Zaboravljanje rampe

Postoje zapravo samo dva načina da vas u glavu opauči rampa na parkingu. Jedan je da stojite ispod podignute rampe i namerno dozvolite da ona padne na vas. Očigledno, to je onaj lakši način. Drugi metod – a tu od velike pomoći može da bude i malo umanjenje mentalne sposobnosti – sastoji se u tome da zaboravite na rampu čije ste podizanje upravo ispratili pogledom, kročite u prostor koji je ona ispraznila i ostanete da stojite tamo napućenih usana, razmišljajući o svom sledećem potezu, da bi vas onda ona potpuno iznenadila i stropoštala vam se na glavu kao malj. Ja sam odabrao taj metod. Odmah da kažem, bila je to ozbiljna rampa – prava metalna šipka u zamahu – i ona zapravo i nije pala koliko se sručila natrag u svoje ležište. Ta pustolovina sa traumom glave dogodila se na otvorenom parkingu u prijatnom odmaralištu na moru u Normandiji po imenu Etreta, nedaleko od Dovila, gde smo moja žena i ja otišli na nekoliko dana. Međutim, u tom trenutku sam bio sam, pokušavao sam da pronađem stazu koja će me dovesti do vrha litice sa druge strane parkinga, ali put je bio zaprečen rampom, a ona je bila preniska da bi se muškarac mog gabarita sagnuo ispod nje i previsoka da bi je isti taj muškarac preskočio. Dok sam stajao i oklevao, zaustavila su se jedna kola, vozač je uzeo karticu, rampa se podigla i vozač je prošao dalje. To je bio trenutak kada sam odlučio da kročim napred i stanem da razmislim o tome kuda ću dalje, nesvestan da će to biti uglavnom nadole. Pa, nikad me ništa nije toliko neočekivano i jako tresnulo po glavi. Najednom sam postao najzbunjeniji i najopušteniji čovek u Francuskoj. Noge su mi klecnule i savile se ispod mene, a ruke su mi toliko samostalno živnule da sam uspeo laktovima sam sebe da mlatnem po licu. U sledećih nekoliko minuta hodao sam, uglavnom, nevoljno postrance. Jedna ljubazna žena pomogla mi je da dođem do klupe i dala mi kockicu čokolade, koju sam sledećeg jutra zatekao i dalje stegnutu u ruci. Dok sam sedeo tamo, još jedna kola su prošla i rampa je pala na svoje mesto sa odzvanjajućim zveketom. Činilo mi se nemogućim da preživim tako silovit udarac. Ali tada, pošto sam pomalo paranoičan i sklon dramatičnom preuveličavanju, postao sam ubeđen u to da sam zapravo pretrpeo teške unutrašnje povrede, koje se još nisu ispoljile. Krv mi se nakupljala u glavi, kao u kadi koja se polako puni, i u nekom trenutku, ubrzo, oči će mi zakolutati uvis, oglasiću se prigušenim stenjanjem i tiho preturiti, da više nikada ne ustanem.

Odlomak iz knjige „Putovanje u Mali Dribling“, prevod: Goran Skrobonja, izdavač: Laguna.