Afere, loš fudbal i suđenje

Preduga pauza za ono malo entuzijasta još slabih na loptanje po livadama od Subotice do Surdulice, ali dovoljno vremena za analitički i statističarski osvrt na ono što nas je radovalo, šokiralo, nerviralo i brinulo u pređenim rundama trke za titulu, mesta u kvalifikacijama za evropska takmičenja ili goli superligaški život.

Najviše je pokazala Crvena zvezda, barem na papiru. Aktuelni šampion ima najviše pobeda (17), samo jedan poraz i najbolju gol razliku (+33), najduže drži lidersku poziciju i prvom pratiocu Partizanu odmiče, za naše prilike, više nego solidnih šest bodova. Uprkos još jednoj razočaravajuće kratkoj epizodi na ino sceni, prodaji „prve violine“ tima Aleksandra Kataija, stalnom nezadovoljstvu i marginalizaciji najefikasnijeg igrača Uga Vijeire, problematičnom kvalitetu većine, ovog leta, nagomilanih i preskupo plaćenih stranaca iz kase još (barem, zvanično), prezaduženog kluba, prečestom premišljanju trenera Miodraga Božovića o svom daljem statusu na „Rajku Mitiću“, konstantnom padu forme i prilično nategnutim trijumfima nedeljama pre odlaska na zimski raspust. Neki će, kao trener Radnika Milorad Kosanović, reći uz povremenu pomoć sudija, kojima su familiju, sa ili bez razloga, brojali i mnogi drugi fudbalski radnici tokom ove jeseni.

S Partizanom je obrnuta situacija. Posle očajnog nastupa u UEFA kvalifikacijama i jednako tragikomičnog početka u prvenstvu, odnosno puštanja (ili proterivanja) tek dovedenog Miroslava Radovića novi šef stručnog štaba Marko Nikolić uspeo je da zategne igru i već prežaljene crno-bele vrati u gornji deo tabele. Leonardo da Silva Souza i Uroš Đurđević brzo su se uklopili u novu sredinu, preuzeli gro tereta i udruženi amortizovali posledice duge i prljave borbe za vlast u rudniku para iz Humske, odnosno „afere majice“ i javnog oplakivanja ubijenog kriminalca sa tribina. Ali i preporučili strancima, odnosno zabrinuli prave navijače (plaćenici su neka druga kategorija), osetljive na milion puta pregažena obećanja brojnih uprava o zadržavanju najkorisnijih pojedinaca duže od jedne (polu)sezone. Vojvodina je igrala u talasima, čas vrlo dobro čas na mišiće, ali je s maltene stoprocentno domaćim sastavom sve vreme držala korak s beogradskim večitim rivalima. Ako bude hteo da ostane na „Karađorđu“, odnosno ako bude po ukusu novih čelnika kluba čije uprave dolaze i odlaze kao godišnja doba, trener Nenad Lalatović i njegovi izabranici na proleće će nastaviti (ne)moguću šampionsku misiju.

Napredak, Mladost iz Lučana i Javor nemaju takve ambicije ni kapacitete, ali imaju razloga za zadovoljstvo. Što visokim plasmanom, tik iza večite trojke srpskog fudbala, što svojim dopadljivim fudbalom. Niški Radnički, Spartak i Voždovac imali su rezultatske amplitude, zbog čega su im trenutne pozicije na tabeli ispod projektovanih, ali bitno im je da su u igri za plej-of. Rad, Metalac, Čukarički i Radnik pikiraju njihova mesta, ali veliko je pitanje da li će iko od njih u zadnji čas uspeti da nadoknadi prosuto na pređenom putu. Debitant Bačka, nekada stabilan superligaš Novi Pazar i prošle sezone odlični Borac biće srećni ako preteknu u ovoj konkurenciji, posle svih brljotina od početka šampionata.

A, možda postojeći raspored snaga bude drugačiji ako navodna istraga povodom nameštanja utakmica bude proširena na SL, odnosno bude utvrđena nečija krivica i pojedini klubovi budu kažnjeni oduzimanjem bodova.

Mizerna poseta

Sto šezdeset osam superligaških utakmica, od druge polovine jula do prve polovine decembra, uživo je videlo 350.393 gledalaca ili poražavajućih 2.085 ljudi po meču. Manje nego što u nekim zemljama prati otvorene treninge pojedinih klubova, ali taman onoliko koliko zaslužuje naš fudbal, ogrezao u raznim nečasnim radnjama i anomalijama svih mogućih vrsta.