Bolonjska izvanrednost

Zapanjujuće je divna. Ima najveći u potpunosti sačuvan stari grad u Italiji i jedinstvena je sa svojim kolonadama, natkrivenim prolazima sa arkadama čija je dužina preko 45 kilometara. Italijani ih zovu portico, a izgradnju su finansirale gradske vlasti kako bi Bolonja mogla da primi sve svoje posetioce. Arkade su morale biti dovoljno duge da čovek može pod njih da se pruži i legne. Gde god da se okrenete su izvanredne građevine, gde god da pogledate je mladi svet jer i danas, četvrtinu stanovništva, čine studenti. Imaju razloga da se osećaju privilegovanim jer su od 1088. godine u Bolonji studirali Erazmo Roterdamski „hvaleći ludost“, Dante Aligijeri, odabirajući koga će u koji krug pakla smestiti, Petrarka koji je „šacovao“ gospe za svoje kancone, Direr, narcisoidno negujući svoje crvene uvojke. Paracelzijus je smišljao svoju alhemiju ali je zahvaljujući Bolonji postao otac toksikologije. Rekao je:“Sve stvari su otrovne i ništa nije bez otrova; samo je doza ono što čini da neka stvar nije otrov“. Iz naslova komedija koje je pisao jasno je gde je voleo da svraća šeret Goldoni ali je sa „Krčmaricom“ i „Kafanom“ napravio revoluciju na italijanskoj pozorišnoj sceni. I tako do studenta Pazolinija, renesansno znatiželjnog, kome je bilo nedovoljno da bude pesnik, pa je bio i slikar, reditelj, glumac, novinar, pa što da ne i političar i ubeđeni komunista. I danas su bučni tumači njegovog erotskog trilera „Stodvadeset dana Sodome“. Profesor na tom čudesnom Bolonjskom univerzitetu bio je i Umberto Eko, koji je mogao da posmatra istoriju lepote testirajući Fukoovo klatno: „Čitav svet hoda dubeći na glavi. Slepci druge slepce vode. Magarac svira na liri. Volovi igraju. Svet je jedna dobrodušna zagonetka koju užasnom pravi naša ludost jer pretenduje da je interpretira po sopstvenoj istini“.

Tornjevi Azineli i Garisenda su dva simbola Bolonje, sagrađena u 12. veku. Prvi toranj je visok 97 metara, nakrivljen je preko metar od osovine. Drugi je visok 47 metara, a nakrivljen je preko 3 metra. Bilo je to vreme nadmetanja bogatih, vreme uzleta sujete koja se transponovala kroz moć, a moć je stremila visinama sa kojih će posmatrati one koji nisu uspeli da je se domognu. A što moć ume da iskrivi… Zato Bolonju zovu i „tornjevita“ ili „visoka“. Bolonju zovu i „debela“ jer je centar prehrambene industrije i čuvenih „taljatela“ koje mi zovemo pogrešno „špagete bolonjeze“. Bolonja je i „crvena“ jer je jedini značajniji grad u državi u kome je tokom pola veka vlast stalno bila u rukama „komunista“. Svoju tolerantnost i slobodoumnost nastavlja i kroz podsticanje brojnih udruženja koja štite manjinska prava, pa je u Bolonji sedište homoseksualnih asocijacija. Grad živi svojim ritmom lišenim dodvoravanja. Brojni kafei su mala umetnička dela, a baš tamo gde se nadmeću građevine koje su ispisale istoriju arhitekture, nalazi se „Papagalo“ , kafanica koja se ne menja od 19. veka. Kao da se može čuti žamor i ugledati lica koja „šuruju“ koga će bolonjska noć odneti u bestragiju, da bi nekome zasjalo bolonjsko jutro koje obećava „debelu visinu“.