Tragedija Bregzita nije konačna

Izglasavanje Bregzita bio je veliki šok; jutro posle Bregzita dezintegracija EU se činila neizbežnom. Krize koje su se zahuktavale u ostalim zemljama EU, naročito u Italiji, produbljivale su mračne prognoze u vezi sa opstankom EU.

Ali kako prvi šok od britanskog referenduma jenjava, dešava se nešto neočekivano – ta tragedija više ne izgleda kao nešto konačno. Među britanskim biračima je počeo da se u izvesnom stepenu javlja osećaj „kajanja kupca“, pošto ono što je bilo hipotetičko postaje stvarno. Funta je pala. Još jedan referendum u Škotskoj je postao izuzetno verovatan. Bivši lideri kampanje „Napusti“ upustili su se u čudan ciklus međusobnog samouništenja, a neki njihovi sledbenici su počeli da shvataju turobnu budućnost s kojom se suočavala i zemlja i oni lično. Znak promene javnog mnjenja jeste kampanja za pisanje peticije Parlamentu da se održi drugi referendum, što je do sada podržalo više od četiri miliona ljudi.

Kao što je Bregzit predstavljao negativno iznenađenje, spontana reakcija na njega je bila pozitivno. LJudi sa obe strane cilja, što je najvažnije, oni koji nisu ni glasali (naročito mladi ljudi ispod 35 godina), postali su mobilisani. To je ona vrsta angažmana običnih građana kakav EU nikada nije mogla da stvori.

Previranje nakon referenduma ukazalo je narodu u Britaniji šta će izgubiti napuštanjem EU. Ako se taj sentiment proširi na ostatak Evrope, ono što je izgledalo kao neizbežna dezintegracija EU bi moglo da umesto toga postane pozitivan zamajac za jaču i bolju Evropu.

Taj proces bi mogao da počne u Britaniji. Glas naroda ne može da se preinači, ali bi kampanja za sakupljanje potpisa mogla da preobrazi politički pejzaž tako što će otkriti novi entuzijazam za članstvo u EU. Taj pristup bi onda mogao da se kopira u ostalim delovima EU, stvarajući pokret za očuvanje EU tako što će se izvršiti njeno detaljno restrukturiranje. Uveren sam da kako se posledice Bregzita budu razvijale tokom sledećih meseci, sve više ljudi će težiti da se priključi tom pokretu.

Ono što EU ne sme da uradi jeste da kažnjava britanske birače dok ignoriše njihove legitimne zabrinutosti zbog manjkavosti EU. Evropski lideri treba da priznaju sopstvene greške i manjak demokratije u aktuelnim institucionalnim aranžmanima. Umesto da tretiraju Bregzit kao pregovore o razvodu, oni treba da iskoriste priliku da preinače EU, te da od nje naprave klub kojem UK i ostali za koje postoji opasnost da izađu iz njenih okvira žele da se pridruže.

Ako otuđeni birači u Francuskoj, Nemačkoj, Švedskoj, Italiji, Poljskoj i u drugim zemljama uvide da EU unapređuje njihove živote, EU će se iznedriti kao jača. U suprotnom, ona će se raspasti brže nego što to lideri i građani sada shvataju.

Sledeća problematična tačka jeste Italija, koja se suočava s bankarskom krizom i referendumom u oktobru. Premijer Mateo Renci se našao u situaciji „Kvaka 22“ (situacija u kojoj pojedinac mora da ispuni određeni preduslov kako bi postigao određeni cilj, a da bi ispunio taj preduslov mora da postigne željeni cilj, prim. prev.) – ako ne može na vreme da reši bankarsku krizu, izgubiće na referendumu. To bi moglo da dovede na vlast pokret Pet zvezdica, partnera Partije za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva, koja je za Bregzit, u Evropskom parlamentu. Da bi našao rešenje, Renciju je potrebna pomoć evropskih vlasti, ali su one isuviše spore i nefleksibilne.

Evropski lideri moraju da shvate da je EU na ivici propasti. Umesto da krive jedan drugog, treba da se ujedine i usvoje izuzetne mere.

Prvo, mora da se povuče jasna razlika između članstva u EU i članstva u evrozoni. One srećne zemlje koje nisu članice evrozone ne treba da se suočavaju s diskriminacijom. Ako evrozona želi da bude integrisanija, kao i što treba da bude, potrebno je da ima sopstveni trezor i budžet, da služi kao fiskalna uprava zajedno sa svojom monetarnom upravom – Evropskom centralnom bankom.

Drugo, EU treba da stavi u upotrebu svoj izuzetni i uglavnom netaknuti kredit. Lideri bi delovali neodgovorno ako ne bi uspeli da iskoriste pozajmljivačke kapacitete EU kada je samo njeno postojanje stavljeno na zalog.

Treće, EU mora da osnaži svoju odbranu da bi se zaštitila od spoljnih neprijatelja, koji su skloni da iskorišćavaju njenu trenutnu slabost. Najveći adut EU je Ukrajina, čiji su građani spremni da umru braneći svoju zemlju. Braneći sebe oni brane i EU, što je danas retkost u Evropi. Ukrajina ima sreće zato što ima novu vladu koja je odlučnija i za koju postoji veća verovatnoća da inicira reforme koje izričito zahtevaju i njeni građani i njene spoljne pristalice. Ali EU i njene države-članice ne pružaju podršku kakvu Ukrajina zaslužuje (SAD pružaju mnogo veću).

Četvrto, treba potpuno preinačiti planove EU za hvatanje u koštac sa izbegličkom krizom. Oni su izrešetani zabludama i nedoslednostima koje ih čine neefikasnim. Za njih je izdvojena bolno mala suma novca. I koriste prinudne mere koje stvaraju otpor. Predložio sam detaljan lek za ove probleme na svim ostalim mestima.

Ako EU ostvari napredak u tom smislu, postaće organizacija kojoj će ljudi želeti da pripadaju. U toj fazi će promena ugovora i dalja integracija ponovo postati moguća.

Ako evropski lideri na uspeju da deluju, oni koji žele da sačuvaju EU da bi je preinačili treba da slede mlade aktiviste u Britaniji. Branitelji EU sada moraju kao nikada ranije da pronađu načine da svoj uticaj učine osetnim.

Autor je predsedavajući Soros fonda za menadžment i fondacije Otvoreno društvo. Napisao je knjigu Tragedija Evropske unije: Dezintegracija ili obnova?

Copyright: Project Syndicate, 2016. www.project-syndicate.org