Postupak tišine

U tu svrhu poseta kineskog predsednika Si Đinpinga nije dovoljna, već je, ako se pažljivo čitaju javni nastupi zvaničnika u Beogradu, i te kako bitno da li će Srbiji biti otvorena dva pregovaračka poglavlja sa EU. Koliko god da premijer govori „ako otvore dobro, ako ne, opet dobro“, jasno je da je to samo retorička figura. Jer, ta rečenica je u direktnoj suprotnosti sa silinom pažnjom, sa kojom vlasti bliski mediji prate priču o poglavljima u Briselu. Prema tim medijima, poglavlja su već jednom bila „otvorena“ u junu, da bi se izveštavanje potom svelo na „obrt“, da Hrvatska, ipak nije odustala od blokade. Sada se izvesnost otvaranja poglavlja na međuvladinoj konferenciji Srbije i EU 19. jula, zasniva na „postupku tišine“, odnosno na mehanizmu da se na nadležnom telu u Briselu, 27 članica Unije plus Britanija, ne izjašnjava pojedinačno o saglasnosti. Rok za „postupak tišine“ istekao je prekjuče, što znači da je zajednička pregovaračka pozicija EU usvojena i da se poglavlja otvaraju, nakon formalnog odobrenja na Komitetu ambasadora EU.

Međutim, u dominantnom delu srpske javnosti, to ne izgleda tako. Stvar je, prema pisanju tabloida, rešena na večeri u Parizu, gde je Vučić sedeo pored francuskog predsednika Olanda, i gde je prethodno, kancelarka Angela Merkel, nevezano za dnevni red panela, iznenada uzela mikrofon i obratila se šefu hrvatske diplomatije sa „poglavlja sa Srbijom otvaramo 19. jula, je li tako?“… Hrvatski diplomata, prema tom zapletu, samo je klimnuo glavom, a premijer Srbije je kasnije slavodobitno izjavio da je kancelarka čestitala Srbiji. Stvar je dakle, javnosti Srbije, predstavljena kao lični diplomatski uspeh premijera, koji je svojim ličnim nastupom u stanju da pridobije najmoćnije zvaničnike EU. Ovakva vrsta spina kontraproduktivna je i opasna. Svakom ko polazi od realne situacije jasno je da je reč o nastojanju zvaničnika EU, pre svih Merkelove i Olanda, da pokažu da Unija nije uzdrmana bregzitom, i da će se evropske stvari nastaviti svojim tokom kao i do sada, uključujući i pregovarački proces sa balkanskim kandidatima. Ali, svođenje tog objektivnog razloga na veliki politički podvig premijera Srbije, na nekom sledećem koraku u evrointegraciji može se vratiti kao bumerang. Neizbežno je da se svaki mogući zastoj računa takođe u premijerove lične zasluge. Sa Miloševićem smo već imali imali situaciju da se politika poistoveti sa jednim čovekom i znamo kako se to završilo.