Prošlu godinu završila sam romanom Prorokova pesma, Pola Linča, koji sam zbog košmarne vizije budućnosti, poželela da nikad nisam ni uzela u ruke.

Ovu godinu završavam knjigom Sva svetlost koju ne vidimo Entonija Dora, koju, da mogu, nikad ne bih prestala da čitam.

Glavni junaci, slepa devojčica Francuskinja i dečak bez roditelja Nemac, usred Drugog svetskog rata, zajedno sa drugim likovima, pokazuju da najgori užas, i posmatrani i doživljeni, ne može da uništi spoznaju dobra i impuls da se ono i čini.

Slično kao što sam ja bila zalepljena za delo Entonija Dora, tako je Nataša Anđelković bila opčinjena romanom Ciganin, ali najljepši, hrvatskog pisca Kristiana Novaka.

„Nikad nisam doživela da posle pročitane knjige imam utisak da lično poznajem čitavu jednu zajednicu, njene vrline, mane i unutrašnje sukobe sakrivene iza najlona stereotipa“, govori Nataša.

U ovom romanu do tančina je opisana romska zajednica u Hrvatskoj, njena raslojavanja, ali i psihološke i moralne dileme i sve spoljašnje prepreke migranta.

„Nema romantizacije, ali ni diskriminacije.

„Kroz krimi priču o nerazjašnjenom ubistvu, tka se i ljubavna veza Hrvatice i Roma. Da sve bude zanimljivije, radnja je smeštena u međimursko selo na zapadu Hrvatske, često sklonjeno od očiju Zagreba.

„Nije ni čudo što je ova knjiga postala predstava u Hrvatskom narodnom kazalištu, sa odličnim kritikama“, kaže Nataša.

Koje su se još knjige svidele, a koje su pomalo razočarale novinare BBC na srpskom?

Izdavačka 2024/2025.

Među romanima koji su objavljeni 2025. godine, Jakov Ponjavić je izdvojio prvenac Rumene Bužarovske Toni.

Posle zbirki priča pisanih iz ženske perspektive, u ovom romanu makedonska književnica piše o muškarcima, jer je „književni kanon muški, i muškarci su najčešće pisali o ženama a pojma nemaju kako izgleda ženski dijalog“.

„Toni je stereotip ružnih karakteristika balkanskog tipa muškarca koji prepoznajemo oko nas – to su naši očevi, braća, bivši partneri…“, rekla je Bužarovska.

Slika s morem, Fredrika Bakmana, knjiga je koja je ostavila poseban utisak na Dejanu Vukadinović.

„Priča o prijateljstvu i umetnosti kao sporednom liku držala me je do kraja.

„Bakman, jednostavnim stilom opisuje stvari, a ujedno vas sve vreme tera da situacije iz knjige proživljavate kao da su vaše“, kaže Dejana.

Slobodan Maričić pročitao je roman Fernanda Arambura Čiope, preveden ove godine, koji ga je pomalo razočarao.

„Veliki sam ljubitelj njegove Otadžbine, jedne od najboljih koje sam čitao poslednjih godina“, kaže Slobodan, nagoveštavajući drugačija očekivanja od narednog dela.

Ni ja nisam mogla da dočekam novi roman Elizabet Straut Tell Me Everything (Ispričaj mi sve), objavljen 2024, ali sam uspela da dođem do njega tek početkom ove.

Ono što me je oduševljavalo u njenim prethodnim knjigama – tajni život junaka, koji se nazire u prećutanom, ovde je postalo tema dela.

Ali na suviše strana.

Povremeno sam se mučila da dovršim knjigu, što nije bio slučaj ni sa jednim od njenih ranijih romana.

Muzika i cundoku

Borba protiv cundokua – japanska reč za kupovinu i gomilanje nepročitanih knjiga – ove godine je sa dosta uspeha vođena, sumira čitalačku 2025. godinu Nemanja Mitrović, koju obeležava pank.

On izdvaja Underground: The Subterranean Culture of DIY Punk Shows (Andergraund: Podzemna kultura ‘uradi sam’ pank događaja) američkog istraživača i profesora Danijela Makagona.

„Centralna nit priče su nelegalni pank koncerti u kućnim varijantama, po podrumima, šupama i garažama širom Sjedinjenih Država, gde se par desetina ljudi, okupanih u znoju, gužva na svirkama bendova mahom upitnih veština, ali velikog srca i energije.

„Tu su i peripetije sa vlasnicima objekata, komšijama i policijom, iskustva sa pozvanim i nepozvanim gostima, kao i naizmenične jadikovke i ode radosti entuzijastičnih organizatora i stanara“, kaže.

Pank, i sve ono što on donosi i odnosi tokom života, glavna je tema i kultnog slovenačkog stripa Rdeči alarm, Tomaža Lavriča.

„Mladalački zanos, polet i revolt sa jedne, i neiskrenost, licemerje i beskičmenjaštvo sa druge strane, samo su neki detalji u slici i prilici ovog stripa.

„A tu su, naravno, i razvojni putevi, između ostalog, od buntovnika do materijalno ušuškanog, prostog i korumpiranog političara“, kaže.

Jakov Ponjavić preporučuje „živopisnu autobiografiju Na korak do pakla, njegovog omiljenog britanskog muzičara Adrijana Toza, poznatijeg pod pseudonimom Tricky.

knjige Tricky, Strah me je Torero i Nisam znala šta nosim u sebi — Pored autobiografije Tricky, Jakov Ponjavić je među pročitanim knjigama 2025. godine izdvojio i *Strah me je*, *Torero* Pedra Lemebela i roman u stihovima *Nisam znala šta nosim u sebi.*

Povratak otpisanih

Za razliku od Nemanje, ne mogu se pohvaliti da sam savladala cundoku.

Uvek na kraju godine bude više kupljenih nego pročitanih knjiga, mada ni to nije nužno loše.

Jer neka dela su me tako sačekala da budem otvorenija za njih.

Bajni svete, gde si, Sali Runi stajao je sa umetnutim obeleživačem, na nekoj 50. strani, na polici već par godina.

Ove godine uspela sam da se probijem kroz razmišljanja generacije Z o nepravednostima današnjeg sveta, koja su me, kada sam prvi put otvorila knjigu, najblaže rečeno odbijala.

Bajni svete, gde si povukao me da je pročitam i ostale prevedene romane irske književnice i u njima pronađem univerzalnost koja mi je promicala.

Slobodan Maričić vratio se Eleni Ferante i završio Napuljsku trilogiju „uverivši se tako zašto su Elena i Lina na gotovo svim spiskovima najboljih priča 21. veka.“

Slobodan je otkrio i nove junake.

„Upoznao sam Džona le Karea i njegovog Špijuna koji se sklonio u zavjetrinu i sigurno ćemo se još družiti, kao i sa Ursulom le Gvin posle Leve ruke tame„, govori.

„Kad smo kod fantastike, super su mi bili Piranezi Suzan Klark, Mač Kaigena M. L. Vang i pre svega Project Hail Mary Endija Vira.“, dodaje.

Jakov Ponjavić još na spisak dodaje Kopenhašku trilogiju Tove Ditlefsen.

„Predivni memoari Ditlevsen sa zadivljujućom jasnoćom, humorom i iskrenošću ukazuju ne samo na surovu stvarnost već i na neobjašnjive impulse našeg skrivenog ja“, kritika je romana iz Njujork tajmsa koja se nalazi i na koricama ove knjige.

Pogledajte video: Put stare knjige do novog čitaoca

Klasici

Neke smo čitali po n-ti put, a neke prvi, da bismo ispunili davno data obećanja.

„Ove godine sam odužio jedan dug prema sebi i konačno pročitao Selinov roman Putovanje na kraj noći, kaže Jakov Ponjavić.

„Mračni, radikalno subjektivni roman koji kroz cinični glas pripovedača secira rat, kolonijalizam i modernu civilizaciju.

„Brutalna, duhovita i beznadežna, knjiga koja ne nudi izlaz, već nemilosrdno ogledalo. Poprilično relevantna u današnje vreme“, dodaje.

Kristina Kljajić vratila se knjigama koje je volela kao 17-godišnjakinja.

U leto je čitala Blaga je noć Frensisa Skot Fitdžeralda, a u jesen Orkanske visove Emili Bronte i Frankenštajna Meri Šeli.

„Na to su me svakako podsetili trejleri za nove filmske adaptacije ovih romana, ali i to što je mrak padao u pet popodne.

„Napolju je duvao vetar, a ja nisam imala šta drugo da radim. Najbolji osećaj“, kaže.

Dejana Vukadinović se, kao i svake godine, vratila Milošu Crnjanskom čitajući putopis Iris Berlina.

„Kratko, sa puno opisa, Crnjanski vas šeta ulicama ovog evropskog grada. Na trenutke setno, provlačeći priču o životu“, kaže Dejana.

Poezija

Ko kaže da niko ne čita stihove?

Jakova Ponjavića „ostavio je bez teksta fascinantni roman u stihovima neverovatne Radmile Petrović Nisam znala šta nosim u sebi, dok se Nemanja Mitrović vratio Frederiku Garsiji Lorci i njegovoj zbirci Ciganski romansero.

„Pogurena i ponoćna kuda prođe zapoveda tišinu od gume mračne i strahove mekog peska.

„Prolaze, kad žele proći, i skrivaju ispod čela nejasnu astronomiju nerealnih revolvera“, prenosi Nemanja reči „velikog, mučenog pesnik“, koje su ostale sa njim.

Radmila Petrović je jedan od najboljih utisaka koji iz 2025. godine nosi i Žarka Radoja, uz Odlazak ljubavnika Marka Tomaša – poeziju sirovog jezika slomljenog srca.

Tu je i knjiga Ona kaže Iva Kara-Pešića, čije pesme su joj bile čisto ushićenje.

Dve zbirke obeležile su i godinu Kristini Kljajić, koja je i doktorantkinja Filološkog fakulteta.

Radi se o zbirkama Monahinja bi da se ljubi Jane Andrić i Vedrocrna Dejana Ćupurdije.

„Prva je zasnovana na mitu o Persefoni, junakinji grčke mitologije, Zevsovoj ćerki koja je postala žena boga podzemlja – Hada.

„Podeljena je na poglavlja koja nose imena godišnjih doba. Druga je pravo malo putovanje u tamna mesta ljudske psihe“, opisuje Kristina.

Dečije knjige za odrasle

otvorena dečija knjiga sa pesmicom Dan malog pande

Zahvaljujući deci, novinari BBC vratili su 30-ak godina unazad i ponovo se združili sa voljenim, ali prilično zaboravljenim junacima.

Dok sam čitala sa sedmogodišnjim sinom Pet prijatelja, setila sam se vremena pre 2000-ih kada su se u biblioteci u Kraljevu mogli pronaći tek poneki primerci iz ovog serijala, i to u tako lošem stanju da je pre čitanja bilo neophodnu svakoj od odvojenih strana pronaći mesto.

Ukupno je objavljeno više od 20 knjiga Pet prijatelja i kada je moj sin poželeo da ih sve pročitamo, što znači da ja čitam a on sluša, nisam mogla da dočekam.

Pošto su knjige nastajale sredinom prošlog veka, u njima se može naći prilično problematičnih predstava uloge žena i devojčica.

To znači da povremeno objašnjavam da ne moraju sve devojčice, kao junakinja En, da uživaju u pospremanju i kuvanju.

I da mogu da budu željne avantura iako ne izgledaju kao dečaci, poput Džordž, i još puno takvih, verujem, za mog sina, dosadnih lekcija.

Avanture pet prijatelja dovoljnu su međutim uzbudljive da se na ovo može i zažmuriti.

Ponekad, kad sin zaspi, nastavim da čitam jer ne mogu da dočekam da saznam šta će da se desi.

Slobodan Maričić ima drugačije iskustvo – on tačno zna šta ga čeka kad okrene sledeću stranu.

Njegovu godinu obeležile su četiri knjige iz serijala Bebine prve priče, sa po četiri pesme u svakoj.

„Tih 16 pesama, u različitim okolnostima, ranom zorom, usred dana, ali i u najmračnijem delu noći, tamo negde između dva i tri ujutru, često neispavan, a još češće veoma umoran, pročitao sam – odokativnim proračunom – otprilike 16.000 puta“, govori.

Stihovi su mu se urezali u mozak, pa ih pevuši i kad ide ulicom ili se tušira.

„Da me, kao u vojsci, kakav narednik probudi sirenom u pola noći, unese mi se u lice i pita me: ‘Gde je mali panda’, odgovorio bih kao iz topa: ‘UZ DRVO SE PENJE, SOČNO LIŠĆE GRICKA U DRUŠTVU MALE PČELE, gospodine naredniče!'“.

„I bilo mi je lepo.“

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]