Kad izbrišeš ja

Tumačili smo to brisanje, tu skrivenu poruku. Dešifrovali smo je tako da je pred nama bilo više rešenja. Jedno nam se, međutim, svima svidelo. Prema njemu išao je protiv svog ja, a za Srbe, za ekipu.

Ako može Teo možemo i mi. Bar na jedan dan ubiti ja. Čudno je bilo na početku. Nije da nije. Ne znaš kako da se ponašaš. Odjednom se slažeš, saradljiv si, neverovatno kolektivan… Dan je bio dovoljno dug da se uhodamo. Prećutno smo znali da ovo neće doveka trajati i da ćemo se brže bolje podeliti. Vladimir je predložio zagarantovanu raspravku i polnu podelu. Ko je više medalja osvojio muškarci ili žene? Ali tu je bilo jednako, po četiri… Naći ćemo mi uskoro nešto da nas podeli..

Bio je to dan koji te menja. Ma i ne samo tebe nego svakoga i sve. U kojem se dogodi toliko toga da ti nestane percepcija. Dan u kojem nije bilo lepšeg posla na planeti od ovog našeg novinarskog. Trebalo je da se desi ovaj dan u Riju, na Olimpijskim igrama kako bih shvatila da to što osećam nije patetika od koje se uporno branim već… pazite stvarno ću to napisati, ponos. Nacionalni ponos. Onaj najzdraviji mogući.

Dešavale su se stvari koje predugo nisu. Ne moraš da voliš sport da bi osetio i uvideo gubitak srpskog „ja“ tokom 24 sata. Selektor nas je lansirao u dan taman toliko dug da u njega stane nemalo sva suština Olimpijskih igara. „Nešto nam je upalo u oko“ zbog ludih košarkašica i konačno nasmejane Marine. Zauvek smo memorisali srpsku zastavu na vaterpolo golu i ponovo zasuzili, i na kraju uz suzu čestitali Kini bolju igru. Shvatili šta znači osvojiti bronzu, zaslužiti i izgubiti zlato. Treba da se desi ovaj dan da biste čak četiri puta čuli himnu Srbije. Prvi put samo smo je ponosno slušali, drugi smo je i pevali, treći pogađali baš svaku reč, četvrti put doveli do savršenstva. Muta bi sad rekao – Šta se radujete? To je sve normalno.

O Riju više i ne mislim toliko. Ne volim rastanke, pa mi je tako lakše. A I znam da će biti teško vratiti se čudovišnom gradu u kojem je sve bilo toliko lepo. Pre rastanka, treba još da se desi finale košarke.

„Ajd još da razvalimo Amere, a onda da krenem da razmišljam kako da platim infostan“, posle odbojkašica sasuo nam je u lice zajedničku istinu kolega Steva. Finale, pa pravo Beograd. Ponovo novih 14 sati leta, presedanje u Dubaiju, još dodatnih pet do Beograda i tri vremenske zone. A šta se desilo u avionu u kojem je leteo nemalo ceo olimpijski tim Srbije, ostaje u avionu.
Do novog medaljanja…