Maroko (1): U potrazi za Saharom

Istog trena kad dodirnuh tlo afričkog kontinenta – dočeka me prepoznatljiv miris peska i začina.
Na brežuljkastim padinama i kućama ravnih krovova, stesnio se grad okružen vodama dva mora (atlantskog i sredozemnog), omiljen je među Englezima, ‘samosvoj’ i vekovima nepromenljiv.
Zidine Tangera branile su i odbranile ga od uticaja bliskih suseda – zemlje Evrope. Stanovnici velike luke Tanger imaju izražen identitet, stranci su u ovom gradu uvek – stranci!
Odlazimo na popločan korniš (šetalište) uz obalu sa plažama. Na njima se, nažalost, niko ne kupa. Zastrašujuće visoki talasi penušaju i prelivaju se po pesku. Kažu da su vode Atlantika cele godine hladne ali, zato su hotelski bazeni zagrejani.

Strance posebno privlači stari deo Tangera. Opasan je visokim zidom i iza njega su niske kuće medine. Spletom uskih uličica, sa starim kućercima čije temelje sunce ne dodirne, stiže se u kazbu – jezgro. Obe četvrti su sastavni deo arapskih gradova. Tu je i neizbežan suk ili pijaca koja se održava 1, 2, 5. i 7. dana, kako Arapi broje dane u sedmici. Novčana jedinica Maroka je dirhem (oko 1 euro).

Kad smo odlazili iz Tangera, sa obe strane puta poređane su tezge sa izobiljem voća. Lubenice, jabuke, šljive – i neverovatno visoke ‘piramide’ majušnih dinja limun žute boje.
Sa obe strane puta, u beskraj se protegle crne i plodne oranice – baš kao naše u Mačvi.
Pa gde je Sahara, pitamo. Upravo krećemo prema njoj, kažu domaćini.

Prolazimo kroz nekoliko beduinskih naselja i zaustavljamo u gradiću po imenu Setat. Na okruglom gradskom trgu, na visokom postolju je spomenik konju. Napravljen u prirodnoj veličini, izliven je u bronzi i lep, baš kao što što mora biti čistokrvni arapski konj. I mada su kamile, magarci i mazge korisnije – Arapi obožavaju konje i posvećuju im veliku pažnju. Dobar ratnik mora imati dobrog konja; što god je čistije pasmine – vlasnik dobija viši rejting. Misleći na konja koji ima sve vrhunske kvalitete jedna arapska izreka kaže:
„Čak i TAKAV konj ponekad posrne!!!“

Arapi nikada ne upotrebljavaju bič! čak ni u dresuri. Ona je posebna priča – jer način dresure je razgovor. Počinje od ždrebeta – dreser je muško dete! Dete šaputavim glasom izgovara reči ždrebetu u uho. To ponavlja sve dok ždrebe na detinji glas ne počne da savija glavu. Kada počnu da ‘razgovaraju’ prva faza dresure je završena, a kad mali dreser izgovori „HAT!“ (trk!), i konjče poleti – dresura prelazi u ruke starijih.

Stižemo u Rabat – prestonicu Maroka koji ima 1,5 miliona stanovnika. Početkom prošlog veka francuski kolonizatori odabrali su Rabat za administrativni centar zemlje i ukrasili ga trgovima, parkovima i građevinama po ugledu na francuske gradove. Ispred nas promiču široki bulevari sa drvoredom palmi po sredini, ružičasti parlament, radnje sa evropskom robom… Rekoše nam da se u kraljevskoj palati momentalno nalazi 700 žena – u haremu! Rekoše i to da su mnoge ostale kao nasleđe preneto od prethodnog kralja. Marokanke koje sretamo na ulici nose duge haljine sa pantalonama ispod. Na glavi imaju marame, a neke nose zar ili feredžu tako da im se vide samo oči. Boja odeće je pretežno zelena u svim tonovima. Marokancima je dozvoljeno da imaju četiri žene – pod jednim uslovom – da svaka od njih bude zadovoljna!