Site name

Zrake iz sadašnjosti

Slobodan Jovanović - O srpskom nacionalnom karakteru

Orvel je sunarodnicima 1941. godine rekao mnogo gore stvari nego što je nobelovka Herta Miler Srbima 2017. na Sajmu knjiga u Beogradu.

14

Piše: Momčilo Đorgović

05. novembar 2017. 15:00

Slobodan Jovanović - O srpskom nacionalnom karakteru

Dok su im nemačke bombe padale po glavama, Orvel je u tekstu "Lav i jednorog" optužio Engleze gotovo na isti način kao i Miler Srbe, da su - sami sebi naneli zlo. Bio je eksplicitan:"Naraštaj nedotupavnih obesio nam se o vrat poput ogrlice nanizane leševima". Zlo nam se događa, kategoričan je bio Orvel, zato što nama vladaju glupi i pohlepne samozvane patriote. Zbog toga smo svi odgovorni, jer ih prihvatamo i pristajemo da se svako ko je pametan i ko ukazuje na zlo proglašava sumnjivim i označava kao izdajnik. Englezi se zbog ovakvih stavova nisu obrušili na Orvela, čak ni glupi, a ni pohlepne samozvane patriote. NJegov stav se uvažava u raspravama o engleskom nacionalnom karakteru, a on sam je u Panteonu engleske kulture i civilizacije. Britanci se, uglavnom, ne slažu sa predstavama koje stranci imaju o njima (recimo "Perfidni Albion"), smatraju ih pogrešnim, ali zbog toga ne nabijaju "foreigners" na kolac, naprotiv, rado će sa njima odigrati fudbalsku utakmicu, posebno sa Nemcima.

Nije samo Herta Miler u nama primetila izvesnu sklonost ka samopovređivanju. Mnogo pre nje je o takvoj dijagnozi pisao neupitni nacionalni korifej - Slobodan Jovanović. Prihvatio je Jovanović ocenu "jednog stranca" koji je "u našem karakteru nalazio jednu samoubilačku crtu". Dinarska ideologija buntovništva i njeno preziranje smrti, zaključio je Jovanović, bila je dobra za herojsko doba opasnosti u ratovima. Inače, preporučuje oprez: treba smeti, ali treba i moći. NJegov zaključak opominje:"Kod dinarskog tipa ima junaštva, ali ima i samoprecenjivanja i samoisticanja, što ga čini nesavitljivim i neprilagodljivim. Otuda i njegova sklonost da sve svoje neuspehe, pa čak i one za koje je sam kriv, tumači nekom nepravdom... U dinarskim podvizima više je snage i zamaha, nego plana i organizacije. Primeri ličnog junaštva jesu bezbrojni, ali ono što se postiglo ne stoji ni u kakvoj srazmeri s utrošenom snagom i podnetim žrtvama. To je prava pljačkaška privreda koja se tera s nacionalnom energijom. Od presudne je važnosti da li će novi naraštaji umeti da nacionalnu energiju troše s više štednje i računa, i da dinarski dinamizam od ličnog i haotičnog načine organizovanom kolektivnom snagom."

Već početkom devedesetih prošlog veka BIA je, kako u svojoj knjizi "Opelo za državnu tajnu" piše Zoran Mijatović, znala da CIA ima plan da "smiri" Beograd, ili bombardovanjem ili izazivanjem građanskog rata. Ono što je znala BIA, znao je i Milošević, znali su intelektualci oko njega, znali su oficiri. Tri godine pred bombardovanje uticajni američki državnik Lorens Iglberger je u intervjuu "Nedeljnom telegrafu" izjavio da će NATO bombardovati SR Jugoslaviju ukoliko Milošević policijom i vojskom interveniše na Kosovu. Devedeset sedme sa dolaskom Novih laburista na vlast menja se i engleska politika prema Beogradu, a ubrzo je Toni Bler bio ne samo za bombardovanje, već i za nešto još mnogo gore - za napad i okupaciju SRJ kopnenim trupama. Sve ovo je znala država, bila je upoznata i javnost. Milošević se uzdao u rusku pomoć, u ruske rakete, u ruske generale. Veliki deo javnosti se uzdao u Miloševića, u njegove koalicione partnere i kibicovao, tek mali deo javnosti je preko nekih, međusobno posvađanih, opozicionih stranaka izražavao nezadovoljstvo tadašnjom politikom. Milošević je demontiran ne što se "većina naroda" (kako se to danas ističe) borila protiv njega, uostalom Koštunica na izborima nije prešao 50 posto, već dogovorom Zapada I Moskve, uz obilatu prethodnu novčanu, informativnu, kampanjsku, stručnu pomoć Zapada opoziciji, bez koje ne bi postojala. Kasniji razvoj događaja je pokazao koliko je ona bila nesposobna, nezrela i nespremna za državni posao koji joj je pao u krilo.

Posle dva svetska rata, posle dva državna sloma, posle jedne satrvene i druge neuspešne dinastije, posle mnogih popadalih vlada, posle tolikih "trijumfa", posle stotine hiljada žrtava u prvoj polovini dvadesetog veka, apatrid Slobodan Jovanović je u Londonu uzeo olovku u prste i godinu i po dana pred smrt na papiru pokušao da razume ko su Srbi, ko su i kakvi su ljudi sa kojima se družio i sarađivao, kakav je narod kome je pripadao. Ko smo, odakle smo, kuda idemo. Naslov teksta "Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera" podseća na česte naslove studija kod nemačkih profesora, a "nacionalni karakter" bio je već dva veka opsesivna tema engleske javnosti u kojoj je živeo sedamnaest godina. Ima mišljenja da je to najvažniji njegov pozni rad. Prvi put je objavljen u Kanadi 1964., a u Beogradu 2005. i nedovoljno je poznat široj javnosti. Uglavnom se prećutkuje, a ima i onih koji bi najradije i da ga nema.

Moglo bi se reći da je rukopis i svojevrstan testamenat Slobodana Jovanovića, poslednja poruka, prilično čemerni adio sa Temze sopstvenom narodu, ali, naravno i "selfi", jedan rembrantovski dramatični autoportret. Ovaj, ipak, vox clamantis in deserto bi za današnje samozvane nacionalne higijeničare i uzurpatore patriotizma mogao biti ključni dokaz da je Slobodan Jovanović "drugosrbijanac" i "autošovinista". Naravno, to neće reći, jer je Jovanović dignut na visoki antikomunistički pijedestal, istaknut kao dokaz šta je građanska Srbija bila pre i kakve je velike intelektualce imala, a on je upravo "Jednim prilogom" to doveo u pitanje. Zaobići će u velikom krugu ovaj pregnantni tekst, koji zahteva vrlo pažljivo čitanje. Istinitost i aktuelnost teksta potvrđuju ponavljanje i obnavljanje nacionalnog karaktera kakav opisuje, njegova evergreen sadašnjost, suprotno od Jovanovićevog očekivanja da će naredne generacije taj stereotip promeniti. Čudnu sudbinu je doživeo: Jovanović ne samo da je ostao bez domovine, nego se ovim tekstom distancirao od sopstvenog naroda do samoisključenja.

Jovanović svoju i našu mentalnu autobiografiju piše posle gotovo sto intenzivno i svestrano proživljenih godina. NJegovo vreme je bilo, od polovine devetnaestog do polovine dvadesetog veka, jedno od najdramatičnijih u ljudskoj istoriji. Razvoj nauke i tehnologije, kolonijalna podela sveta, planetarni ratovi otvorili su čovečanstvu nove puteve, promenili vrednosti i život svakog čoveka, svakog naroda na planeti. Šta se sa Srbima dogodilo u tom iskakanju vremena iz sopstvenog zgloba? Jovanović ne sledi dijahroni vektor kroz moderno doba, već "nacionalni karakter" stavlja u ontološku ravan. Dakle, on Srbe modernog doba ne tumači "slavnom i pobedničkom istorijom", formulom koju je nametnuo niz partokratskih ideologija, i sa kojom se kao sa Potemkinovim selima krije zaostalost. Posle toliko "istorija" Jovanović postavlja bitno pitanje: jesmo li se mi civilizovali ili nismo. Dakle, reč je ne o istoriji, već o civilizaciji. Istorije se fabrikuju, prepisuju, dopisuju, krivotvore, ali civilizacija ne, jednostavno je: ne možeš biti civilizovan, ukoliko si necivilizovan. Često se kod nas brkaju civilizacija i istorija, pa se smatra da smo samim kretanjem sa saveznicima iz pobede u pobedu, a u samom protoku vremena i na fonu opšteg napretka u svetu i mi postajali civilizovani.

Jovanović je imao prilike da vidi i doživi šta je ta "naša slavna istorija" učinila njemu, državi i narodu. Iako je tekst pisao 1957., to nije antikomunistički pamflet, nijednom rečju ne optužuje komuniste, niti ih smatra odgovornim za tragedije. Čak je njegova kritičnosti prema "eliti", odnosno vladajućoj klasi komplementarna sa komunističkim kritikama. Razmatranje srpskog nacionalnog karaktera počinje sa nultim nivoom znanja kako nas zatiče Dositej, a okončava ga sa, kako ih on naziva -"mesečarima", odnosno sa "osionim oficirima-crnorukcima" koji su Srbiju i Srbe retardirali u razvoju.

NJegov "Jedan prilog" je presuda jednom veku srpske usamljene svojeglavosti i proćerdanom vremenu, presuda "oduševljenom srpskom nacionalizmu", te stubovima društva - političarima, intelektualcima, oficirima, "omladini" i "starcima", svoj toj "našoj" eliti koja je oblikovala državu i društvo - bez uspeha. Radi se, kako je to Milan Jovanović Stojimirović napomenuo pred Drugi svetski rat, o svega pedeset hiljada dobrostojećih ljudi u milionskom moru vrlo siromašnog, polupismenog i uglavnom nepismenog sveta sa kojim se lako politički i ideološki manipulisalo, lako se uvodio u ratnu klanicu gde je "elita" preko njegove pogibije dokazivala da smo "herojski narod" (nijedan istaknuti političar, niti član vlada koje su i u Prvom i u Drugom svetskom ratu bežale pred neprijateljem glavom bez obzira, nije sa puškom sišao u rov, kao što je to uradio Čerčil u Prvom svetskom ratu). "Jedan prilog" uteruje u laž retro napore današnjih "demokratskih" i "nacionalnih" intelektualaca i političara da predratne epohe učine velikim, jer, upravo onaj koji je učestvovao u njima, a i u pozlatama, otkriva njihovu istinu, ruši mit o slavnom srpskom građanstvu.

Da će ta žestoka pronicljivost kad-tad izbiti kao gejzir na površinu predosetio je još dvadesetih godina prošlog veka novinar i pisac Milan Jovanović Stojimirović kada je o Slobodanu Jovanoviću, s kojim se inače i družio, napisao:"Obrenoviće, izgleda, niko nije osudio hladnokrvnije i ubedljivije nego on, jedan promašen njihov državnik, jedan intimno obavešten njihov istoričar, strašni sudija, obdaren da prodre u tamnu psihologiju prošlosti. Jovanović kao istorik poznaje našeg čoveka, zna naše ljude i vidi nekadašnje naše ljude tako kako možda ni oni sami sebe nisu nikad sagledali". U pašićevsko-karađorđevićevsko doba pod skalpel je stavio Obrenoviće, a pri kraju života na antomski sto je prostro i pašićevsko-karađorđevićevsku epohu. Uostalom, i oni su od njega napravili "promašenog njihovog državnika", ali ne njegovom zaslugom, već je, i to je konačna presuda, celo doba bilo - Veliki Promašaj.

Naravno da se od Dositejeve objave da je zatekao duhovno zaostali narod, pa do sloma 1941. mnogo radilo na uzdizanju, ali je "nacionalno oduševljenje nepronicljivih", lakomih, što su gledali da izvuku "što više ličnog ćara", odvelo narod na stranputicu i podstaklo u njemu "jednu samoubilačku crtu". Uprkos velike pompe i ulaganja u "inteligenciju", beleži Jovanović, Srbi nisu stvorili ni svoj, niti pozajmili tuđi "kulturni obrazac", što ih je odredilo kao nekulturne i necivilizovane.

Kada je pisao "Jedan prilog" Jovanović je živeo šesnaest godina u najkosmopolitskijem gradu na svetu. Kulturni šok koji je doživeo izoštrio mu je kriterijume i uvid u frapantne razlike između dve sredine, srpske i engleske. Već u predratnim druženjima sa anglofilom Bogdanom Popovićem upoznao je englesku kulturu i delio sa njim divljenje prema instituciji zvanoj engleski džentlmen. Mada je Crnjanski tvrdio da Jovanović ne govori engleski, ipak, ukoliko je imao i pasivno znanje, mogao je pomno da prati engleske medije. Vrlo je uticajan bio BBC-ijev World Service prenošen na mnogim jezicima. U tim emisijama naglašavalo se da se Britanci bore protiv nacista u ime "univerzalnih" i "ljudskih" prava i vrednosti. U javnost je bila vraćena "civilizacijska perspektiva" engleskog postojanja na planeti, koja je između dva rata bila nešto zatomljena navalom masovne kulture i vrednostima masovnog društva.

Britanija, Ujedinjeno kraljevstvo bili su multinacionalna federacija i multietničko carstvo. Da bi se uspostavili opšti identitet i lojalnost, londonska elita je od početka modernog doba naglašavala da su Britanci u hrišćanskoj misiji, da svetu donose civilizaciju i liberalizam. Pod uticajem Prosvetiteljstva i napretka prirodnih nauka bio je prihvaćen stav da su ljudi po prirodi svuda jednaki, ali se mogu razlikovati po različitim stupnjevima razvoja u zavisnosti od njihovog iskustva i sredine koju su stvorili.

Uspostavljena je lestvica razvoja na kojoj su klasifikovana ljudska društva. Smatralo se da urođeni nagoni teraju ljude pre na usavršavanje nego li na degeneraciju i da je samo pitanje vremena kada će se sva društva izjednačiti. Ideali civilizacije bili su: vrlina, pristojnost, rafinman, pluralizam, tolerancija, disciplina, individualnost. Nacionalnost je samo temporalni status na putu do opšte ljudske savršenosti. Osnovne podele na toj lestvici bile su "feudalno" ili "trgovačko" društvo (prema ekonomskom razvoju), odnosno "civilizacija" ili "varvarstvo" po kulturi i znanju. Tako je ekspanzija Britanskog carstva dobila savršeni alibi: nisu samo osvajali i eksploatisali, već su širili i napredak. Nisu svi engleski mislioci bili tako optimistični u pogledu mogućnosti planetarnog širenja civilizacije. Tako je na primer Edmund Berk, čije je delo Jovanović dobro poznavao i poštovao, verovao u "civilizaciju", ali nije verovao u sposobnost drugih naroda da je dostignu. Samo su Englezi, po njemu, sposobni za institucije, red i zakon koji su suština civilizacije, ali ne i kultura, moral, narodni običaji ili umetnosti.

Ono što je za Engleze "civilizacija", za Slobodana Jovanovića je bio "kulturni obrazac". Najverovatnije je engleski pojam "patterns in culture" preveo kao "kulturni obrazac". Utvrdio je da ga Srbi nisu stvorili ni iz svojih narodnih običaja, niti su preuzeli tuđi. Poglavlje o kulturnom obrascu je najsurovije u "Jednom prilogu", verbalno ubistvo sa vešanjem i to u prisustvu svedoka, odnosno čitaoca. Kriminalca koga veša Jovanović naziva "poluintelektualcem" i njegovu pojavu u Beogradu locira u vreme između dva rata, kada je, tobože, građansko društvo bilo na vrhuncu. Jovanović poluintelektualce ne personalizuje, očigledno jer ih ima mnogo, a pošto nikoga ne izuzima, osim prećutno sebe, reklo bi se da misli na sve intelektualce Pašićeve Jugoslavije. Sa tim "primitivcima" srpsko društvo silazi u "varvarstvo" i Jovanović spreže reči kakve ni najljući neprijatelj ne bi mogao da smisli, pa tog terminatora označava kao "diplomiranog primitivca koji se u društvenoj utakmici bori bez skrupula".

I ragbi igrač je prema Jovanovićem poluintelektualcu krhka balerina, pošto je on dinamit koji celo društvo rastura u paramparčad. Pojavljuje se u dve fatalne forme: ako uspe u svojim ambicijama, poluintelektualac je - korupcionaš; ako ne uspeva, on je ozlojeđen, i odlazi u - komuniste. Iz Jovanovićeve tipologije proizilazi da je aktivni i pasivni nosilac promena, subjekat srpske istorije u dvadesetom veku bio poluintelektualac. Nekada na klackalici ili korupcionaši ili komunisti, a u novije vreme uspešni komunisti se pretvaraju prvo u ozlojeđene nacionaliste, pa u uspešne patriote-korupcionaše. Nameće nam se slika gusenice koja jede sve oko sebe da bi se pretvorila u leptira. Lucidno zapažanje Jovanovića objašnjava nam lakoću sa kojom su dojučerašnji komunisti opljačkali svoj socijalizam i prebacili se, u jurnjavi za ličnim ćarom (srpski pursuit of hapiness) u novi poželjan i uspešan tip "srpskog patriote-domaćina" i antikomuniste. Napredak se nije dogodio, jer je u osnovi ostao i iznova se potvrdio jedan te isti heroj - poluintelektualac, diplomirani primitivac. A da nije izmišljen "olako obećani patriotizam", mnogi od njih bi morali da žive samo od kriminala.

Ako "poluintelektualac-diplomirani primitivac" uspeva, to ne znači da uspeva i društvo, jer on uvek radi, to mu je raison d'etre, protiv opštih i viših ciljeva. A da bi uspeo, on se isključivo bavi politikom, jer se samo kroz politiku može obogatiti i samo se na visokim položajima može pogospoditi. Ali tek kada polunitelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, sumorno zaključuje Jovanović, vidi se kako je i koliko moralno zakržljao. NJegov uspeh za društvo i državu postaje ambis varvarstva.

(Nastavak sledeće subote)

 

povezane vesti

komentari (14)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Branislav Kostic

05. novembar 2017.

Autor ovog teksta toliko ne razume rodoljublje, da u potpunosti u pogresan kontekst postavlja i pogresno tumaci reci Slobodana Jovanovica.

kontinuitet "Velikog Promašaja"

05. novembar 2017.

Fenomenalan tekst Đorgoviću! toliko dobar da će možda i samog Koštunicu probuditi iz samoizolacije, da se oglasi. Možda?

diplomirani primitivac

05. novembar 2017.

Auu, pa baš takvog koliko juče, Putin odlikova za širenje prijateljstava i uticaja.

VP

05. novembar 2017.

Đorgović je nenadmašan jer uvek piše istinu o Srbima. Pokušava da ih emancipuje, ali uzalud, slab je odjek. Nama su baljezganja i bljuvotine prirasle za srce. Udri brigu na veselje, gledajte RTS.

Posmatrač

05. novembar 2017.

I to je naša suština - neka vrsta "necivilizovane infantilnosti" koja pravi svakojake gluposti na sopstvenu štetu, samo da bi nam "civilizovana zrelost" - aplaudirala.

Travis Bickle

05. novembar 2017.

Izgleda da su srpski komunisti (tzv. liberalno krilo) otkrili jednog autentičnog liberala Slobodana Jovanovića. Čitali su oni Konstantinovića, ali je on teži za razumeti od Marksa, ali znaju preko digesta da je on naučno, svojim visokoparnim jezikom, uspeo da objasni opravdanost prekih revolucionarnih sudova 1944. Međutim, njegovo pisanije je previše hermetično i nerazumljivo i jednom prosečnom liberalnom koministi. Sad je došao red da se sa davno pobijenim liberalima obračunaju preko Jovanovića, ali ne Žikice. Taj Slobodan piše jasno i razgovetno, i što je najbitnije, pismeno. Objašnjava on tu neke tipologije poluintelektualaca. Samo Đorgović u toj tipologiji fatalne forme poluintelektualaca nije prepoznao ni Koču Popovića, ni Đilasa. Ovi nisu ne samo perom kritikovali srpski mentalitet već su delovali i konkretnim revolucionarnim merama, a škole stigli da dovrše nisu. Da je debilizacija Srbije efekat delovanja ovih poluintelektualaca i njihovih drugara Rankovića, Dobrice, Slobice pokazuje i ovaj tekst iz kojeg smo saznali da je Čerčil komunista, S. Jovanović autor teksta odluka 2. zasedanja AVNOJ-a, a Latinka, Konstantinović i Đorgović, naravno liberali.

Goran

06. novembar 2017.

Eh, Jovanovicu, steta sto si umro. Ala bi te natakli tabloidi na neomasceni...

Nenad

06. novembar 2017.

Mogu da se slozim sa mnogo stvari ali Cercil je bio nula kada je otisao u 1.Sv.rat, sedeo uadmiralitetu i isplanirao dva bajveca poraza Britanije u 1.Sv.ratu, Galipolje i Dardanele. Toliko uspesno da su ga izbacili iz staba. Drugo, čime se meri civilizovanost? Napretkom svoje zemlje za račun klanja i istrebljivanja drugih naroda i civilizacija? Ko se to civilizovao a da nije bilo na tudjim kostima i crevima? Svi se prave fini tek kad zarade pare, ne bi da se secaju sta su dotle radili.

student

06. novembar 2017.

za deo o modernom, savremenom, termin kleroboljsevici je mozda najprikladniji, jer nacionalisti su kontinuitet komunisticke vlasti...

Siniša Živković

06. novembar 2017.

Veoma sam zahvalan redakciji Danasa što je donela ovaj tekst zato što je vrlo podsticajan i zato što svi sebi možemo da postavimo izuzetno važna pitanja: da li smo mi Srbi civilizovan narod ili nismo? Da li smo, i karakterno i mentalno, pratili razvoj porodice evropskih naroda? Da li smo sledili razvoj višepartizma i demokratičnosti ili smo, naprotiv, ostali privrženi autoritarnom načinu vladanja? Na kraju krajeva, ali i na prvom mestu, da li smo se opismenili? Čini mi se da su odgovori na sva ova pitanja odrečni. Opšte je poznato da su ne samo o Srbima već i o ostalim balkanskim narodima još krajem 19. i početkom 20. veka u Evropi postojala naglašeno negativna mišljenja, a naši odgovori bili samo ljutnja i izostanak bilo kakvih argumentovanih rasprava. A kakvi bi odgovori bili mogući danas? Kako bismo Evropljanima objasnili - da navedem dva banalna primera - zašto trećina Beograda nema kanalizaciju? Čime objašnjavamo činjenicu da su putevi u Vojvodini bolje bili obeleženi još u rimska vremena nego što su to danas? Mislim da čoveka može samo da ophrva veliki strah za szdbinu Srba i Srbije kada uvidi koliko je Slobodan Jovanović bio u pravu.

Marko

06. novembar 2017.

Uvredljivo je i na nivou dodvoravanja u istom članku, na istom mestu i u istom kontekstu pominjati Džordža Orvela, Slobodana Jovanovića i Hertu Miler. To pokazuje i značajan stepen nerazumevanja kod Đorgovića. Dok se Orvel na strani Španske republike borio protiv fašizma, Slobodan Jovanović je u SKK crtao mape velike Srbije i planirao genocid koji će 7 godina kasnije realizovati Nedić i Mihailović (Nedić nad Jevrejima, Mihailović nad Muslimanima). Herta Miler je skoro pa jedna beznačajna žena koja je Nobelovu nagradu dobila samo zato što je pisala u Rumuniji i što je naplatila svoju porodičnu "tragediju", bez obzira što misli da se od nje distancirala. Činjenica da je dobro opisala lokalnu neofašističku bagru iz vremena Slobodana Jovanovića ne daje joj previše na značaju.

Tasa

06. novembar 2017.

Intelektualac Jovanvic se u politici nije proslavio. Tokom predsednikovanja izbeglickom vladom u Londonu nije ga primio Cercil, niti se neformalno sreo s njim. Sa Titom se Cercil sreo pred kraj i posle rata. Cak smo videli u jednom programu TV istoriskog kanala da je posle napustanja politike Cercil pezionerske dane provodio u privatnoj rezidenciji, Chartwell, Onazisovoj jahti Kristina i Titovoj kuci na nekom Jadrnskom ostrvu, verovatno se misli na Brione. Sve JU politicare i kralja nadmasio je i sa politicke scene oduvao Tito, koji nije intelektualac. Da li su svi politicari, svetski lideri i predsednici bili intelektualci? Nisu. Da li je medju intelektualcima bilo komunista? I te kako. Jedan od njih je mladi Malro, pilot spanske republikanske vojske, Sartr, Ken Louc, kao i mnogi drugi. Posle rata ih je bilo daleko vise nego danas. Sto se tice Engleza, kada su se sporili s Nemcima ovi su ih nazivali “ducandzijama”, a Englezi njih “divlji Huni”.

nastavak iduce subote

07. novembar 2017.

Eto mi Srbi ne valjamo i gledano generalno skoro da su tu svi komentatori postigli saglasnost. Opsti razlaz medjutim nastaje cim se predje na obrazlozenje. Pa, koliko komentatora toliko i obrazlozenja. A da, ima jos jedna tacka zajednicka za sve: svako sebe ipak izuzima iz te nevaljale mase. Isto vazi i za Jovanovica i za Djorgovica.

Polustručnjak

07. novembar 2017.

Zato se Miloš Obrenović mrštio kad je po svom povratku u Srbiju zatekao masu "izobraženog" činovništva. Znao je da od (polu)pismenih srba samo neki belaj može da nastane! Šalu na stranu, kao što reče Pašić "Kak''''i ste mi vi englezi, tak''''i sam vam i ja Gledston!" Ko upoređuje srpsko društvo,morao bi da pođe od okruženja,a ne od Britanske imperije(pobogu! 40 miliona km.A "sunce nikad ne zalazi!"). To samo pokazuje megalomansku "skromnost" samog Jovanovića. Engleska je bila u sličnoj situaciji u kojoj je bila Srbija početkom 19.-og veka, kada su je gazili Turci, tačno 1000 godina ranije,kada su Englesku gazili vikinzi! Oni su imali milenijum da se od toga oporave, i da nešto naprave. Srbije nije. Zato treba porediti Srbiju sa susednim državama,pre svega Bugarskom i Rumunijom, onda se može dobiti malo realnija slika o opštem potrebnom i mogućem "stepenu civilizacije".