"Tiro" u noći

 Lestvica u olimpijskom razočaranju je pomerena i nikoga baš ne zanima da se vraća na ono što je bilo. Na talasu smo, pa nek nas izbaci gde treba.

Dan bez mnogo srpskih olimpijaca, ali sa ipak četiri standardne vesti – ispali u kvalifikacijama, otvorio je opet teme koje su uglavnom služile za zagrevanje čitalaca pre početka Olimpijskih igara. Izgleda da ipak nismo završili sa pričama o (ne)bezbednosti. Nije mi samo jasno kako nas to nije interesovalo pre dva dana, kada je Novak gubio, nego nam se baš sad odjednom vratio i vid i sluh?

Ubeđena u novinarski spin, u ovom nebitnom danu, uostalom kao ni u jednom prethodnom, nisam videla razlog da se zabrinem. Prihvatila sam tezu jednog pričljivog Argentinca, navijača koji je logično konstatovao da su ovakve stvari normalne u čudovišnim gradovima i na velikim takmičenjima. „Rio did it“, poručio je sa palcem podignutim na gore i pogledom usmerenim ka brazilskom vojniku. On nije ni trepnuo, i dalje je čvrsto stezao svoju pušku, baš kao i stotine drugih do zuba naoružanih njegovih kolega koji su nas u tom trenutku okruživali. Novinari su ovu tipičnu situaciju za Rio i sveprisutnost vojske već objasnili kroz simboliku i očekivano prizivajući sećanja na našu „Sablju“. Bezbedno i kao kod kuće se osećaju Srpkinja i Argentinac, reći će neko. Oni koji su više od drugih navikli da nenormalno bude normalno, još će ironičnijim tonom konstatovati. Stvarno po malo zvuči kao vic.

I stvarno neobično brzo smo navikli na novu normalu, suštinski nesvesni svega onoga nenormalnog što se dogodi u samo nekoliko sati. Dok smo komentarisali najnoviji napad na delegaciju crnogorskog Olimpijskog komiteta, pogled nam se prvo zaustavio na grupici dečaka sa podignutim rukama. Na putu do hotela prošli smo pored oklopnog vozila, a kroz ulicu iza nas mahnito je trčalo na desetine lokalaca uporno gurajući neka kolica i vičući „Tiro, tiro“ (pucanj, pucanj). Kao da je neka vojna vežba za tri potencijalne krizne situacije. U prvoj vojnici su okupili klince, sitne lopove i držali ih na nišanu, u drugoj su bili u stanju gotovosti u kojoj su samo čekali da oklopnikom ulete u favelu baš kao pre dve godine kada su uoči Mondijala osvojili ozloglašenu Mare, a u trećoj su kamionom punim oružanih snaga jurili ko zna koga zbog ko zna čega. „Ne koristiš valjda one medija autobuse“, apropo novih napada upita me novinarka Danasa, čekajući da joj pošaljem baš ovaj tekst, kao da je znala šta pišem. Koristim, ali i uprkos tome držim se tvrdnje Argentinca, iako svesna da je ovo nenormalno čak i za naše pojmove.

Što se napada na autobus sa novinarima tiče, kažu bio je „tiro“ ili kamen. A tiro nas je u nebitnom danu i uspavao i probudio zajedno sa kišom. Možda se ovakve stvari zapravo dešavaju samo u nebitnim danima. Možda u Riju pre kiše svi polude. A možda se samo nama odjednom vratio i vid i sluh.