Kosovo.

Deckac

03. septembar 2017.

Srbima je potreban S400, ne moramo ni da ga platima, dovoljno da damo rusima bazu, oni ce zbog sebe doneti svoj odbrambeni sistem i eto katarze.

Sinek

03. septembar 2017.

Nsu samo Srbi i Albanci nego i Hrvati, Bosanci, Crnogorci... Da bi ovaj prostor postao normalan prostor za život, da ljudi ne bježe u normalu Njemačku, Švedsku ili Irsku potrebno je svima jedno dobro, kvalitetno čišćenje... Jedan dobar moralni, društveni i duhovni klistir. Tek kad se očistimo od (neki kažu da čovjek može imati čak do 10kg izmeta kojeg se ne riješava) tog društvenog balasta moći ćemo živjeti normalan život, cijeniti jedni druge, uživati u životu. Sve dok se naši narodi hrane lošom društvenom hranom, žive lošim i nezdravim životom nema nam napredka. Bit ćemo puni tih zaostalih... problema i mrzit ćemo i jedni druge i sami sebe zbog grčeva... I odlaziti se liječiti negdje u inozemstvu!

Мiloš J. Kosovac

03. septembar 2017.

Ne bi Albanci dobili priliku da oduzmu Kosovo i Metohiju Srbima, da srpska politička elita na čelu sa Kraljem nije više volela da potčini naprednije Slovence i Hrvate, a u BiH je tada bilo više pravoslavnih nego islaminiziranih Srba, koje SPC nije priznavala za Srbe. “Zalogaj” je bio prevelik, pa umesto da ga svare, morali su da ga povrate. Dok su za to vreme Albanci na sve načine - političkim i verskim putem - institucionalno u Tirani, Prištini i u Beogradu, gde su ih podržavali Hrvati i Slovenci na najvišim položajima u državi radili na osvajanje Kosova i Metohije. Slabiji, kada je u pitanju čovek onda je u pitanju da taj koji potčinjuje drugog mora da bude mnogo napredniji u svemu. Kao što se to radilo i radi u SAD. Ili u Britaniji, da vrhovna vlast Engleza sa sedištem u Londonau bude pažljiva prema Škotima i Velšanim jer su joj u utrobi države, a grubi i preteći smrću prema Ircima. Ili napredni Španci sa sedištem u Madridu moraju da budu pažljivi prema Kataloncima i Baskicima. Drugo, sa odbacivanjem Crkve 1946. odbačen je Prizren kao duhovni centar Srba, zašta su ga Alanci proglasili da je to njihov dihovni centar pored tuskih džamija, i “istoriski dokazali” onima koji to ne znaju istinu, a u knjigama koje su stigle tamo gde treba, a najvažnije u Belu kuću i Pentagon. Ovom prilikom pomenuću samo jedan način kako su Albanci zaposedali Srpskom pokrajinom – rađanjem po devetoro dece, zašta je u našem malom selu dolazio da ih “kršteva” Titov izaslanih – Fadilj Hodža iz Prištine. Kada sam spomenuo duhovnost, najvažniji je jezik. Osnova našeg jezika na Kosmetu je staroslovenski jezik. Zato, ko god je naučio za nas strani jezik Vuka Karadžiać nije se vraćao u Pokrajinu, ili samo par godina dok ne nađe uhljebeljenje, najčešće, u Beogradu. Znači, da su knjaz Miloševi batinaši na vreme uhvatli Vuka, koji je bežao u katoličku germansku monarhiju, a u Vijeni, kako su Beču dali ime Sloveni koji su ga formirali, gde ga je čekao gemanizirani Slovenac Kopitar, da ga uči kako da sastavi azbuku, a sve po želji vrhovne germanske vlasti, jer su se bojali da će Srbi olsobađanjem teritorija od Turaka da se ujedine sa njima srodnim narodom – Bugarima, Makedonaca tada nije bilo, danas bi se pisalo ime vođe Prvog srpskog ustanka Petrović Georgije, a ne Đorđe. Za one koji to malo znaju oko jezika prepočujem im knjigu “Virtualna kabala” od maestra Svetislava Basare. U njoj piše i ovo:”… Ljudi koji su spremni da olako reformišu jezik i pismo, dakle samu suštinu nacionalnog bića, ono što objedinjuje duhovno i empirisko kasnije su u stanju da reformišu sve i da sve relativizuju. Ne treba, međutim, smetnuti s uma da u modernoj termonološkoj zbrci veoma često dolazi do nerazlikovanja između refomisati i defomisati. Slovensko pismo, koje su sastavili sveti Ćirilo i Metodije, u trenutku kada neobrazovani samozvanac počinje da ga preuređuje, postoji već hiljadu godina. Umesto autentične azbuke dibijen je simulakrum pisma, niz slova koja simuliraju fonetičnost, prividno olakšavaju opismenjavanje, a u stvari, prekidaju prirodni kontinuitet jezika…” (str. 57. iz pomenute knjige.) No, ovo je za naše institucije koje treba da znaju gde smo grešili, a koje greške ne možemo da ispravaljamo tučom, kako su to radili ovi isti na vlasti i njihovi učitelji tokom devedesetih godina. Već treba pregovarati znajući našu i njihovu istinu, a koju ne znaju oni kiji su nas gađali sneba, jer smo bili siliđeje.

Мiloš J. Kosovac

03. septembar 2017.

Oni koji ne poznaju Albance mogu pogrešno da misle i da osečaju. Albanci su slični po karakteru, gorštaci, Cnrogocima. A znamo da su Crnogorci najbolji i njaočuvaniji deo srpskog naroda. Mom pokojom ocu su bili, a meni još uvek su najbolji prijatelji Albanci. U Srednjoj školi u Prištini sam sedeo u klupi i u istoj sobi spavali u inetrnatau sa Alabncem. Zajedno smo došli na studije u Beogarad i stanovala u istoj sbobi u Studebntskom gradu. Bilo mi je teško kada sam kratko vreme stanovao sa studentom iz Vojvodine. Obrazovani razumeče, jer znaju šta znači mentalitet, koji se formira u istim životnim uslovima. Ostale žalim, a smatram krivim za ratove sa Albancima.

Slavica Mazak Beslic

04. septembar 2017.

U pravu ste gospodine Mustafa Nano, ljudima zaista treba katarza. U 21.veku,kada je nauka dokazala da su ljudi genetski, enzimološki voćojedi, da su hronične nezarazne bolesti najveći ubica ljudi uzrokovane konzumiranjem hrane životinjskog porekla,da su zaključci eksperimenata na životinjskom modelu neprenosivi i na ljude i na životinje jer startuju sa zdravim jedinkama različitog DNK razlog zbog kojeg medicina nema uspeha u lečenju hronič nezaraznih bolesti , da su uistinu sve osećajne životinje u istoj meri ličnosti kao što su to ljudska deca, ljudi u svim delovima sveta to ignorišu, troše svoje vreme i uništavaju sreću svih osećajnih bića i sopstvenu , zagađuju životnu sredinu, i bave se trivijalnim raspravama o temama koje su davno trebale biti arhivirane kako god da su ih tumačili,jer sada je vreme da se suprotstavimo specizmu koji jeste u temelju svih ratova i svih destruktivnih aktivnosti homo sapiensa gde god da živi ,jedine ofanzivno agresivne životinjske vrste na ovoj planeti.Ostale vrste ubijaju samo kad su gladne i odlikuje ih samo defanzivna agresivnost.Tako da ,imajući sve ovo u vidu, smatram da homo sapiensu generalno treba radikalna katarza da bi shvatio da je on samo mala kockica savršenog mozaika čiju harmoniju narušava hiljadama godina upravo neopravdano veličajući sebe, ''''''''human dominion over all '''''''' sebe u svojoj prošlosti, sebe u svojoj sadašnjosti i budućnosti,sebe kroz svoje religije, legende, istoriju politiku , kroz svakodnevni život, samo sebe i uvek sebe, mada je kristalno jasna pogubnost takvog stava.Nisam promašila temu, rekla sam suštinu.Ko dublje razmisli, i šire sagleda, ko se izdigne iz hiljadugodišnjeg gliba i pogleda dole na sve Zemljane , shvatiće. Naravno , neće svi sada, ali jednoga dana hoće, nadam se.Hvala na pažnji.