Upozorenje: u tekstu su detalji o uticaju sukoba na decu u ratnim zonama i opisi povreda koji bi mogli da uznemire neke čitaoce.
Prvo je ubijen Abdelrahmanov tata. Porodični dom je pogođen u izraelskom vazdušnom napadu. Dečakova mama, Asma al-Našaš (29), priseća se da su ga „izneli u komadima“.
Potom je 16. jula 2024. godine u vazdušnom udaru pogođena škola u Nuseiratu, u centralnoj Gazi.
Jedanaestogodišnji Abdelrahman je teško ranjen.
Lekari su morali da mu amputiraju nogu.
Njegovo mentalno stanje počelo je da se pogoršava.
„Krenuo je da čupa kosu i da se veoma snažno udara“, priseća se Asma.
„Pretvorio se u depresivnog dečaka, videvši drugare kako se igraju i trčkaraju unaokolo, a on sedi sam.“
Kad sam sreo Abdelrahmana u bolnici u Jordanu u maju 2025. godine, bio je povučen i oprezan.
Na desetine dece je evakuisano u Kraljevinu Jordan iz Gaze radi medicinskog lečenja.
„Vratićemo se u Gazu“, kaže mi on.
„Umrećemo tamo.“
Abdelrahman je jedan od hiljade traumatizovane dece koju sam sreo za skoro četiri decenije izveštavanja o ratnim sukobima.
Neka lica su mi se urezala u sećanje.
Neka od njih kao da sam sreo juče.
Ona odražavaju dubinu užasa nametnutog deci u naše vreme.
Prvo je bilo na vrhu brda u Eritreji sredinom 1980-ih.
Adonai Mikael je bio dete žrtva etiopskog napada napalmom, koji je plakao u agoniji dok je vetar nanosio prašinu na njegove rane.
Njegovi povici, izrazi čiste agonije u očima, naterali su me u beg iz šatora u kojem je bio lečen.
U Belfastu nekoliko godina kasnije, sećam se dečaka koji je išao iza kovčega sa njegovim ocem, kog je u vazduh digla Irska Republikanska Armija (IRA).
Nikad ranije nisam video toliku distancu u nečijim očima.
U Sijera Leoneu tokom građanskog rata, postojala je devojčica čije je ruke odsekao pijani pripadnik paravojnih formacija; iz Soveta je tu slika deteta koje pomaže majci da pomete krv od žrtve ubistva sa njihovog kućnog praga; a u Ruandi je to dečak koji se slomio kad sam ga pitao zašto ga druga deca zovu „Granata“ – trenutak bezosećajnosti zbog kojeg ću zauvek žaliti.
Bio je ranjen u eksploziji koja mu je ubila roditelje.
Brojke potkrepljuju puke razmere krize.
U zonama sukoba je 2024. godine živelo 520 miliona dece – svako pete u svetu – prema analizi Instituta za istraživanje mira u Oslu, koji je da bi stigao do te procene ukrstio zapise o sukobima sa podacima o stanovništvu.
Profesorka Tereza Betankort, autorka knjige Senka u svetlost (Shadows into Light: A Generation of Former Child Soldiers Comes of Age), knjige o bivšoj deci vojnicima, ovo naziva „najvećom humanitarnom katastrofom posle Drugog svetskog rata“.
Ona upozorava da trauma nosi posledice koje sežu duboko u budućnost.
„Može da utiče na razvojnu arhitekturu mozga kod male dece, sa doživotnim posledicama po učenje, ponašanje i fizičko i mentalno zdravlje.“
Ali imajući u vidu koliko vremena je utrošeno na istraživanje posledica rata na umove dece, šta tu može da pomogne?
Ovo je pitanje koje nikad nije bilo relevantnije nego posle ovog perioda brojnih svetskih sukoba koji su uticali na milione dece:
- od sudanske koja su, u oktobru, videla kako im je paravojska u El-Fašeru, u Darfuru, silovala majke i sestre;
- preko mladića koje je iz Izraela oteo Hamas 7. oktobra 2023. godine, od kojih su mnogi prisustvovali pokolju njihove porodice i komšija;
- do dece iz Buče u Ukrajini, čiji su roditelje navodno masakrirale ruske trupe u februaru 2022. godine (Rusija od početka odlučno negira bilo kakve zločine, tvrdeći da su isfabrikovani);
- i stotine hiljada dece kao što je Abdelrahman koja su pretrpela više od dve godine rata u Gazi.
Ovde moram da istaknem da imam lična iskustva na ovom polju.
Patio sam od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), i kao dete iz razorenog doma, i kasnije, kao odrasla osoba, prisustvujući ratu i genocidu.
Iako je drugačije od doživljavanja rata kao dete, poznajem te simptome isuviše dobro: ekstremna anksioznost, hiperbudnost – kad ste na stalnom oprezu od pretnji – flešbekovi, noćne more i depresija.
Simptomi su bili dovoljno teški da zahtevaju nekoliko bolničkih lečenja.
Lično iskustvo me je učinilo izuzetno radoznalim po pitanju toga kako deca reaguju na sve to i kako se leče.
„Dokazi su prilično čvrsti u raznim studijama da su izlaganje ratu i raseljenje povezani sa višim rizikom od problema sa mentalnim zdravljem“, kaže Majkl Plus, profesor psihologije sa Univerziteta u Sariju.
On je sproveo dugoročna istraživanja na deci sirijskih ratnih izbeglica i upozorava da ne smeju olako da se prave pretpostavke.
„Važno je prihvatiti činjenicu da se deca razlikuju po tome kako reaguju.“
Raznovrsni faktori mogu da utiču na ishod.
Koliko je dugo dete bilo izloženo ovim traumatičnim događajima?
Da li su deca bila fizički ranjena?
Da li su izgubila važnu osobu u životu ili videla kako ih ubijaju ili ranjavaju?
Da li su imala fizičku bezbednost i emocionalnu podršku nakon svega?
Na uzorku od 2.976 dece iz Bosne i Hercegovine, od kojih su sva bila izložena ratu i bila starosti između 9 i 14 godina, prijavljeni su visoki nivoi posttraumatskih simptoma i simptoma ožalošćenosti.
Ali postoji potencijal za dugoročnu narušenost zdravlja – srčana bolest, autoimuni problemi – povezani sa „toksičnim stresom“, kada je telo preplavljeno hormonima kao što su kortizol i kateholamini, koji proizvode adrenalin.
Postoji i polje istraživanja u povoju koje se bavi epigenetikom, a koja se pita da li iskustvo traume jedne generacije može da se javi kod kasnijih generacija kroz promene u načinu na koji se ponašaju naši geni.
Da li smo podložniji, recimo, lošijem mentalnom zdravlju, zavisnostima ili drugim zdravstvenim problemima ako naše porodice imaju istorijat traume – i koliko to ima veze sa genetikom naprema porodičnom okruženju i svakodnevnim životima?
- Nevidljiva deca rođena iz silovanja tokom rata u Bosni
- Uspomene iz ratne škole u Bosni
- Genocid u Srebrenici očima dece
Porodični efekat kap po kap
Epigenetika je probna oblast naučnog istraživanja o kojoj se mnogo raspravlja i u kojoj ima još mnogo toga da se nauči.
„Mislim da ima nekih dokaza za postojanje neke vrste međugeneracijskog prenošenja traume“, kaže profesor Plus.
„Nešto od toga ili veći deo toga će se dogoditi preko društvene prakse pre nego kroz biološku praksu, ali postoje neki dokazi koji sugerišu da su na delu i neki epigenetski faktori takođe.“
Profesor Metin Basoglu, direktor Istanbulskog centra za bihejvioralne nauke, skeptičan je prema tome.
Međutim, on kaže da je moguće da određene osobine temperamenta (na primer, predispozicije koje se prenose genetski kroz generacije) čine neke ljude ranjivijima na traumatske događaje.
Tokom istraživanja za knjigu o mom vlastitom PTSP-u, sećam se razgovora sa jednim od najeminentnijih bratinskih eksperata na ovom polju, profesorom Sajmonom Veslijem, bivšim predsednikom Kraljevskog koledža psihijatara.
Pitao sam se da li je moja vlastita porodična istorija – prabake i pradede rođenih tokom Velike gladi u Irskoj, bake koja je bila traumatizovana od ratnih iskustava iz 1920-ih – mogla da me učine genetski podložnijim PTSP-u?
„Prosto nema načina da se to sazna, bez proučavanja reprezentativne grupe uzoraka iz iste oblasti, sa precima rođenim u istoj oblasti i izloženima istim uslovima“, rekao mi je on.
„Ne mogu to da uradim na jednoj osobi…
„Ono što mislim da je mnogo lakše razumeti – i, mislim, da je takođe najjače – jeste uticaj našeg okruženja.
„I apsolutno je nemoguće da odrastete u domaćinstvu u kojem ste odrasli, sa interesovanjima koja imate, a da to nije izvršilo uticaj na vas.“
Postoji širi konsenzus oko toga da je trauma porodična kriza.
To nije samo pitanje toga šta dete vidi ili proživi – tu je i uticaj na odrasle.
„Ne samo da se deca u ratnim zonama suočavaju sa smrću negovatelja i traumatičnim razdvajanjima“, kaže profesorka Betankort, „već negovatelji takođe proživljavaju vlastitu traumu i bol, i zbog toga možda nisu do kraja dostupni da bi pomogli u zaštiti i vođenju dece kroz užase rata.“
Istraživanje profesora Plusa među sirijskim izbeglicama to potkrepljuje.
Među 80 odsto dece za koje se pokazalo da su ranjiva na više od jednog psihološkog poremećaja, porodične okolnosti bile su ključne.
U studiji objavljenoj 2022. godine učestvovalo je oko 1.600 porodica, sirijskih izbeglica u Libanu.
Profesor Plus kaže da se pokazalo da su životni uslovi dece (kao što je pristup bezbednom smeštaju, hrani i školovanju) „oko deset puta prediktivniji za njihovo mentalno zdravlje“.
Deca koja su se prilagodila zdravije mogla su da imaju „društveno okruženje koje je bilo veoma zaštitničko prema njima, možda su roditelji bili u mogućnosti da ih zaštite, možda su imala bliska prijateljstva, odnose, možda su imala pristup školi, sve te spoljne stvari koja na neki način ublažavaju negativne uticaje izloženosti ratu“.
Koreni ovog saznanja u Velikoj Britaniji sežu unazad do Drugog svetskog rata i iskustava dece koja su preživela osam meseci nemačkih vazdušnih napada od septembra 1940. do maja 1941. godine.
Profesor Edgar Džons sa Kraljevskog koledža u Londonu ukazuje na studiju sprovedenu na 212 dece lečenih u dečjoj bolnici Grejt Ormond Strit tokom rata.
Kad su istraživači potražili decu 1949. – četiri godine po okončanju sukoba – otkrili su da se samo 21 odsto dece oporavilo.
Uloga roditelja – i pozitivna, i negativna – ispostavila se kao važan nalaz.
„Procenjeno je da je na težinu dečje reakcije na bombardovanje uticala reakcija njihovih roditelja na traumu ili tako što je pojačala ili umirila njihovu anksioznost“, kaže profesor Džons.
Prevazilaženje straha i uspostavljanje kontrole
Prema mom iskustvu, terapija i lekovi su pomogli, ali i stalna podrška porodice i prijatelja.
Bez snage brižnih odnosa ne verujem da bih uspeo da se iskobeljam iz mraka.
Bio sam ohrabren da se suočim sa vlastitim izbegavanjem bilo čega što bi moglo da me podseti na moju traumu.
Na primer, prošao sam kroz dugi period izbegavanja putovanja na afrički kontinent, strahujući da će samo moje prisustvo tamo aktivirati podsetnike na genocid u Ruandi.
Ali moj terapeut je počeo postepeno da me ohrabruje da se suočim sa strahom.
Bilo mi je potrebno nekoliko godina, ali se jesam vratio, i nastavljam da posećujem tamošnja mesta koja su mi draga srcu.
Profesor Basoglu je bio pionir u upotrebi nečega što se naziva CFBT – Kontrolisano fokusirano bihejvioralno lečenje – među preživelima turskog zemljotresa iz 1999. godine, u kom je stradalo 18.000 ljudi.
Ideja je da se pojedinci ohrabre da preuzmu kontrolu nad vlastitim strahom od toga da će se taj događaj ponoviti.
U slučaju dece koja su se neprestano čvrsto držala roditelja, ovo je pokušano tako što su ona bila ohrabrivana da se naviknu da spavaju sama.
„Jednom kad su prevazišla strah, sve reakcije na traumatski stres povezan sa strahom takođe su se poboljšale“, kaže profesor Basoglu.
Izraelski psiholozi koji rade sa decom oslobođenom iz zarobljeništva Hamasa posle napada od 7. oktobra takođe ističu važnost ponovnog uspostavljanja osećaja kontrole.
U studiji za časopis Dečja i adolescentska psihijatrija i mentalno zdravlje, tim izraelskih specijalista napisao je da je ovo postignuto „obezbeđivanjem preživelima informacija i prostora za izražavanje brige, istovremeno se starajući da se čuju njihove potrebe i glasovi“.
Ali uspešne intervencije zavise umnogome od stvaranja stabilnog okruženja u kom strah od toga da ćete biti ubijeni ili osakaćeni nije stalno prisutna realnost.
„Ono što im je takođe potrebno je da su njihovi roditelji dobro, da žive na bezbednom mestu, da imaju pristup obrazovanju, da imaju rutinu, da imaju neku vrstu predvidljivosti“, kaže profesor Plus.
Ovo je retko izvesno u oblastima zahvaćenim ratom.
Primirja propadaju. Prve linije fronta se zamrzavaju. Raseljeni ostaju zaglavljeni u kampovima.
‘Bili smo dehumanizovani’
Ipak, te reči o bezbednom mestu prizivaju sećanje na moju prijateljicu Beatu i razliku koju je stabilnost unela u njen život.
Imala je 15 godina kad je genocid u Ruandi – najgori masovni pokolj od nacističkog Holokausta – izbio 1994. godine.
I do 800.000 ljudi, uglavnom pripadnika manjine Tutsija, doživelo je masakr u periodu od 100 dana.
Kao novinar putovao sam u konvoju koji je evakuisao decu koja su ostala siročad, među njima i Beatu Umubjeki Maires, kroz blokade puteva koje su držale ubilačke milicije Interahamve.
Bilo je to zastrašujuće iskustvo, ali posebno za decu čije su porodice ubijene.
Od blokade do blokade, nismo znali da li će nas napasti bande koje vitlaju mačetama.
Godinama kasnije, kad je istraživala vlastita iskustva (kasnije objavljena u knjizi Konvoj), Beata mi se javila.
Sećam se koliko sam bio zatečen njenom pribranošću i otvorenošću.
Bila je udata, rodila je dvoje dece, živela je u Francuskoj i sada je bila uspešna spisateljica.
„Prva stvar koja mi je pomogla bilo je izgnanstvo u Francusku, zato što sam ostavila za sobom scene genocida.
„Zatekla sam se na bezbednom, mirnom mestu, sa skIoništem, u hraniteljskoj porodici koja se pobrinula za sve moje materijalne potrebe, i sa prilikom da viđam psihologa.
„Vratila sam se u školu u septembru i to mi je takođe pomoglo.“
Beati se pridružila njena majka koja je takođe preživela.
Njen otac je umro pre nego što je započeo pokolj.
Iako je bila veoma pribrana, neki strahovi su ostali.
Uspaničila se jedne noći kad je na radiju puštena klasična muzika – slična muzici puštanoj na ruandanskom radiju one noći kad je započeo genocid.
Vatromet ili zvuci lovaca koji pucaju primorali su je da se sakrije pod klupu u učionici „zato što sam mislila da je rat izbio u Francuskoj“.
Zapitao sam se da li ulaže svestan napor da zaštiti vlastitu decu od traumatskog nasleđa genocida.
„Ima stvari koje je teško ispričati vašoj deci, kako smo bili dehumanizovani, kako sam bila zamalo silovana. Izraz ‘neizrecivo’ ima smisla kad prenosite te priče decu. Plašimo se da ih ne kontaminiramo našom vlastitom traumom.“
Ali za Beatu, višeslojnost je tu ključna.
„Njihova jedina slika o Ruandi ne sme da bude genocid.
„Pričala sam im priče iz mog detinjstva i svaki put kad sam išla tamo, donela bih im voće da bi mogla da otkriju i zemlju prepunu raznovrsnih ukusa.“
Iako živi ispunjenim i srećnim životom, Beata i dalje pati od anksioznosti i uzima antidepresive da bi se izborila sa nesanicom.
I ja uzimam lekove, i kao i Beata ne doživljavam ih kao teret ili stigmu.
Umesto toga, smatram sebe srećnikom što imam pristup nezi i lekovima.
Stvaranje bezbedne zajednice takođe se doživljava kao ključno među mnogim ekspertima.
„Ona nisu samo žrtve mentalnog zdravlja“, kaže profesor Plus.
„Ona su mali ljudi sa interesovanjima i zato moraju da idu u školu, moraju da imaju prilike da da se igraju zajedno – i to bi moglo da bude jednako važno kao i izlaženje na kraj sa problemima mentalnog zdravlja sa kojima se suočavaju.“
Psiholozi koji rade u Gazi su i te kako svesni ovih potreba.
Davide Musardo, koji volontira kod Lekara bez granica, pisao je o pokušajima da se pruži terapija dok u pozadini napadaju dronovi i čuju se eksplozije.
„U Gazi, vi možete da preživite, ali je izlaganje traumi neprestano. Sve nedostaje, čak i ideja o budućnosti.
„Za ljude, najveće muke nisu one današnje – bombe, borbe i tugovanje – već šta dolazi posle.
„Postoji vrlo malo vere u mir i obnovu, i deca koju sam viđao po bolnicama pokazivala su jasne znake regresije.“
Moguće je da će, u razorenoj Gazi, trenutno primirje postati stalni mir, koji će omogućiti renoviranje i obnovu porodičnog života i školovanje.
Moguće je, ali ni u kom slučaju nije izvesno.
U Sudanu postoje pokušaji da se obnove pregovori, ali vrlo malo optimizma u vezi sa njihovim ishodom.
Rat u Ukrajini, i mnogi drugi ratovi, melju dalje svaki dan.
Trauma je jednako stara kao i sam rat.
Političari, novinari i eksperti koje zanimaju posledice sukoba često se pitaju: „Šta će se desiti kad ubijanje prestane?“.
Ali negde drugde će se ubijanje nastaviti.
To je nemilosrdna tragedija dece uhvaćene u ratovima koje nisu započela, i nad kojima nemaju kontrolu.
Uprkos svom znanju stečenom o lečenju traume, čovečanstvo je daleko od izlaženja na kraj sa njegovim glavnim uzrokom – samim ratom.
Dodatno izveštavanje: Harijet Vajthed
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
More from InDepth
- Pogođeni u glavu i grudi – istraga o ubistvima dece u Gazi
- Priča Solomije iz Ukrajine: Kako deca razumeju rat
- „Za tri meseca jednom sam videla dete“: Zašto se Ukrajincima oduzimaju deca u zapadnoj Evropi
- Kako ruski rat menja detinjstvo u Ukrajini
- Novi đaci iz Rusije i Ukrajine u srpskim školama: Privremeni dom za jedne, novi život za druge
- Uloga Međunarodne dobrotvorne organizacije u nestancima dece pod Asadovim režimom: BBC istraga
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
