Pariz (2): Divni "Monparnas 19"

Tragam za tom kućom, sa tim brojem gde je na tavanu slikao i umirao. Monparnas 19. Na početku 20. veka taj brežuljak je carstvo štala i vašara. Boje tog kraja su boje poezije, a ne slikarske boje. Tu svojim pištoljem maše pisac „Kralja Ibija“ Alfred Žari. On teatralno govori:“Bog je najkraći put od nule do beskraja. Ali u kom pravcu – to je pitanje“. On ne voli sebe, ne jede, pije apsint, ne voli žene i ima 34 godine kada umire. Počev od Žarija, čak i više nego do Vajlda, potire se u samom začetku razlika između umetnosti i života. Žan Kokto, koga preziru nadrealisti, ume sa ljudima, ume da se nametne, ume da koketira. Ruski balet je njegov dragulj. Đagiljev naručuje dela od Satija, Debisija i Stravinskog. Nižinski pleše“ Poslepodne jednog fauna“ i „Posvećenje proleća“, izaziva gnev ili ushićenje.

Tu je kolonija izbeglih Rusa i vatrenih Italijana. Tu Mark Šagal radi noću, ne prima nikoga, nema para, ni vremena za gubljenje, svoju umetnost zove „duševno stanje“. Pa, ipak, on jede haringu, ma je delio na tri dana, a Haim Sutin, koga ne podnosi jer ga smatra mrzovoljnim prostakom, ne jede ništa. Sutin ne zna jezik, ne ume sa ženama, nema odelo, ispod pohabanog kaputa je go i zimi, za njega je i čorba gozba, on nema para za modele i dovlači u svoj sobičak strvine iz mesara i slika. Njegovo slikarstvo je mučno, sa silnim izobličenjima. Kad mu se ne dopada on uzima nož i cepa platna, a kad nema ni za platna on ih šije i slika iznova. On smrdi na strvine, izbegavaju ga. Ali ti njegovi „volovi“ obezbediće mu besmrtnost. Takvog divljeg Haima voli najelegantniji i najlepši među njima, princ, Amadeo Modiljani. I on je siromašan, ali on ume sa ljudima, vole ga svi umetnici, vole ga žene, diktira modu na Monparnasu. On osvaja strašću, poletom, aristokratskim držanjem, detinjim smehom. Nema da jede ali svoje crteže poklanja. Uzimaju mu ih iz samilosti, on umesto jela češće prihvata čast pićem iako mu piće uništava tuberkulozna pluća. „Bio je nebesko dete i stvarnost za njega nije postojala.“

Nad samrtničkom posteljom Modiljanija plakaće svi umetnici ali će Kisling uzeti otiske njegovog lica u gipsu i nastaće čuvena maska u bronzi mrtvog Modiljanija. Ali sve do Prvog svetskog rata slikari Monparnasa nisu ukrštali boje sa slikarima Monmartra. A onda su za Pikasom mnogi prešli Senu. Modiljanija su sahranili 1920. godine umetnici Monmartra i Monparnasa. Sahranili su ga kao princa. Slikari, pesnici, modeli prikupili su novac za cveće, sakupili su njegove slike, trgovci već mirišu dobar posao, traže one koji poseduju čudesna dela Modiljanija. U tom trenutku na Per Lašezu već počiva njihov prijatelj, pesnik „Alkohola“ i „Mosta Mirabo“, nestašni Gijom Apoliner. Monmartr je ostao bez jednog, Monparnas bez drugog. I jedan i drugi jedva da su dotakli tridesete. Nije se završio samo jedan rat. Završila se jedna mladost. I jedna istorija.