Ako vam fotografija na omotu jedanaestog studijskog albuma Red Hot Chili Peppersa izgleda u najmanju ruku čudno, to je znak da je niste pažljivo ni pogledali, a kamoli proučili.
Na njoj se, zapravo, nalaze članovi benda čije ste fizionomije zbog petogodišnje pauze zaboravili, mada stoji da su se u međuvremenu i oni promenili i evoluirali, u nastojanjima da dostignu obličja koja su im – kako vele – bila neophodna.
„Ljudi naše omote često gledaju s jednom obrvom visoko podignutom, ali ovaj je topao i ljudski, iako su na njemu i životinje, mada smo to sve, u stvari, mi: Čed (bubnjar, prim.aut.) je medved, Džoš (gitarista) je devojčica, Fli je rakun, a ja sam taj smešni mali gavran što stoji ispred ostalih“, objasnio je Entoni Kidis u jednom intervjuu, obrazlažući i zašto je bendu trebalo toliko vremena da snimi „The Getaway“. „Nismo se ranije sreli sa toliko poteškoća kao ovog puta… Imali smo oko tridesetak pesama, a onda je Fli na snoubordingu polomio ruku, pa smo dobili dodatno vreme da o svemu porazmislimo. Onda nismo imali producenta (ovo je prvi album nakon 25 godina na kojem nije radio Rik Rubin, prim.aut.) i bili smo potpuno izgubljeni u svemiru kad se iznebuha pojavio Danger Mouse (dakle, još jedna životinjka, prim.aut.) i rekao: ‘Hajde da snimimo album!’. Znao je da imamo gomilu pesama, ali je želeo da ih zaboravimo i krenemo od nule. ‘Da bi ovo uspelo morate da se bacite sa litice i onda vidite šta ćete da uradite’, posavetovao nas je i mi smo ga poslušali: rezultat našeg snalaženja u ‘slobodnom padu‘ predstavljen je kroz 13 novih pesama.“ (Dobro, ako ništa drugo, sada je bar jasno da je Kidis najinteligentniji od svih i da nije slučajnost to što je postao gavran!)
Šalu na stranu, očigledno je da je bend i tokom protekle petoletke prolazio kroz kreativnu krizu koju je dodatno produbio (relativni) neuspeh „I’m With You“ (2011) čijih se pesama danas retko ko seća, a sumnjamo da bi iko ijednu od njih stavio na the best of kolekciju benda. I pre tog albuma su RHCP uzeli duži odmor, ali je tada razlog bio odlazak Džona Frušantea na čije je mesto uskočio Džoš Klinghofer i na „I’m With You“ ostavio…, pa skoro nikakav trag. U tom pogledu „The Getaway“ donosi pomak jer je na njemu gitarista uspeo da „opusti“ ruku, a sa opuštanjem je došla i inspiracija (kao i dozvola ostalih da učestvuje u procesu komponovanja) što je razlog zašto se nove pesme čine zanimljivijim, kompaktnijim i – zašto ne reći – boljim nego one na prethodniku. To ne znači da je Klinghofer sad briljirao ili zvuk benda epohalno promenio (daleko od toga!), ali ga – za promenu – sada možemo uočiti, a neke od rifova (recimo osnovni u fanki-rokerskoj „We Turn Red“ ili uvodni u „Detroitu“) teško da bi bolje osmislio i (od fanova neprežaljeni) Frušante.
Međutim, entuzijazam mlađanog Džoša nije previše dotakao „matoro“ jezgro benda koje, iako se naprasno odlučilo za saradnju sa novim producentom, nije imalo nameru da odstupi od RHCP matrice definisane albumima „Californication“ (1999) i „By the Way“ (2002), te zaokružene duplim „Stadium Arcadium“ iz 2006. To znači da na „The Getaway“ nema ni traga od dinamike i buke „Blood Sugar Sex Magik“ (1991) i „Mother’s Milk“ (1989), već da njime dominira „mekani“, skoro pa R&B zvuk (uz dosta klavira) i Kidisova „emotivna“ interpretacija lirike mahom inspirisane raskidom sa dugogodišnjom partnerkom. Naravno, RHCP ne mogu da snime album, a da na njemu Fli ne odsvira bar jednu pesmu koristeći slep tehniku (prvi singl „Dark Necessities“), da Kidis ne odrepuje par stihova tu i tamo (uz tipična seks trabunjanja) i ne odjodluje ono njegovo „ejo-ejo-ejo“ („Goodbye Angels“), ali je apsolutna atrakcija ovog izdanja pop u stilu sedamdesetih „Sick Love“ napisan u saradnji sa Eltonom Džonom koji u pesmi i gostuje (na omotu albuma sa zadnje strane vidi se da ispred gavrana trči lisica – da li Kidis iz kurtoazije nije hteo da kaže da je to ser Elton?)
Duh sedamdesetih prisutan je i u disko numeri „Go Robot“, a doprinos Danger Mouse-a najuočljiviji je u melanholično-psihodeličnim baladama „The Longest Wave“ i „Feasting on the Flowers“ u kojima je gitarske i klavirske deonice producirao na „bitlsovski“ način, kao i u neo-solu „The Hunter“ čiji zvuk, možda, i najviše odstupa od estetike benda definisane početkom novog milenijuma. Međutim, i prosečan slušalac će u njoj odmah prepoznati RHCP uspavanku, što znači da Danger Mouse (pomenusmo li da mu je kršteno ime Brajan Barton?) nije bog zna kako uticao na bend. Možda su ga oni poslušali i skočili sa te neke imaginarne litice, ali su se pre toga potrudili da u njeno podnožje dovuku madrace debele nekoliko metara. Dobro, gavran-Kidisu oni nisu bili potrebni, ali zamislite šta bi se desilo sa medom Čedom da je svom težinom lupio o tlo?
Obavezno poslušati: „Dreams of a Samurai“, „Sick Love“.
Album preslušan zahvaljujući ljubaznosti izdavačke kuće Mascom Records, zastupnika Warner Bros.
Ocena: 6/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
