Najčešće ne volim zvuk saksofona. Po malo tunjav ton, malo opcija za varijacije…ne pomera me, šta više, često ume da mi pokvari doživljaj.
Ali pošto nema apsolutnih stvari i ovde postoji izuzetak. npr. kada saksofon svira Femi Kuti moje “neprijateljstvo” naglo prestaje.
Ovaj majstor muzike iz čuvene nigerijske porodice pokazao je da se može svirati različito (prljavije, slobodnije) i da muziku treba deliti na dobru i lošu.
Mesto za još jednu potvrdu ove teorije bila je bašta SKC-a, a vreme, sparno i toplo. Idealno za dah Afrike. Skoro kao na prvom koncertu u Beogradu pre 10+, u stvari 15 godina, kada je sparinu pratilo i par lakih letnjih pljuskova.
Nažalost, ovog puta bez kiše ali i kao i onomad sa mnogo divne muzike, magičnog plesa, emocija/ljubavi….Kako i dolikuje kada dolazi veliki sin, velikog oca Fele.
Postavka je bila više manje standardna. Jaka duvačka sekcija, duple klavijature, tri božanske plesačice, ritam koji ulazi kroz kukove i polako ali sigurno osvaja.
Jer na koncertu Femija Kutija ne možete da ostanete okamenjeni, da ne osetite ljubav i radost, ili ne razmišljate o ljudskim pravima.
I naravno morate da pomislite na oca Felu. Zato hvala Femiju što nas je izvođenjem klasika “Water gets no enemy“ doveo najbliže svom ocu, koji nije sa nama već 20 godina.
Među standardne stvari kada je u pitanju koncert Femija Kutija svakako je i to da, što duže sviraju izazivaju želju da nastup ne prestane. Makar, nekih 5-6 sati.
A da je poput oca i Femi atipična sveteska zvezda vidi se iz svake gestikulacije. Poštovanje prema publici, spremnost da se napravi šala, ali i izađe na još jedan dugačak i neplaniran bis, od svakog koncerta Femija Kutija pravi istinski doživljaj ostavljajući iza sebe radost koja se pamti.
Do sledećeg puta
Ra ra ra, ro, ro, ro
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=IQBC5URoF0s]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
